Na svu sre­ću, vri­je­me ner­je­ši­vih stva­ri iz­me­đu Cr­ne Go­re i Sr­bi­je je pro­šlo. Ne vo­lim ri­ječ pro­blem jer ona, ubi­je­đen sam, ozna­ča­va ne­što što je, su­štin­ski, ner­je­ši­vo. Ima mno­go pi­ta­nja o ko­ji­ma raz­go­va­ra­mo i o ko­ji­ma tre­ba da raz­go­va­ra­mo, ali va­žno je da rje­še­nja da­nas po­sto­je, baš kao i do­bra vje­ra iz­me­đu dvi­je dr­ža­ve. S ob­zi­rom na ne ta­ko dav­nu pro­šlost, mi­slim da je to ve­li­ki na­pre­dak. I Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra da­nas ima­ju isti put, iste pri­o­ri­te­te i isti od­nos pre­ma me­đu­sob­nim od­no­si­ma, pre­ma okru­že­nju i pre­ma ci­lju, a to je, i za jed­nu i za dru­gu ze­mlju, Evrop­ska uni­ja, re­kao je šef srp­ske di­plo­ma­ti­je Ivi­ca Da­čić u in­ter­vjuu za „Dan”.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, na­pu­sti­li smo, i jed­ni i dru­gi, baj­ke o dva oka u gla­vi i za­kli­nja­nju na vječ­nu lju­bav.
Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra se da­nas ba­ve svo­jim in­te­re­si­ma, uva­ža­va­ju­ći i in­te­re­se onog dru­gog. Part­ne­ri smo, a ne lju­bav­ni­ci. Sa­mim tim, ne­ma ni lju­bo­mo­re, ni­ti zlo­či­na iz stra­sti. Sve za­jed­no, re­kao bih da ni­šta bo­lje ni­je mo­glo da nam se de­si. Lju­ba­vi ni­je mje­sto u po­li­ti­ci za­to što ve­li­ka lju­bav uvi­jek iza­zi­va i ve­li­ku sum­nju. Da­nas Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra po­štu­ju jed­na dru­gu. Tu ni­ka­kve sum­nje vi­še ne­ma i do­bro je da ta­ko i osta­ne, ka­zao je Da­čić.
● Ku­da vo­di bri­sel­ski di­ja­log i ka­da je u pi­ta­nju for­mi­ra­nje ZSO, ali i ono što se na­vo­di kao uslov za pri­stu­pa­nje EU ko­ji će bi­ti pred Be­o­gra­dom, a ri­ječ je o za­htje­vu za pri­zna­va­nje KiM?
Ni­ka­da ni­ka­kav sli­čan za­htjev zva­nič­no ni­smo pri­mi­li. Naš stav po tom pi­ta­nju vr­lo je ja­san, ne od­stu­pa­mo od nje­ga, ni­ti ima­mo bi­lo ka­kav raz­log da ga kri­je­mo. Sr­bi­ja je već go­di­na­ma iz­u­zet­no ko­rek­tan i po­u­zdan part­ner u di­ja­lo­gu ko­ji se vo­di u Bri­se­lu, is­pu­nja­va sve svo­je oba­ve­ze, kon­struk­tiv­na je, sprem­na na kom­pro­mis, i dr­ži svo­ju ri­ječ, što je ve­o­ma va­žno u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma. Bri­sel nam za­to i vje­ru­je, kao i svi osta­li, a na­ma sve to za­jed­no da­je za pra­vo da, pr­vi put u po­sled­njih evo vi­še od dva­de­set go­di­na, sko­ro tri­de­set, mo­že­mo mir­no, bez za­zo­ra, da go­vo­ri­mo i o svo­jim le­gi­tim­nim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma, jer se pod­ra­zu­mi­je­va da nji­ma ni­ko­ga ne ugro­ža­va­mo, ni­ti po­ku­ša­va­mo da do­bi­je­mo ne­što što nam ne pri­pa­da. Po­red to­ga, svi­ma je ja­sno da nam je pri­o­ri­tet mir u ci­je­lom re­gi­o­nu, pa i na Ko­so­vu, i da sve što nu­di­mo i sve što ostva­ru­je­mo slu­ži po­bolj­ša­nju ži­vo­ta svih ko­ji ži­ve na Ko­so­vu. Mi se, dru­gim ri­je­či­ma, bri­ne­mo za Sr­be, ali ne na­u­štrb Al­ba­na­ca. Ta­kva je i pri­ča o Za­jed­ni­ci srp­skih op­šti­na, jer da ni­je, ne bi je u Bri­se­lu po­dr­ža­li. Opet, to je po­sta­lo, na ne­ki na­čin, vr­lo ška­klji­vo pi­ta­nje, ne zbog nas, ne­go zbog po­na­ša­nja zva­nič­ne Pri­šti­ne, ko­ja, zbog svo­jih do­ma­ćih pro­ble­ma, već du­go od­la­že for­mi­ra­nje ZSO.
Do ka­da Vla­da Sr­bi­je, i sa­ma dr­ža­va, mo­gu da se no­se sa pri­ti­sci­ma Za­pa­da ka­da je u pi­ta­nju od­nos sa Mo­skvom?
Sve dok se po­na­ša upra­vo ova­ko ka­ko se po­na­ša, a po­na­ša­mo se kao da pri­ti­sa­ka i ne­ma. Uosta­lom, zva­nič­no, mi ne­ma­mo ni­ka­kav za­htjev ka­da je ri­ječ o na­šim od­no­si­ma sa Mo­skvom, po­što za ta­ko ne­što ne­ma ni raz­lo­ga. Ni­smo mi ni­šta vi­še sa­ve­znik Mo­skve ne­go što smo sa­ve­znik Bri­se­la i Va­šing­to­na. I sve što ra­di­mo sa jed­ni­ma ra­di­mo i sa dru­gi­ma, uz ja­sno opre­dje­lje­nje da nam je evrop­ski put pri­o­ri­tet. E, sa­da, što iza zva­nič­nih sta­vo­va če­sto iz­vi­ru­ju ra­zni za­htje­vi, pa i ne­za­do­volj­stva, sa­svim je dru­ga pri­ča, na ko­ju mi, kao i na sve osta­lo, od­go­va­ra­mo sa­svim otvo­re­no, po­štu­ju­ći pri­tom na­še in­te­re­se, ali i sve oba­ve­ze ko­je smo pre­ma bi­lo ko­me pre­u­ze­li. Sr­bi­ja ni­ko­ga ne la­že i to joj je pred­nost. Upra­vo za­hva­ljuju­ći to­me, kao i na­šoj otvo­re­noj po­li­ti­ci mi­ra i di­ja­lo­ga, i to ne kroz ri­je­či, ne­go kroz kon­kret­ne re­zul­ta­te, mi da­nas mo­že­mo mir­no da ka­že­mo: ho­će­mo do­bre od­no­se sa Mo­skvom za­to što je Mo­skva ta ko­ja, uz Pe­king, šti­ti na­še in­te­re­se u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti UN i ne do­zvo­lja­va da Ko­so­vo po­sta­ne član UN. Ho­će­mo do­bre do­no­se sa Mo­skvom i za­to što, za raz­li­ku od Bri­se­la i Va­šing­to­na, ne mi­sli da je ot­cje­plje­nje Ko­so­va le­gi­tim­no. To je naš stav, na­ša po­li­ti­ka, i ima­mo pra­vo na nju. Mi je­smo pro­tiv Ko­so­va u UN, i na to­me sa­ra­đu­je­mo sa Ru­si­jom, ali ni­smo pro­tiv to­ga da lju­di sa Ko­so­va mo­gu nor­mal­no da pu­tu­ju, li­je­če se, te­le­fo­ni­ra­ju, i u tom po­slu sa­ra­đu­je­mo sa Bri­se­lom.
● Ne sa­mo Va­ši iz SPS, već i mno­gi u Sr­bi­ji oče­ku­ju da se po­ja­vi­te kao kan­di­dat na pred­sto­je­ćim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma?
Pla­šim se da je još ra­no bi­lo šta re­ći na tu te­mu. Oče­ku­jem da se stva­ri raz­ri­je­še to­kom ja­nu­a­ra, a SPS će o pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma sva­ka­ko naj­pri­je raz­go­va­ra­ti sa svo­jim part­ne­rom SNS-om. Mi smo u is­toj vla­di, di­je­li­mo iste ci­lje­ve, ra­di­mo na ostva­re­nju iste po­li­ti­ke, istog pro­gra­ma, i pri­rod­no je da za­jed­no od­lu­či­mo o stra­te­gi­ji i tak­ti­ci na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma. Da li će to re­zul­ti­ra­ti i istim kan­di­da­tom, po­dr­škom istom kan­di­da­tu, dru­go je pi­ta­nje, na ko­je će­mo, upra­vo kroz te raz­go­vo­re i od­go­vo­ri­ti.
● Po­sto­ji li po Va­ma mo­guć­nost da Sr­bi­ja na­kon tih iz­bo­ra opet ima ko­ha­bi­ta­ci­ju, ali i da se na­đe na op­štim iz­bo­ri­ma?
Ko­ha­bi­ta­ci­je sva­ka­ko ne­će bi­ti. Ona se po­ka­za­la kao neo­dr­ži­va i lo­ša op­ci­ja, a da­nas je i ne­mo­gu­ća jer ne vi­dim ka­ko oni ko­ji ima­ju pro­gram i rje­še­nja mo­gu da ko­ha­bi­ti­ra­ju sa oni­ma ko­ji ima­ju sa­mo pu­ku že­lju da bu­du vlast, bez ika­kve ide­je šta bi u tom slu­ča­ju ra­di­li. Mo­že­te li za­mi­sli­ti, na pri­mjer, Sa­šu Ra­du­lo­vi­ća u bri­sel­skom di­ja­lo­gu? Šta bi ra­dio? Po­ka­zi­vao dru­goj stra­ni sli­či­ce Pi­no­ki­ja? Ili Sa­šu Jan­ko­vi­ća sa Pu­ti­nom i Tram­pom. Od pr­vog bi vje­ro­vat­no tra­žio da do­zvo­li gej pa­ra­du u Mo­skvi, a od dru­gog da oslo­bo­di Sno­u­de­na sva­ke kri­vi­ce. Po­li­ti­ka odav­no ni­je za tu vr­stu ama­te­ra. Sa­mim tim ni ko­ha­bi­ta­ci­ja sa ama­te­ri­zmom ni­je mo­gu­ća. Ka­da je ri­ječ o op­štim iz­bo­ri­ma, ja sva­ka­ko ni­sam za njih iz istih raz­lo­ga zbog ko­jih sam uvi­jek bio pro­tiv bi­lo ka­kvog po­mje­ra­nja ro­ka iz­bo­ra. Da su van­red­ni iz­bo­ri do­bri ima­li bi ih, mno­go pri­je nas, i u Ame­ri­ci i Nje­mač­koj, u Fran­cu­skoj i En­gle­skoj... Re­dov­ni iz­bo­ri su sta­bil­nost, do­kaz da si­stem funk­ci­o­ni­še, da je ze­mlja pred­vi­di­va, ozbilj­na i po­u­zda­na i za in­ve­sti­ci­je i za sa­rad­nju. Za­to sam, i uvi­jek ću bi­ti, za re­dov­ne iz­bo­re. S dru­ge stra­ne, ako do­ga­đa­ji pred na­ma i za­htje­vi ko­ji sti­žu pri­je sve­ga iz opo­zi­ci­je do­ve­du do no­ve pro­vje­re vo­lje gra­đa­na, na­rav­no da ću i to po­dr­ža­ti, bez ob­zi­ra na to što re­zul­tat već znam. Bi­će mno­go lo­ši­ji za opo­zi­ci­ju ne­go što je bio na pro­šlim iz­bo­ri­ma.
● Uz unu­tar­stra­nač­ke pro­ble­me o ko­ji­ma pi­šu me­di­ji, po­seb­no s ne­kim ru­ko­vo­di­o­ci­ma SPS-a, sa­da se su­o­ča­va­te i sa pro­ble­mi­ma stra­nač­kog fi­nan­si­ra­nja?
Unu­tra­stra­nač­kih pro­ble­ma ne­ma­mo, iz pro­stog raz­lo­ga što ih ne do­zvo­lja­va­mo, što je po­ka­za­la i na­ša sta­tu­tar­na ko­mi­si­ja iz­ba­cu­ju­ći iz stran­ke one ko­ji ni­su htje­li da sli­je­de na­šu pro­kla­mo­va­nu i usvo­je­nu po­li­ti­ku. I taj na­čin će se i na­sta­vi­ti. Sva­ko ko na stra­nač­kim or­ga­ni­ma pri­hva­ti na­šu po­li­ti­ku mo­ra­će i da je spro­vo­di, jer će sva­ko dru­go po­na­ša­nje bi­ti sank­ci­o­ni­sa­no. A ka­da je ri­ječ o fi­nan­si­ja­ma, to je ne­što što smo, pro­sto, na­sli­je­di­li od na­ših pret­hod­ni­ka u SPS-u i sa čim po­la­ko, ali si­gur­no iz­la­zi­mo na kraj. I iza­ći će­mo iz sve­ga to­ga još ja­či. M.Nj


Naj­bli­ži sa SNP-om

● Po­sto­ji li me­đu­stra­nač­ka sa­rad­nja sa par­ti­ja­ma ko­je dje­lu­ju na cr­no­gor­skoj sce­ni i ko je part­ner SPS-a?
Na­rav­no. Svi smo is­pre­ple­ta­ni, ne sa­mo kroz me­đu­sob­ne od­no­se, već i kroz uče­šće u ra­znim me­đu­na­rod­nim ti­je­li­ma, ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va­ju sa­rad­nju od­re­đe­nih po­li­tič­kih gru­pa­ci­ja sa istog po­li­tič­kog spek­tra, u na­šem slu­ča­ju – lje­vi­ce. Ima­mo že­lju da po­sta­ne­mo pu­no­prav­ni čla­no­vi So­ci­ja­li­stič­ke in­ter­na­ci­o­na­le i u tom po­slu ima­mo po­dr­šku u Cr­noj Go­ri vla­da­ju­ćeg DPS-a. Ina­če, SPS već go­di­na­ma naj­bli­žu sa­rad­nju ima sa So­ci­ja­li­stič­kom na­rod­nom par­ti­jom Cr­ne Go­re.


Lju­bav i mr­žnju iz­ba­ci­li iz po­li­ti­ke

● Smatrate li da će se na­kon iz­bo­ra Do­nal­da Tram­pa za pred­sjed­ni­ka SAD pro­mi­je­ni­ti spolj­na po­li­ti­ka Va­šing­to­na pre­ma Sr­bi­ji?
Mi, da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, i da­nas ima­mo vr­lo do­bre od­no­se sa SAD. Uosta­lom, i Hi­la­ri Klin­ton, ko­ja je bi­la kan­di­dat na ovim iz­bo­ri­ma, a ne ta­ko dav­no i dr­žav­ni se­kre­tar SAD, bi­la je u Be­o­gra­du po­vo­dom po­čet­ka di­ja­lo­ga sa Ko­so­vom i pru­ži­la nam iz­u­zet­no ve­li­ku po­dr­šku. S dru­ge stra­ne, či­nje­ni­ca da su SAD pred­vo­di­le me­đu­na­rod­nu ko­a­li­ci­ju ko­ja je kra­jem de­ve­de­se­tih bom­bar­do­va­la Sr­bi­ju i da je od­i­gra­la iz­u­zet­no ve­li­ku ulo­gu u pri­či o ko­sov­skoj ne­za­vi­sno­sti sva­ka­ko pred­sta­vlja ne­ku vr­stu te­re­ta u na­šim od­no­si­ma, pri­je sve­ga kroz osje­ća­nja ko­ja u Sr­bi­ji po­sto­je po­vo­dom tih do­ga­đa­ja. No, kao što sam već re­kao, mi smo i lju­bav i mr­žnju dav­no iz­ba­ci­li iz na­še po­li­ti­ke i ru­ko­vo­di­mo se, baš kao i SAD, svo­jim in­te­re­si­ma. Do­bri od­no­si sa SAD sva­ka­ko spa­da­ju u te in­te­re­se, baš kao i do­bri od­no­si sa Ru­si­jom, Ki­nom i EU. Ta­ko će­mo i na­sta­vi­ti da se po­na­ša­mo, uz do­bru vje­ru da će no­vi ame­rič­ki pred­sjed­nik, ko­jeg sam imao pri­li­ku da upo­znam, i nje­go­va ad­mi­ni­stra­ci­ja ima­ti vi­še slu­ha za na­še in­te­re­se.


Ne uti­če­mo na cr­no­gor­sko pra­vo­su­đe

● Vaš stav ve­zan za na­vod­ni te­ro­ri­stič­ki na­pad za ko­ji su u Cr­noj Go­ri op­tu­že­ni dr­ža­vlja­ni Sr­bi­je?
Sr­bi­ja ja i u tom slu­ča­ju ja­sno po­ka­za­la šta su joj pri­o­ri­te­ti i ko­li­ko je po­sve­će­na sa­rad­nji, kao i po­što­va­nju re­da i za­ko­na, ali i ljud­skih pra­va. Na­šim osum­nji­če­nim dr­ža­vlja­ni­ma po­nu­di­li smo, kroz na­ša di­plo­mat­ska pred­stav­ni­štva, pu­nu po­moć, ali, isto­vre­me­no, ni na ko­ji na­čin se ni­smo mi­je­ša­li, ni­ti pro­ba­li da uti­če­mo na ne­što što je stvar cr­no­gor­skog pra­vo­su­đa. Uosta­lom, mi­slim i da je naš pre­mi­jer vr­lo ja­sno go­vo­rio o tom slu­ča­ju, is­ta­kav­ši da Sr­bi­ja ni­ka­da ne­će bi­ti po­li­gon za bi­lo ko­ju vr­stu ak­tiv­no­sti ko­joj je kraj­nje is­ho­di­šte bi­lo zlo­čin, bi­lo mi­je­ša­nje u unu­tra­šnje stva­ri dru­gih dr­ža­va.