Udah­ni, na­ro­de moj do­bri. Daj­te, lju­di, se­bi ma­lo odu­ška. Ako ima­te pro­blem, a mo­že­te ga ri­je­ši­ti – on­da ne­ma­te pro­blem. Ako ima­te pro­blem ko­ji ne mo­že­te ri­je­ši­ti – on­da, opet, ne­ma­te pro­blem. Sr­ce nam se svi­ma ha­ba o špan­ske zi­do­ve – va­lja mu po­ka­za­ti pro­zo­re. Ne­ka, ma­kar po­la sa­ta dnev­no omi­ri­še pa­no­ra­mu. Udah­ni­te de­set pu­ta du­bo­ko, sto­ma­kom... ona smu­ta ko­ja po­tom uda­ri u gla­vu je od va­zdu­ha. Mo­zak ni­je na­vi­kao na di­sa­nje. Kao ni vi. Sve osta­lo je ala­vo gu­ta­nje ki­se­o­ni­ka, da ti­je­lo ne za­ko­vr­ne.
Mno­štvo knji­ga o na­či­nu zdra­vog sra­sta­nja je na­pi­sa­no... Do­bro ste pro­či­ta­li, „sra­sta­nju”. Jer, mi uisti­nu pre­sta­ne­mo da ra­ste­mo čim se na no­ge oso­vi­mo. Od­mah kre­ću da nas lo­me. A tek što sa­mi se­bi po­vre­da na­ne­se­mo. Ne zna im se bro­ja. Va­lja sra­sti na pre­lo­mi­ma, i na­sta­vi­ti da dje­lu­je­mo us­prav­no. Bi­lo bi do­bro od sva­ke ra­ne zglob na­pra­vi­ti. Da se lak­še gi­ba­mo ka­da olu­ja po­du­va­ti. Ve­le knji­ge da svi ju­ri­mo za ja­snim ci­ljem – ne­koj ta­mo čud­noj sre­ći. A knji­ge opet, u za­ključ­ci­ma ka­žu, taj­na sre­će je vr­lo jed­no­stav­na – opu­sti­te se! Uži­vaj­te u se­bi. Vo­li­te se­be i sva­ko do­bro če­lja­de. Ne raz­mi­šljaj­te o ave­ti­nja­ma. Bu­di­te bla­gi. Ma­nje se ner­vi­raj­te. Po­štuj­te vri­je­me ko­je vam je da­to i ho­daj­te; zbra­jaj­te pra­vil­ne ko­ra­ke. Ne i one kad se spo­tak­ne­te ili skli­zne­te. Taj broj za­pi­ši­te gra­fit­nom olov­kom... Ne za­u­sta­vljaj­te se po­red sva­kog džuk­ca... pro­sto ga za­o­bi­đi­te. Ima do­volj­no lu­ko­va ši­ri­ne, pa njih uhva­ti­te. Za­o­bi­đi­te la­ja­ve zvje­ri­nje. Uvi­jek.
U ži­vo­tu ima­mo oprav­da­nja ili re­zul­ta­te. Či­ni, ne prav­daj se. Ne­moj okli­je­va­ti i od­la­ga­ti ra­do­sti. Bo­lji su od bi­lo ka­kve ci­lja­ne sre­će. Čim sre­ću do­seg­neš, u ne­ko­li­ko trep­ta­ja je uobi­ča­jiš... pa ci­ljaš vi­še. Ra­do­va­nje se ta­ko la­ko po­na­vlja. Za­bo­ra­vi na ba­ha­tost i osve­tu pre­ma dru­gi­ma, ma ko­li­ko je za­slu­ži­li – ta­ko ško­diš se­bi, a žr­tva ni­kad ne do­no­si spo­ko­ja. Pri­hva­ti oba­ve­ze, ma ko­li­ko ro­ga­te bi­le, jer sva­ka od njih... ako je ne po­ma­ziš, is­tru­li smrad­no, pa te apa pro­ga­nja dok god tra­ješ.
Či­ni ono što te is­pu­nja­va, pri­tom pa­zi da ne is­pra­zniš dru­ge. Ne­kad tvoj na­klon ne­be­si­ma, ba­ca sjen­ku onom is­pod. Uvi­jek pa­zi na dru­ge... i kad osta­li ne­ma­ju vre­me­na ili ma­nir da ti po­gled pru­že. Uglav­nom ni­je do njih, sa­mo su po­gre­šno sra­sli, pa im se du­ša ohla­di­la.... i oklem­be­si­la, ko ka­pu­lja­ča na sta­roj ce­ra­di.
Na­u­či­te dru­ge, po­seb­no dje­cu šta je al­tru­i­zam. Sva­ko­ga da­na pri­mi­je­ni­te ne­što od to­ga. Po­moć ne­volj­ni­ku te­be či­ni spa­si­o­cem... ljep­šu lju­bav ili zna­čaj uni­ver­zum ni­je skro­jio. Či­ni do­bra dje­la. Ti­me sti­češ pra­vo na smi­ja­nje. A kud će ljep­ša po­sla­sti­ca no kad se svi­jet smi­je sa to­bom.
Knji­ge ka­žu da ga­ji­te cvi­je­će, udo­mi­te ži­vo­ti­nju, po­klo­ni­te vi­šak gar­de­ro­be... bi­će do­volj­no da se osvr­ne­te i po­mog­ne­te pr­vom star­cu, udo­vi­ci ili bo­le­sni­ku. Sva­ki pr­vi pa­ti od ne­ke pat­nje. Če­šće ku­caj­te, ma­nje zvo­ni­te. Tvo­ja vra­ta ne slu­že da te za­tvo­re, već da kroz njih iza­đeš... po mo­guć­stvu če­šće, ne­go što ula­ziš.
Pro­mi­je­ni sve što mo­žeš pro­mi­je­ni­ti. Ne obo­ža­vaj vječ­ne stva­ri. Onom kom na­kon te­be pri­pad­nu, po­sta­će be­zna­čaj­ne.... uglav­nom sve, osim zla­ta. Ne za­bo­ra­vi da se ra­di sa­mo o me­ta­lu. Vi­še pam­ti, još bo­lje za­pi­suj.
Na­u­či da pri­hva­tiš ono što sr­cem ne mo­žeš. Po­la­ko ga na­vik­ni na iz­mi­je­nje­no sta­nje stva­ri. Pri­la­go­di se­be, ako je već ne­mo­gu­će da pri­la­go­diš si­tu­a­ci­ju.
Pra­vi pla­no­ve, što je do­bro. Još je bo­lje bi­ti flek­si­bi­lan. Ta­ko mi­je­njaš pla­no­ve, i skre­ćeš obraz od za­mah­nu­tog sje­či­va.
Daj­te pri­li­ku se­bi, a i dru­gi­ma. Dru­gi­ma dva pu­ta če­šće ne­go se­bi. Ne pre­ko to­ga. Ne uzi­maj­te ni­šta za zlo, i kad je zlo. Is­pu­ni­te se­be ve­drim mi­sli­ma.
Pla­či­te po­ne­kad, jer je iskre­na po­tre­ba. Po­ka­ži­te sna­gu i sla­bost. Bu­di­te uvi­jek do­sto­jan­stve­ni. U bi­lo ko­jim pri­li­ka­ma. Pri­hva­ti­te se­be.
Iako si je­din­stve­na po­ja­va na ovoj pla­ne­ti, ni­si je­di­na. Svi­jet je pre­pun mi­li­jar­di po­seb­nih oso­ba. Do­ka­ži či­nje­njem da si po­sve dru­ga­či­ja pri­ča.
Bri­ni­te o svo­jim ro­di­te­lji­ma... ako ih vi­še ne­ma­te, raz­go­va­raj­te u se­bi sa nji­ma. I da vam ni­šta dru­go, sem ži­vo­ta ni­su da­ro­va­li, za­slu­žu­ju da ih ču­va­te za sva vre­me­na.
Uži­vaj­te u ma­lim stva­ri­ma... jer smo i sa­mi inje ko­smič­kog uvi­da. Ne tre­ba nam mno­go za gran­di­o­zne stva­ri. To ni­kad ne za­bo­ra­vi. Ma ko­li­ko sa­njao da imaš i ko­li­ko god to­ga že­lio da na­ba­viš.
Na­u­či da pre­po­znaš zlo ko­je na­i­la­zi, ima ga ta­ko mno­go i ta­ko se vje­što ma­ski­ra i pre­svla­či. Lep­ti­ri­ce i ga­mež pri­vla­či svje­tlost ža­ru­lje... bu­di opre­zan, ali ni­ka­ko ne­po­vjer­ljiv.
Ne shva­taj stva­ri to­li­ko lič­no. Ne gor­di se i ne ko­či. Sa­ču­vaj kič­mu za pra­ve te­re­te. Na­u­či da vi­diš dru­ga­či­je isti­ne... ni­su la­ži sa­mo var­lji­ve.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić