Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Mno­go pu­ta sam raz­mi­šljao o to­me ot­kud to­li­ko mr­žnje kod ve­ći­ne Hr­va­ta pre­ma sve­mu što je srp­sko, a šta je to sa mo­jom Cr­nom Go­rom da je po­če­la da sli­je­di taj put? Hr­vat­sko-srp­sko spo­re­nje tra­je go­to­vo či­tav mi­nu­li vi­jek. Mr­žnja Hr­va­ta ne je­nja­va. Mo­žda bi tek usah­nu­la ka­da bi se iz azbu­ka iz­bri­sa­lo slo­vo „s“. Hr­va­ti su od sa­mog po­čet­ka po­če­li da ru­še uje­di­ni­telj­sku ju­go­slo­ven­sku mi­sao, za ko­ju su dvi­je srp­ske dr­ža­ve, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, žr­tvo­va­le se­be. Ta­ko sam učio isto­ri­ju, kao i ro­di­te­lji da­na­šnjih če­li­ka cr­no­gor­skog re­ži­ma. Za iz­go­vo­re­nu isto­rij­sku isti­nu uče­nik u Cr­noj Go­ri do­bi­ja je­di­ni­cu, kao da pro­fe­sor isto­ri­je ne zna da je hr­vat­ska mr­žnja, ko­jom je i on op­sjed­nut, za­si­pa­la u Za­gre­bu Hi­tle­ro­ve hor­de cvi­je­ćem kr­va­ve 1941. ko­ja se po­no­vi­la 1991. Umje­sto cvi­je­ća, pje­smom „Dan­ke Doj­čland“ hr­vat­ska mr­žnja kul­mi­ni­ra­la je agre­si­jom na ustav­nu dr­ža­vu Ju­go­sla­vi­ju: pr­vo na nje­nu voj­sku, op­ko­lja­va­ju­ći ka­sar­ne i ubi­ja­ju­ći ne­vi­ne voj­ni­ke. Vrh ci­ni­zma je: ge­ne­ra­ci­je u Hr­vat­skoj uči­će isto­ri­ju iz udž­be­ni­ka da je iz­vr­še­na agre­si­ja na Hr­vat­sku. Gra­đan­ski rat na­zva­li su tzv. „do­mo­vin­skim“ ka­ko su Ru­si na­zva­li ot­por Hi­tle­ru. Ru­si su po­bi­li i pro­tje­ra­li Hi­tle­ro­ve hor­de, a Hr­va­ti po­la mi­li­o­na svo­jih gra­đa­na sa vje­kov­nih og­nji­šta sa­mo za­to što su u pi­ta­nju Sr­bi.
U po­sled­nje vri­je­me či­ta­mo i gle­da­mo da se u Hr­vat­skoj po­vam­pi­ri­lo usta­štvo i duh NDH. Sa­mo je pi­ta­nje ko­ji je ter­min pri­klad­ni­ji: vam­pir ili kon­ti­nu­i­tet. Vam­pir je mi­to­lo­ško bi­će slo­ven­ske mi­to­lo­gi­je na Bal­ka­nu, a ta riječ je pri­hva­će­na u svim je­zi­ci­ma. U vam­pi­ra se pre­tva­ra gre­šnik či­ja du­ša ne mo­že da ode na „onaj svi­jet“, već osta­je za­ro­blje­na u ti­je­lu, spo­sob­na da iza­đe iz gro­ba i lu­ta po svi­je­tu. Vam­pir je de­mon u ljud­skom ob­li­ku, po na­rod­nom vje­ro­va­nju, mr­tvac u ko­jeg uđe đa­vol­ski duh, pa po no­ći u odi­je­lu u ko­jem je sa­hra­njen usta­je iz gro­ba, da­vi sto­ku i lju­de i si­še im krv. Ka­da je u pi­ta­nju usta­štvo i na­ci­stič­ka NDH kao naj­mon­stru­o­zni­ja ide­o­lo­gi­ja HH vi­je­ka, ovaj ter­min im pri­sta­je. Po na­rod­nom pre­da­nju, vam­pir mo­ža da „ži­vi“ i po ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Pri­log tom pre­da­nju oli­čen je baš u Pa­ve­li­ću.
Za usta­štvo, uz po­vam­pi­re­nje, kon­ti­nu­i­tet je pri­klad­ni­ji ter­min, jer ozna­ča­va: ne­pre­kid­nost, pro­du­ža­va­nje, stal­no tra­ja­nje, ne­pre­kid­nu ve­zu, pri­snu po­ve­za­nost, kon­ti­nu­i­tet svi­je­sti itd. Ka­da su u pi­ta­nju srp­sko-hr­vat­ski od­no­si, oni su za­če­ti pri­je jed­nog vi­je­ka. I ka­ko iz­gle­da, tra­ja­će. Je­di­no gdje su Hr­va­ti u mr­žnji u pra­vu je to što vi­de Sr­bi­jan­ce i Cr­no­gor­ce kao isto bi­će upr­kos to­me što cr­no­gor­ski re­žim šmin­ka te od­no­se, a sva­ki stil šmin­ka­nja ne ide sa sva­kim sti­lom odi­je­va­nja. Ta­mo je ne­gdje u nji­ho­voj svi­je­sti za­pi­sa­no da je Đu­ka­no­vić za­mr­zio šah zbog šah­nov­ni­ce, a Ma­ro­vić je vo­dio rat za mir. Voj­ni­ci JNA iz Nik­ši­ća i Šav­ni­ka ubi­je­ni su na naj­mon­stru­o­zni­ji na­čin u zlo­gla­snoj ,,Lo­ri’’. Cr­no­gor­ski re­žim oću­tao je ovaj zlo­čin. Na­pro­tiv, iz­ru­ču­je ne­vi­ne, čak i bo­le­sne ofi­ci­re JNA u ba­ru neo­u­sta­ških kro­ko­di­la. Čud­no je, da pred­sjed­ni­ku Vu­ja­no­vi­ću, kao prav­ni­ku, ni­je po­zna­to da su hr­vat­ski su­do­vi na­pi­sa­li vi­še op­tu­žni­ca i po­tjer­ni­ca Sr­bi­ma ne­go me­đu­na­rod­ni sud u Nirnr­ber­gu na­ci­sti­ma. Hr­vat­ska na­sta­vlja da pi­še po­tjer­ni­ce i pi­sa­će ih dok po­sto­ji ije­dan Sr­bin u Hr­vat­skoj. Mno­go pu­ta sam raz­mi­šljao o to­me šta je uzrok pa­to­lo­ške mr­žnje Hr­va­ta pre­ma sve­mu što je srp­sko. U ze­mlji mr­žnje obič­no mr­ze one ko­ji ne umi­ju da mr­ze. U Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri na­gon mr­žnje pre­ma dru­go­me ni­ka­da ni­je do­mi­ni­rao. Ali, unu­tra­šnja mr­žnja i po­dje­le mo­gu bi­ti to­li­ko že­sto­ke, do uni­šte­nja. U to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta, za­pam­tio sam kao di­je­te, u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri po­dje­le su bi­le že­sto­ke, vi­še smo se po­u­bi­ja­li me­đu­sob­no ne­go što je to uči­nio oku­pa­tor. Iz tog raz­lo­ga ne­ja­san mi je no­vo­kom­po­no­va­ni cr­no­gor­ski na­ci­o­na­li­zam i to pre­ma ko­ri­je­nu sop­stve­nog bi­ća. U to­me je gri­jeh cr­no­gor­skog re­ži­ma što je Cr­nu Go­ru po­di­je­lio kao ni­kad u isto­ri­ji. Na pri­mjer, Cr­no­gor­ci su ima­li obi­lje li­je­pih isto­rij­skih za­sta­va, a da bi se raz­li­ko­va­li od Sr­ba uze­li su za­sta­vu ko­ja li­či na al­ban­sku, sem što je orao zlat­ni. Moj đed Ri­sto či­ta­vog ži­vo­ta no­sio je cr­no­gor­sku no­šnju, a u is­toj smo ga i sa­hra­ni­li. Ta no­šnja, bi­la je u stva­ri cr­no­gor­ska za­sta­va u tri bo­je. Vra­tio se iz Ame­ri­ke da bra­ni Cr­nu Go­ru. Znao je od ko­ga je bra­ni. Cr­no­gor­ski pa­tri­o­ti­zam pre­nio je i na svog unu­ka. Ra­zu­mio sam ko je bio ne­pri­ja­telj od ko­ga je moj đed bra­nio Cr­nu Go­ru. Če­sto pu­ta od pri­ja­te­lja sam do­bi­jao pri­mjed­be za­što se ba­vim po­li­ti­kom ka­da sam se već do­ka­zao u stru­ci. Moj od­go­vor je bio jed­no­sta­van i lo­gi­čan. Po­li­ti­kom se ni­ka­da ne bih ba­vio. Ali, ako in­te­lek­tu­a­lac ću­ti pred lu­do­ri­ja­ma on on­da ni­je in­te­lek­tu­a­lac. On je gre­šnik pre­ma sopstve­nom bi­ću i na­ro­du iz ko­jeg po­ti­če. Hr­vat­ski fi­lo­zof Mi­lan Kan­gr­ga, po­sma­tra­ju­ći mr­žnju svog na­ro­da, ta­kve in­te­lek­tu­al­ce na­zi­va „šver­ce­ri­ma vla­sti­tog ži­vo­ta“, jer je ri­ječ o fe­no­me­nu spe­ci­fič­nom za dru­štve­ni sloj ko­ji se na­zi­va in­te­li­gen­ci­jom ili čak in­te­le­ktu­al­nom eli­tom. Hr­vat u svo­joj mr­žnji, ka­da mu spo­me­ne­te Sr­bi­na, na­vo­di Kan­gr­ga „gu­bi ori­jen­ta­ci­ju i hva­ta ga bi­jes“, što se gra­ni­či sa or­gan­sko- psi­hič­kom bo­le­šću, pre­no­še­nom upor­nom ne­svje­snom pe­da­go­škom tra­di­ci­jom od dje­tinj­stva pa sve do smr­ti. Ovaj hr­vat­ski fi­lo­zof tvr­di da je Hr­vat kao ta­kav ge­net­ski po­re­me­ćen sr­bo­fo­bi­jom kao pa­ra­no­ič­no bi­će, jer je ta bo­lest go­to­vo ne­iz­lje­či­va. To je ne­dav­no pri­znao i gra­do­na­čel­nik Spli­ta, da je od­ga­jan mr­žnjom pre­ma sve­mu srp­skom i pra­vo­slav­nom. Ovo mi po­tvr­đu­je pri­ča mo­je pa­ci­jent­ki­nje Du­brov­čan­ke ko­ju su od­ga­ja­le dvi­je ba­be. Ba­ba po ocu Hr­va­ti­ca pri­ča­la joj je: “Sr­bi su Vla­ji. Sr­bi su zli, vra­go­vi, la­žo­vi, ubi­ce, na­ši ne­pri­ja­te­lji. Vla­ju ni­ka­da ne­moj vje­ro­va­ti!“ A ba­ba po maj­ci Srp­ki­nja unu­ki je pri­ča­la dru­gu pri­ču: „Svi smo isti pred Bo­gom. Mi smo svi bra­ća, tre­ba da se vo­li­mo, a ono­ga ko ne vo­li i mr­zi nje­ga će Bog ka­zni­ti!“ Ovu pri­ču is­pri­ča­la mi je u ku­ći ko­ju su mi­ni­ra­li ka­da su pre­sta­la sva rat­na dej­stva. Mi­ne su po­sta­vi­li unu­ci ko­je su od­ga­ja­le ba­ke mr­žnje, a ne lju­ba­vi. Dru­gu pri­ču ne­dav­no mi je is­pri­ča­la pa­ci­jent­ki­nja iz Vr­šca či­ja se­stra ži­vi u Za­gre­bu. Obje ima­ju si­no­ve. Za­gre­bač­ki ima 12, a vr­šač­ki 15 go­di­na. Ovaj u Za­gre­bu no­si ma­ji­cu na ko­joj pi­še: „Na­ša Olu­ja uvi­jek tra­je“. Vr­šča­nin ga je upi­tao šta to zna­či? Ni­je imao poj­ma. Za­gre­bač­ki sin po­čeo je da mu na­bra­ja: Vu­ko­var, Du­brov­nik, čet­ni­ke...
Tre­ću pri­ču is­pri­čao mi je sin. U Du­brov­ni­ku je imao naj­bo­ljeg dru­ga iz raz­re­da. Igra­li su fud­bal. Na ro­đen­da­ni­ma su je­dan dru­gom uru­či­va­li po­klo­ne i on mu je je­dan od naj­mi­li­jih dru­go­va iz dje­tinj­stva. Nje­go­vi su iz se­la Rav­nog, u ko­jem su usta­še iz­vr­ši­le po­kolj Sr­ba. Nje­go­va ba­ba ku­pi­la je bo­dlji­ka­vu ži­cu ko­jom su ve­zi­va­li kom­ši­je Sr­be, ubi­ja­li ih ma­lje­vi­ma i ba­ca­li u ja­me. Ba­ba je po­sli­je oslo­bo­đe­nja stri­je­lja­na. Ni­ka­da svo­mu dru­gu ni­je htio da sta­vi do zna­nja da on zna šta je ra­di­la nje­go­va ba­ba. ,,Nje­go­va ba­ba bi­la je nje­mu kao što je mo­ja u me­ni’’, ob­ja­šnja­va mi za­što je ću­tao o ba­bi zlo­čin­cu.
Bo­lest na­ci­o­na­li­stič­kog šo­vi­ni­zma je du­bo­ka, po­put na­jja­če tra­u­me. Ta­ko for­mi­ran po­je­di­nac te­ško se mo­že od­u­pri­je­ti tom svom naj­du­bljem osje­ća­ju. Ta­kav ob­lik i na­čin ži­vo­ta gra­ni­či se s pa­to­lo­škim sta­njem, psi­hič­kom bo­le­šću po­put ši­zo­fre­ni­je i pa­ra­no­je. Ako jed­na srp­ska čo­ko­la­di­ca da­ta hr­vat­skoj dje­ci u Du­brov­ni­ku mo­že da iza­zo­ve to­li­ko ne­mi­ra kod ro­di­te­lja, a Ko­lin­da im se jav­no iz­vi­nja­va, dok se du­bro­vač­ki lje­ka­ri jav­no hva­le da su spa­si­li dje­ča­ka ko­ji je pro­gu­tao srp­sku čo­ko­la­du, on­da je ta­kvo bi­će ge­net­ski po­re­me­će­no sr­bo­fo­bi­jom. Ta­kvo bi­će osta­će bo­le­sno u svo­joj ge­net­skoj sr­ži. U ovom slu­ča­ju ni­je ri­ječ o kse­no­fo­bi­ji, ne­go o bo­le­sti ko­ja je mno­go du­blja, po­put na­ja­če tra­u­me. Ove re­do­ve ni­je­sam na­pi­sao zbog Hr­va­ta, ne­go zbog nas, da nas ne za­hva­ti ta mu­ka. To vo­di do to­tal­ne ka­ta­stro­fe čak do bez­da­na.
Tuđ­ma­nov­sko-ha­de­ze­ov­ska vla­da­vi­na uvje­ri­la je ve­ći­nu Hr­va­ta da su bo­lje ži­vje­li u dr­ža­vi ko­ju su ru­ši­li ne­go da­nas u dr­ža­vi ka­kvu su „ti­su­ću go­di­na sa­nja­li“.