Ni­je li­je­po pre­bro­ja­va­ti lju­de (ni na­ro­de! do­bri do­ma­ći­ni ne do­zvo­lja­va­ju čak ni da im ne­ko pre­bro­ja­va sto­ku!). Ne, ni­je li­je­po - uvre­dlji­vo je. Uvre­dlji­vo je bi­ti čo­vjek, ko­ji je spao na broj.
Otvo­re­no de­gra­di­ra­nje čo­vje­ka i na­ro­da, u je­ku je, kad spa­nu na broj, kod onih ko­ji dr­že vlast nad nji­ma. Stra­nač­ki po­li­ti­ča­ri, pla­ni­ra­ju­ći uspjeh svo­jih pro­je­ka­ta, osla­nja­ju se na lju­de (gra­đa­ne), sve­de­ne na broj. To je za njih osve­šta­no pro­gram­sko pra­vi­lo. Ni­šta što je to pra­vi­lo – su­ro­vi me­ha­ni­zam de­gra­di­ra­nja čo­vje­ka na go­li sta­ti­stič­ki po­da­tak. Ali, ta­kvo sta­nje je upra­vo ga­rant po­li­tič­kog uspje­ha.
Ako se ovo­me do­da pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ća ko­rek­ci­ja- pro­ce­nat ko­ji se mo­že „pri­bro­ja­ti“ ra­znim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma iz bo­ga­tog ar­se­na­la me­ha­ni­za­ma vla­sti, on­da se do­dat­no de­sta­bi­li­zu­je i osnov­na je­di­ni­ca - čo­vjek-broj.
Ako vlast mo­že osnov­nom bro­ju si­gur­nih gla­sa­ča da pri­ve­de još 10 ili 15 od­sto, to je uspjeh i ne­pri­ko­sno­ve­na moć par­ti­je. Ta­kvi već mo­gu sa­svim si­gur­no da dr­že vlast, i u dr­ža­vi da „ra­de šta ho­će“. To je u na­šim uslo­vi­ma, u Cr­noj Go­ri - po­ka­za­no na dje­lu (i ne­dje­lu). Ovaj do­dat­ni pro­ce­nat gla­sa­ča, ko­ji se pri­do­bi­ja do­zvo­lje­nim i ne­do­zvo­lje­nim stred­stvi­ma (pri­ti­sci, strah, ucje­na, ku­po­vi­na, ko­rup­ci­ja i sl.), de­gra­di­ra gla­sa­če do mo­ne­tar­ne sit­ne­ži. A, s dru­ge stra­ne, na osno­vu ta­kvih, re­al­nim me­ha­ni­zmi­ma vla­sti, po­kre­će se pro­gra­ma­tor, ko­ji stva­ra u svo­joj dr­ža­vi od lju­di: lju­de-fik­ci­je, lju­de-pri­vi­de i dr­ža­vu - lju­štu­ru!
Sve što je ura­di­la sa­vre­me­na Cr­na Go­ra, u prav­cu ra­za­ra­nja osnov­nih ma­tri­ca dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da (kao de­gra­di­ra­nje srp­skog je­zi­ka, pra­vlje­nje cr­no­gor­skog je­zi­ka, osni­va­nje ka­ri­ka­tu­ral­ne cr­no­gor­ske cr­kve, ras­pa­lji­va­nje mi­to­lo­škog du­kljan­stva, pro­gram­ska sti­mu­la­ci­ja an­ti­srp­stva, pod­sti­ca­nje ira­ci­o­nal­nog an­ti­ru­skog osje­ća­nja i naj­no­vi­ja ostra­šće­nost dr­žav­nih zva­nič­ni­ka da se uđe u NA­TO) - osla­nja se na mon­stru­o­znoj mo­ći po­li­tič­ke vla­sti da mo­že pre­ko fik­tiv­nih (pla­će­nih) gla­sa­ča da re­al­no iz­mi­je­ni iden­ti­tet­sku osno­vu na­ro­da.
Pre­ko ta­kvih fik­tiv­nih lju­di (ne­lju­di!) re­al­no je iz­mi­je­nje­na Cr­na Go­ra. Pre­ko tog re­al­nog bro­ja ne­po­sto­je­ćih su­bje­ka­ta re­al­no je ra­zo­ren iden­ti­tet Cr­ne Go­re.
U na­ro­du se ka­že za one ko­ji ne­ma­ju svog mi­šlje­nja, pa su sprem­ni da ih ne­ko la­ko zaj­mi, unaj­mi, ku­pi, ili ri­ječ­ju – ptru­ćne za so­bom - idu ko bez gla­ve. Ovaj se iz­raz (ptruć­ka­nje), ko­ri­sti kad se sit­na sto­ka va­bi (po­zi­va) na vo­du ili na so­li­lo, ili na za­kla­nje. (Isti­na, za ovu lek­si­ku po­god­ni­ji bi cr­no­gor­ski je­zik). Tre­ba pri­zna­ti da cr­no­gor­ski je­zik ima vi­še mo­guć­no­sti u pro­sto­ru va­blje­nja, ma­mlje­nja, go­nje­nja, će­ra­nja, ma­gar­če­nja, bra­va­nja, be­sti­ja­nja...
Taj lek­sič­ki pro­stor srp­skog je­zi­ka, za ko­ji je znao Vuk, ostao je na vo­lju pro­stom na­ro­du i nji­ho­vom do­ma­ćem ži­vo­tu. Vu­kov srp­ski knji­žev­ni je­zik, ipak se ba­zi­rao na me­đu­ljud­skoj ko­mu­ni­ka­ci­ji, ne za­bo­ra­vlja­ju­ći ni Bo­ži­ja ču­da. A cr­no­gor­ski, mo­ra se pri­zna­ti, i uva­ži­ti to nje­go­vo ra­zu­mi­je­va­nje za afir­ma­ci­ju lek­si­ke ko­ja se ko­ri­sti u od­no­še­nju sa sto­kom. Taj ko­mu­ni­ka­tiv­ni pro­stor, ni­je sa­svim za pot­cje­nji­va­nje, i ni­je bez ani­mal­ne ple­me­ni­to­sti. I mu­dri lju­di su re­kli, kad se čo­vjek raz­o­ča­ra u lju­de, on se okre­ne sto­ki, i nje­noj to­ploj du­ši. Ni­je se to­ga lo­še sje­ti­ti uz bo­žić­ne da­ne, ka­da su sto­ča­ri i sto­ka pr­vi, i bez pred­ra­su­da pri­šli mla­den­cu Hri­stu da ga zgri­ju svo­jim to­plim da­hom, i da se na­po­je Nje­go­vom mi­stič­nom to­pli­nom.
Ni­ko ne zna ko­li­ko ja vo­lim Cr­no­gor­ce, ali, sve što sam ura­dio, i na­pi­sao, je­ste to da se Cr­no­gor­ci ne odvo­je od svog du­bljeg zna­če­nja ime­na Cr­no­go­rac, - ime­na Čo­vjek.
Cr­no­go­rac pra­vi - ve­li­ko je po­zva­nje. Ve­li­ko, nje­go­šev­sko po­zva­nje! Ko­ji je­di­no u Bo­gu vi­di svo­ju slo­bo­du. A ovi no­vi Cr­no­gor­ci su pro­iz­vod fik­ci­je, ko­ju stva­ra po­li­tič­ka vlast, da bi se re­al­no odr­ža­la, u fik­ci­ji. Ne daj­te se Cr­no­gor­ci da vas ni­ko ptrć­ka, ku­mim ve Bo­gom! To je mo­ja mol­ba, moj za­htjev!
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ