Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj je odav­no na­pi­sao pje­smu “Pač­ja ško­la”. Za dvi­je de­ce­ni­je nji­ho­ve vla­da­vi­ne Cr­na Go­ra se vra­ća una­zad, eko­no­mi­ja, dr­žav­na upra­va, pra­vo­su­đe, zdrav­stvo, škol­stvo… sve ra­pid­no pro­pa­da. Sa­mo ima pa­ra za nji­ho­ve pla­te, ho­no­ra­re, od­bo­re, pu­to­va­nja, za nji­ho­ve se­kre­ta­ri­ce i sa­vjet­ni­ke, za kan­ce­la­ri­je i hod­ni­ke. Sva­ka objek­tiv­na autop­si­ja će po­ka­za­ti da je ovaj re­žim te­ško obo­lio od sa­mog po­čet­ka, ali je pro­sto ne­shva­tlji­vo ka­ko se s tom di­jag­no­zom odr­ža­va u ži­vo­tu. To da će ih Evro­pa i svi­jet odr­ža­va­ti na vla­sti dok god bu­du ima­li in­te­res da od­ra­đu­ju za njih pr­lja­ve po­slo­ve, ja­sno je i vrap­ci­ma na gra­ni. Ali nji­ho­va sprem­nost na po­ni­ža­va­nje mo­že bi­ti kob­na za na­še na­ci­o­nal­no do­sto­jan­stvo uko­li­ko bi po­sta­la ve­ćin­ska vo­lja. A ka­da se iz­gu­bi do­sto­jan­stvo, on­da si ni­šta. Bi­ti Evro­plja­nin do­sad je zna­či­lo bi­ti ci­vi­li­zo­va­ni­ji, tra­di­ci­o­nal­no kul­tur­ni­ji i so­li­dar­ni­ji od osta­lih. Evro­pa je da­nas sa­ma se­bi uni­šti­la sop­stve­ni ore­ol za­hva­lju­ju­ći evrop­skim fe­u­dal­ci­ma ko­ji­ma su usta pu­na slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je, a ko­ji su glav­na po­dr­ška dik­ta­tor­skim re­ži­mi­ma u ze­mlja­ma gdje ima­ju lič­ne in­te­re­se. Re­žim u Cr­noj Go­ri i me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca na­mjer­no la­ži­ra­ju na­šu isto­ri­ju, jer im oči­gled­no sme­ta onaj njen dio ko­ji go­vo­ri o srp­skim kor­je­ni­ma. Za­to nas Sr­be upor­no po­ku­ša­va­ju da sa­tru da ne po­sto­ji­mo, ili da se uto­pi­mo u bez­lič­no vri­je­me ka­ko bi što pri­je za­bo­ra­vi­li na­še po­ri­je­klo. Ni­je to bez osno­va, kad vi­di­mo s ko­li­kom se že­sti­nom ata­ku­je na sve što je srp­sko u svim ze­mlja­ma gdje ži­ve Sr­bi. No, ni­je to je­di­ni pro­blem sa ko­jim se su­sri­je­će na­še dru­štvo. S osje­ća­jem da ne­ma sna­ge za pro­mje­nu sta­nja u ko­jem se na­la­zi­mo da­nas ži­vi naj­ve­ći broj gra­đa­na Cr­ne Go­re.
Opo­zi­ci­ja ni­ka­ko da na­u­či lek­ci­ju ka­ko pro­mi­je­ni­ti vlast. I ka­da po­bi­je­di, kao što se u ne­ko­li­ko na­vra­ta de­ša­va­lo, uvi­jek se na­đe ne­ko, me­đu opo­zi­ci­o­nim pri­ši­pe­tlja­ma, ko iz­da ili se pro­da. Koč­ni­ča­ri u opo­zi­ci­o­nim re­do­vi­ma, upr­kos broj­nim po­ra­zi­ma, i da­lje vo­de glav­nu ri­ječ. Opo­zi­ci­o­no član­stvo ne­će ili ne vi­di ko u opo­zi­ci­ji či­nje­njem ili ne­či­nje­njem po­ma­že re­ži­mu. Oni ri­jet­ki po­je­din­ci ko­ji svo­jom po­ja­vom na po­li­tič­koj sce­ni na­go­vi­je­ste pro­mje­ne i do­bi­ju sim­pa­ti­je na­ro­da po pra­vi­lu bi­va­ju za­u­sta­vlje­ni od re­ži­ma i od svo­jih par­tij­skih dru­go­va, pri­je ne­go i što kre­nu u pro­mo­ci­ju svo­je vi­zi­je no­ve Cr­ne Go­re.
Za­to je u ovoj na­šoj fa­bri­ci ne­mo­ra­la, ki­ča, is­pra­znih i ja­lo­vih li­ko­va sve na iz­di­sa­ju, a pri­je sve­ga mo­ral i do­sto­jan­stvo ko­ji su nas odr­ža­va­li ka­da nam je bi­lo naj­te­že. Po­ne­kad se pi­tam, sam za se­be, ka­kvi smo mi to lju­di? Ku­da ide­mo? Zna­mo li šta ho­će­mo? Li­či li sve ovo na po­zna­tu pje­smu Jo­ve Zma­ja “Pa­či­ja ško­la”? A i stih iz te pje­sme:”Ni­šta ni­je na­u­či­la pa­čur­li­ja ta, ne­go što je i pre zna­la ga, ga, ga!”, kao da je po­sve­ćen ak­tu­el­noj cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj eli­ti ko­ja je to­li­ko ogre­zla u ne­zna­nju, se­bič­no­sti i odvo­je­no­sti od na­ro­da, da će vr­lo br­zo sa­ma se­bi pre­su­di­ti.
Osje­ća se to u va­zdu­hu i na sva­kom ko­ra­ku.

Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić