U Bi­je­lom Po­lju, Cr­noj Go­ri, pa i na ve­ćem pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je do­volj­no je sa­mo re­ći Nja­njo. I zna­ju svi već da je ri­ječ o Sto­ja­nu Ive­zi­ću, po­zna­ti­jem po svom na­dim­ku, ko­ji je za ono što je ura­dio u spor­tu pre­ra­stao u le­gen­du.
Nja­njo je bio sve­stra­ni spor­ti­sta, ali naj­vi­še je po­sti­gao u fud­ba­lu i bok­su. Pre­po­znat je kao je­dan od naj­bo­ljih pro­fe­so­ra fi­zič­ke kul­tu­re svih vre­me­na na pod­ruč­ju bje­lo­polj­ske op­šti­ne. Iako je već dvi­je go­di­ne u za­slu­že­noj pen­zi­ji i da­lje je nje­gov duh pri­su­tan u fi­skul­tur­noj sa­li Sred­nje struč­ne ško­le, na­ka­da po­pu­lar­nog Škol­skog cen­tra, gdje je ne­pre­kid­no pro­veo 41 go­di­nu.
Da­nas ži­vi obič­nim pen­zi­o­ner­skim ži­vo­tom. Ipak, bez spor­ta ne mo­že ili bo­lje ne mo­že sport bez Nja­nja. Ak­ti­van je, iako mu fa­li još dva lje­ta pa da za­ga­zi u sed­mu de­ce­ni­ju ži­vo­ta. Ka­ko da­nas iz­gle­da, ni­ko mu te go­di­ne ne bi dao. Ipak, ka­že da je pu­no to­ga iza nje­ga. Na­pi­sa­li bi se ro­ma­ni i ro­ma­ni.
Fud­bal je po­čeo da igra ra­no po bje­lo­polj­skim ma­ha­la­ma, a ko se iz­dvo­jio išao bi u Je­din­stvo. To bi­la čast i pri­vi­le­gi­ja.
– Bi­lo to ne­gdje po­čet­kom 60-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ka­da sam de­bi­to­vao za pr­vi tim, na utak­mi­ci u Moj­kov­cu. Za­pam­tio sam, tri go­la je dao po­koj­ni Mi­li Ra­do­vić. Igrao je i za FAP iz Pri­bo­ja. Bi­la je to na ni­vou one sta­re Ju­go­sla­vi­je stra­šna eki­pa, a sve su to bi­li mo­ji od­lič­ni dru­ga­ri – pri­ča Nja­njo Ive­zić.
Ali, ode Nja­njo na Ko­šut­njak, upi­sao je DIF i za­vr­šio ga. Ka­ko bi dru­go ne­go kao je­dan od naj­bo­ljih. I tu kre­nu­lo za­ni­ma­nje za boks. Ste­kao je pri­ja­telj­sto sa Ba­ćom Mi­lo­vi­ćem, Zo­ra­nom Ćir­ko­vi­ćem i Ma­tom Pa­r­lo­vom, ne­ka­da evrop­skim i svjet­skim šam­pi­o­nom.
– Bi­le su to go­di­ne za ne­za­bo­rav. Ka­ko smo ži­vje­li, to se da­nas ne mo­že opi­sa­ti. Kao uspo­me­na za ci­je­li ži­vot osta­la je sli­ka i sni­mak sa Ma­ra­ka­ne, ka­da je Par­lov sa­vla­dao Adi­nol­fi­ja i po­stao evrop­ski pr­vak. Ta­da je na­pra­vio la­stu i sa rin­ga pre­ko ko­no­pa­ca sko­čio na me­ne, Ba­ća i Zo­ra­na. Ostao sam sa Ma­tem dru­gar do kra­ja nje­go­vog ži­vo­ta – sa sje­tom se pri­sje­ća tih sport­ski da­na Nja­njo, do­da­ju­ći da je sa 28 go­di­na pre­stao ak­tiv­no da igra fud­bal.
Sa di­plo­mom pro­fe­so­ra fi­zič­kog vas­pi­ta­nja i to­li­ko is­ku­stva iz spor­ta, oti­šao je u tre­ne­re. I na tom po­lju je uspio pu­no da ura­di.
– Iz­nje­drio sam ogro­man broj do­brih fud­ba­la­re. Bi­lo je Je­din­stvo klub za po­nos u onoj sta­roj Ju­go­sla­vi­ji, me­đu pr­vi­ma u ta­da pre­ja­koj dru­go­li­ga­škoj kon­ku­ren­ci­ji. Sa svim igra­či­ma ostao sam do­bar drug – re­kao je Ive­zić i na­sta­vio:
– Uvi­jek sam bio uz fud­bal­ski klub. Ka­da je bi­lo naj­te­že i ka­da je bi­lo do­bro. Ka­da ni­ko ni­je htio, on­da aj­de Nja­njo. I ja se uhva­tim u ko­štac i na­pra­vi­mo do­bre re­zul­ta­te. Jed­no­stav­no, vo­lim Je­din­stvo, to je mo­ja dru­ga ku­ća. I sa­da kad sam u pen­zi­ji, ne mo­gu bez fud­ba­la. Po­ma­žem ko­li­ko mo­gu. U ovoj tek za­vr­še­noj, ne baš sjaj­noj pr­vo­li­ga­škoj po­lu­se­zo­ni, bio sam kon­di­ci­o­ni tre­ner. Mo­žda bu­dem i na pro­lje­će, jer fud­bal u krv.
I za bok­ser­ski klub Je­din­stvo ga ve­žu pre­li­je­pe uspo­me­ne. Sa Mi­la­nom Smo­lo­vi­ćem i Ob­ra­dom Du­lo­vi­ćem po­o­dav­no je osno­vao klub. Bi­li uspje­šni jed­no vri­je­me, a po­ma­gao je i dru­gu Ba­ću Mi­lo­vi­ću u BK Ivan­grad u nje­go­vim naj­sjaj­ni­jim da­ni­ma.
– Vri­je­me pro­ve­de­no u pro­svje­ti je za me­ne po­seb­no va­žno. Ra­dio sam ka­ko pr­vog ta­ko i po­sled­njeg da­na. Sa­vje­sno. Pro­šle su ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je kroz mo­je ru­ke. Ona fi­skul­tur­na sa­la bi­la ba­sti­on spor­ta. Ne­ki su ka­sni­je bi­li vr­hun­ski spor­ti­sti, ali su pri­je sve­ga do­bri lju­di.
Bio je omi­ljen ka­ko od stra­ne uče­ni­ka, ta­ko i ko­le­ga. Ta­kav bio i kao fud­ba­ler, ka­sni­je tre­ner, pa se­lek­tor i in­struk­tor fud­bal­ski, tre­ner u bok­su, de­le­gat na sa­ve­znim fud­bal­skim te­re­ni­ma, pre­da­vač na Dan­skoj me­đu­na­rod­noj ško­li fud­ba­la, kao kon­di­ci­o­ni tre­ner ko­šar­ka­ša i ru­ko­me­ta­ša…
– Bi­lo još do­sta to­ga da se na­bro­ji. Ali, da ne ka­žu da sam ne­skro­man. Jer, ni­sam ni­kad ta­kav bio. Zna­ju me­ne do­bro mo­ji Bje­lo­polj­ci. Ko sam, ka­kav sam i ko­li­ko sam bio pre­dan spor­tu.
Da­nas je Nja­njo pra­vi po­ro­di­čan čo­vjek. I ka­ko u ša­li ka­že, ni­šta ne ra­di, iz­u­zev što pri­ma pen­zi­ju. Su­pru­ga i sin su mu pro­fe­so­ri, a dvi­je kćer­ke prav­ni­ce.
– Ni­ko ne ode u sport. Šta ću, ta­kva je sud­bi­na. Ja po­ne­kad odem i na ova na­ša pen­zi­o­ner­ska dru­že­nja. To me sle­du­je, da se ma­lo opu­stim. Mo­žda je i pre­vi­še za ovih pet i po de­ce­ni­ja bi­lo spor­ta – is­ta­kao je na kra­ju Sto­jan Nja­njo Ive­zić.
Mi­lo­van No­vo­vić