U cr­kvi Sve­tih apo­sto­la Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju na pra­znik Sve­tog apo­sto­la i je­van­đe­li­ste Jo­va­na Bo­go­slo­va li­tur­gi­ju je slu­žio pro­to­je­rej Dar­ko Pe­jić. U be­sje­di na­kon li­tur­gi­je osvr­nuo se na ljud­sku sklo­nost da se bu­ni pro­tiv sve­ga što Bog da­je i ure­đu­je.
- Od po­čet­ka Bog je stva­rao sve raz­li­či­to, čak su i ne­be­ska bi­ća raz­li­či­tih či­no­va i do­sto­jan­sta­va. Pa je stvo­rio ne­bo i ze­mlju, pa je stvo­rio dan i noć, čo­vje­ka i že­nu... I Bog stal­no go­vo­ri raz­li­či­tost, čo­vjek stal­no tra­ži jed­na­kost. Pa iz pr­ve že­lje za jed­na­ko­šću na­ših pra­ro­di­te­lja Ada­ma i Eve, ka­da su po­že­lje­li da bu­du jed­na­ki Bo­gu, iz­gu­bi­li su raj. Pa se on­da Ka­in po­bu­nio za­to što Bog ni­je jed­na­ko pri­mio žr­tvu nje­go­vu i Ave­ljo­vu, pa je ubio bra­ta svo­ga. Kad god se čo­vjek po­bu­ni pro­tiv Bo­ga, ra­đa se zlo­čin – re­kao je sve­šte­nik.
Pod­sje­tio je Pe­jić­na ri­je­či­iz Je­van­đe­lja, da „onaj što uze pet ta­la­na­ta ste­če još to­li­ko, onaj sa dva isto ta­ko a onaj sa jed­nom ode i za­ko­pa ga”.
- Če­sto go­vo­ri­mo i ne­prav­da­ma dru­gih i gle­da­mo ih ze­malj­skim oči­ma, ne da­lje odav­de. I on­da nam se či­ni i bu­ni­mo se opet, kao zbog ono­ga že­le­ći jed­na­kost i ov­dje. De­si se umre nam ne­ko, mi se bu­ni­mo i ka­že­mo ka­kav Bog, vi­diš umi­re ovaj ili onaj, a isto je ka­da se ne­ko raz­bo­li, opet se bu­ni­mo na Go­spo­da. Me­đu­tim, za­bo­ra­vlja­mo bra­ćo i se­stre šta to ima­mo mi a ni­je Bož­je, šta to ima a da ni­smo pri­mi­li. A čo­vjek ko­ji ima šu­mu on je vla­stan ko­je će sta­blo da po­si­je­če, ne­ka­da sta­ro ali ne­ka­da mu tre­ba i mla­di­ca, ne­ka­da uzme mla­do dr­vo i od­ne­se u svoj vrt, jer ho­će da mu ukra­ša­va dom, jer je mje­sto još ljep­še. Osta­vi­mo su­do­ve Bo­gu, mi se po­tru­di­mo, ni u jed­nom tre­nut­ku ni­ko­ga da ne osu­đu­je­mo. Sta­ri su na­ši go­vo­ri­li gri­jeh ka­ži, čo­vje­ka ne ka­ži – re­kao je otac Pe­jić.
Čo­vjek je iko­na Bož­ja, podjse­tio je sve­šte­nik, na­gla­ša­va­ju­ći da ga ta­ko mo­ra­mo do­ži­vlja­va­ti i vo­lje­ti.
- Svje­do­ci smo ko­li­ko su lju­di u sta­nju da se ras­tr­če za ze­malj­ska do­bra. Ka­da bi se sa­mo de­se­ti dio po­tru­di­li, ili ka­da bi bar pri­je tog po­sla do­šli u hram da se po­mo­li­mo i ka­že­mo Go­spo­de po­mo­zi, gdje god da kre­ne­mo i vra­ti­mo se, da naj­pri­je bla­go­dar­nost Bo­gu uz­ne­se­mo. Uči­mo se, lju­di stal­no go­vo­re ima vre­me­na, a ži­vot pro­đe kao tren, a otu­da da se vra­ti­mo i po­pra­vi­mo bi­lo šta ne mo­že. Tru­di­mo se ov­dje, te­ci­mo i umno­ža­vaj­mo ta­la­nat dat nam od Go­spo­da. Ne­moj­mo da smo li­je­ni i da nam je te­ško da se po­kre­ne­mo na do­bro. Ni­je nam da na ze­mlji da­to da ne či­ni­mo zlo, ne­go ne­pre­sta­no da či­ni­mo do­bro, da se tru­di­mo i že­li­mo do­bro, da sva­kog čo­vje­ka sre­ta­mo i pra­ti­mo či­stim sr­cem sa lju­ba­vlju, da bi Bog nas sreo i udo­sto­jio Car­stva ne­be­sko­ga - be­sje­dio je otac Dar­ko.M.N.