NIK­ŠIĆ – Pod­ruč­je Ba­nja­na pro­sti­re se na po­vr­ši­ni od 380 kva­dra­nih ki­lo­me­ta­ra i za­u­zi­ma če­tvr­ti­nu op­šti­ne Nik­šić. Iako ovo pod­ruč­je po­sje­du­je iz­u­ze­tan isto­rij­sko-kul­tur­ni po­ten­ci­jal, nad­le­žni su ga go­to­vo u pot­pu­no­sti za­po­sta­vi­li. Kao naj­ra­spro­stra­nje­ni­je se­lo va­ži Tu­pan ko­je da­nas, kao i sva dru­ga u Ba­nja­ni­ma, ima broj­ne, re­klo bi se, ne­ri­je­ši­ve pro­ble­me. U Gor­njem Tu­pa­nu svo­je­vre­me­no je bi­la otvo­re­na pr­va ško­la u okru­gu Ba­nja­ni, a od oko 35 ku­ća da­nas u sve­ga ne­ko­li­ko ži­vi osam­na­est sta­nov­ni­ka.
-Pam­tim da su se lju­di iz pet-šest ku­ća od­mah po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta kao ko­lo­ni­sti od­se­li­li. Svo­je ima­nje pre­pu­sti­li su ta­da­šnjij dr­ža­vi ko­ja o to­me ni­je vo­di­la ra­ču­na, kao što ni da­nas ne vo­di ni o če­mu. Pre­o­sta­le su bi­le pu­ne. U ve­ći­ni fa­mi­li­ja bi­lo je po osam, de­set čla­no­va, a da­nas u ci­je­lom Gor­njem Tu­pa­nu ima nas kao u sret­no vri­je­me u jed­nom do­mu. Naj­mla­đi sta­nov­nik ima 37 go­di­na i to je po­sled­nje di­je­te ro­đe­ne ov­dje ko­je je ov­dje osta­lo i da ži­vi - pri­ča mje­šta­nin Vo­ji­slav Era­ko­vić (72).
Broj­na na­pu­šte­na ima­nja odav­no ne­ma ko da ob­ra­đu­je, ali je ne­vo­lja ve­ća ka­ko u to­me što se ku­će ob­ru­ša­va­ju, ta­ko i što ih već go­di­na­ma po­naj­vi­še po­sje­ću­ju lo­po­vi. Era­ko­vić is­ti­če da sko­ro ne­ma ku­će u Gor­njem Tu­pa­nu u ko­ju kra­dljiv­ci ni­je­su pro­va­li­li.
- Iz na­pu­šte­nih ku­ća od­no­se sve što mo­gu, po­kuć­stvo, šer­pe, ka­za­ne za ra­ki­ju pa i ko­ri­ta za po­je­nje sto­ke. Slu­že se svim i sva­čim. Ka­da vi­de da u ku­ći ima sta­rih va­ra­ju ih. Jed­nom mom ro­đa­ku ko­ji ži­vi sam sa su­pru­gom na pre­va­ru su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na uze­li no­vac. Zva­li smo po­li­ci­ju, a on­da i pi­sa­li Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih po­slo­va. Od­go­vo­ri­še nam da će raz­mo­tri­ti si­tu­a­ci­ju i da će ne­ko od njih do­ći u mje­snu za­jed­ni­cu da vi­de ka­ko pro­blem ri­je­ši­ti. Do da­nas ni­ko se po tom pi­ta­nju ov­dje ni­je po­ma­ljao – tvr­di Era­ko­vić.
On ka­že da je svo­je­vre­me­no po­vre­me­no od­la­zio iz rod­nog mje­sta, ali ga ni­ka­da u pot­pu­no­sti ni­je na­pu­štao. Ste­kao je pen­zi­ju od „ci­je­lih“ 200 eura, a sa su­pru­gom i si­nom ka­že da odr­ža­va ima­nje ko­je ipak, u šta smo se uvje­ri­li, li­či na ma­li ranč usred pu­sti­nje.
- Ne­ka­da sam dr­žao do­sta sto­ke, a sa­da imam sa­mo jed­nu kra­vu. Po­ne­što po­sa­di­mo u ba­šti,ima­mo sir, kaj­mak, krom­pir, do­ma­će me­so... jer že­lim da dje­ca ka­da do­đu po­je­du po­ne­što zdra­vo. Ra­du­je­mo se vi­ken­di­ma i nji­ho­vom do­la­sku i to su nam ov­dje je­di­ni li­je­pi da­ni. Dr­ža­va ni­je pru­ži­la ni­ka­kav uslov se­lja­ku da mo­že ži­vje­ti. 21 je vi­jek, cio svi­jet je išao na­pri­jed a mi, što se ti­če se­la, išli smo na­zad – sma­tra Era­ko­vić.
Ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od nje­go­ve je ku­ća Mir­ka Era­ko­vi­ća ko­jem su se dje­ca, usli­jed ne­mo­guć­no­sti da na­đu po­sao, vra­ti­la u se­lo. On sa 66 go­di­na još uvi­jek je za­po­slen, ali u Nik­ši­ću, pa u Gor­nji Tu­pan do­đe sa­mo vi­ken­dom.
- Ćer­ka za­vr­ši­la tr­go­vač­ku, pro­ba­la da ra­di, a ko će tr­pje­ti to po­ni­ža­va­nje i mal­tre­ti­ra­nje. Pi­ta­la mo­že li se vra­ti­ti ku­ći, i mi joj odo­bri­li. Ali to ni­je do­bro, ni­je se uda­la, ni­ti će. Je­dan sin je učio po­ljo­pri­vred­nu ško­lu u Ba­ru, ni­je za­vr­šio, ali vo­li ima­nje i tu je, a dru­gi di­plo­mi­rao na Od­sje­ku za srp­ski je­zik i knji­žev­nost, ima 39 go­di­na i sa­mo je od­ra­dio pri­prav­nič­ki. Ja sa ovo­li­ko go­di­na ra­dim, bo­lje bi bi­lo da ni­je­sam za­po­slen, mo­žda bi oni ne­gdje po­bje­gli da se­bi tra­že po­sao - ogor­čen je Mir­ko Era­ko­vić.
Ipak, na­gla­sio je on, po­ro­di­ca ni­je ma­te­ri­jal­no ugro­že­na, dje­ca dr­že sto­ku, ob­ra­đu­ju nji­vu, pa se po­ne­što i pro­da.
- Ne vo­di to ni­če­mu. Ovo je ka­ta­stro­fa i ta­kav kraj da, kao što su ura­di­li i broj­ni dru­gi, tre­ba oti­ći. Umje­sto da ja njih do­če­ku­jem vi­ken­dom, oni me­ne kao go­sta do­če­ku­ju. Ni­je to do­bro- sma­tra Mir­ko.
U za­se­o­ku Štrp­ca je cr­kva Sv. Ge­or­gi­ja ko­ju su sa­gra­di­la 1911. go­di­ne sa­da­šnja brat­stva Tu­pa­na. Vo­ji­slav Era­ko­vić ka­že da se nje­go­vo brat­stvo, za­tim Ki­li­bar­de i Sa­ri­ći na to pod­ruč­je do­se­li­li iz Ve­le­sto­va pri­je vi­še od 200 go­di­na, ka­da su sa so­bom po­ni­je­li i svo­ju sve­ti­nju, „sve­tu ru­ku“ ko­ju su osta­vi­li u cr­kvi u Štrp­ci­ma.
- I nju su u ovom vre­me­nu lo­po­vi ukra­li. Na ovom pro­sto­ru bi­li su i ra­nij ra­to­vi ali bo­go­mo­lje ni­ko ni­je di­rao, a ovo­ga vak­ta sve po­kra­do­še i po­ni­je­še, i di­nar i sve­ti­nju.To je za nas sta­re za­pre­pa­šću­ju­će, ovi mla­di to mo­žda pod­no­se, prav­da­ju­ći se ne­ka­kvom ci­vi­li­za­ci­jom i de­mo­kra­ti­jom,ali ova­ko ne­što ni­ti je vid ci­vi­li­za­ci­ji, ni de­mo­kra­ti­je - is­ti­če Era­ko­vić.B.B.


Rat i tran­zi­ci­ja ri­jet­ke vra­ti­li

I bra­ća Mi­lo­rad i Mi­li­vo­je Ki­li­bar­da svo­je­vre­me­no su bi­li na­pu­sti­li ro­di­telj­sko og­nji­šte. Mi­lo­rad je ži­vio u Ze­ni­ci oda­kle je to­kom ra­ta 90. mo­rao da iz­bjeg­ne, a kud bi, ne­go u rod­no se­lo gdje je da­nas, ka­ko is­ti­če, rad­nik kod bra­ta. Dru­gi je kao po­mo­rac ra­dio u „Ju­go­o­ce­a­ni­ji“, a u Gor­nji Tu­pan, ka­ko je re­kao, vra­ti­la ga je „tran­zi­ci­ja“. Ži­ve sa­mi i bez ika­kvih pri­ma­nja.
- Ni­ka­ko je ov­dje ži­vje­ti, a čim ne­maš ni­ka­kva pri­ma­nja on­da i još go­re. Imam ma­lo sta­do ova­ca od ko­jih pro­da­jem jag­njad. Ne­ma­mo ni­ka­kve uslo­ve, put nam je ma­ka­dam­ski, ma­da bi nam bi­lo isto i da je as­fal­ti­ran jer ga zi­mi ni­ko ne či­sti – ističe Mi­li­vo­je Ki­li­bar­da.


Pred­ko­sov­ska cr­kva Kom­ne­no­vi­ća

U bli­zi­ni ku­će Mir­ka Era­ko­vi­ća, na ma­lom uz­vi­še­nju na­la­zi se cr­kva Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja, ko­ju je gra­di­lo brat­stvo Kom­ne­no­vi­ća, ko­je se sma­tra naj­sta­ri­je u Ba­nja­ni­ma. Era­ko­vić pri­ča da su oni ne­ka­da ži­vje­li u Gor­njem Tu­pa­nu, ali da su se zbog ne­mi­log do­ga­đa­ja mo­ra­li od­se­li­ti u dru­go se­lo, uda­lje­no pet-šest ki­lo­me­ta­ra.
- Sve­ti­nja, ko­ju mno­go po­štu­je­mo mi ko­ji ov­dje ži­vi­mo, gra­đe­na je u pred­ko­sov­skom pe­ri­o­du. I sad je je­dan njen dio u ze­mlji, vi­di se po spu­šte­nom pra­gu što go­vo­ri da su je svo­je­vre­me­no od osva­ja­ča mo­ra­li kri­ti, pa su je za­tr­pa­va­li ze­mljom. Tu je gro­blje Kom­ne­no­vi­ća, a po­što je na­ša cr­kva odav­de ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra u te­škim vre­me­ni­ma i zi­ma­ma, tu je sa­hra­njen i po­ne­ki Era­ko­vić i Ki­li­bar­da – ka­že Mir­ko Era­ko­vić.


Ne­kad „bje­ža­li“ da bo­lje ži­ve, da­nas da se pa­te

Vo­ji­slav Era­ko­vić ka­že da pam­ti Ba­nja­ne kad su bi­li op­šti­na. Ima­li su ma­tič­nu ško­lu sa vi­še od 300 đa­ka, Ze­mljo­rad­nič­ku za­dru­gu, i bol­ni­cu ko­ja je ima­la rend­gen ka­da ga Nik­šić ni­je imao i to za­hva­lju­ju­ći ple­me­ni­ku dr Ni­ku Mi­lja­ni­ću.
- Svi ko­ji su odav­de oti­šli u ono sret­no vri­je­me, od svog ra­da su mo­gli da ži­ve, do­bi­ja­li su kre­di­te, sta­no­ve... Sa­da, 30 ka­sni­je, do­šao je zli i ne­sret­ni va­kat, ali lju­di i da­lje ne­kud idu, a ne znam ku­da. Ka­ko čo­vjek mo­že da­nas osta­vi­ti svo­ju ku­ću i ze­mlju, oti­ći u Nik­šić i ži­vje­ti od 300 eura, ima­ti po­ro­di­cu i bi­ti pod­sta­nar.To je ne­sre­tan ži­vot - sma­tra Vo­ji­slav Era­ko­vić.