Pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić na­ja­vio je ne­ka­kvu no­vu stra­ni­cu u na­šoj dr­žav­noj po­li­ti­ci. Ka­že usko­ro će is­tu­pi­ti s pla­nom za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. To je, ka­že, nje­go­va du­žnost. Oče­ku­je da ta­ko spri­je­či ne­za­vi­snost po­kra­ji­ne. Pri­je ne­ki dan me­di­ji su iz­vi­je­sti­li i o nje­go­voj na­ja­vi da će pre­mi­jer Vu­čić i on za­jed­no sta­ti iza ovog pla­na.
Da sam do­šao iz da­le­kog ino­stran­stva bez osnov­nih zna­nja o sa­vre­me­noj srp­skoj po­li­ti­ci... Sa­mo da sam se vra­tio s Mar­sa pri­je go­di­nu da­na i pri­li­kom sli­je­ta­nja po­vri­je­dio gla­vu... Pa da na me­ne ova pred­sjed­ni­ko­va „kam­pa­nja bu­du­će kam­pa­nje“ i slo­že­na po­li­tič­ka stra­te­gi­ja s ci­ljem da stvo­ri uti­sak o po­sto­ja­nju na­ci­o­nal­ne i dr­žav­ne stra­te­gi­je osta­ve ne­ka­kav uti­sak. Pri­je ne­pu­ne dvi­je go­di­ne Sr­bi­ja - oli­če­na u Ni­ko­li­ću, Da­či­ću i Vu­či­ću - pri­hva­ti­la je „Bri­sel­ski spo­ra­zum“ či­jim slo­vom se od­re­kla su­ve­re­ni­te­ta na či­ta­voj te­ri­to­ri­ji al­ban­ske „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Tri go­di­ne ra­ni­je Ta­di­će­va ad­mi­ni­stra­ci­ja pri­hva­ti­la je da pre­da su­ve­re­ni­tet u kra­je­vi­ma gdje su Al­ban­ci ve­ći­na i uklju­či­va­nje ta­mo­šnjih Sr­ba u po­li­tič­ki si­stem sa­mo­pro­gla­še­ne al­ban­ske dr­ža­ve. Sa­da­šnji vla­sto­dr­šci od­re­kli su se i op­šti­na na sje­ve­ru gdje Sr­bi pred­sta­vlja­ju sko­ro is­klju­či­vo sta­nov­ni­štvo. Za­uz­vrat, do da­nas ni­su do­bi­li obe­ća­ni na­pre­dak ka član­stvu u Evrop­skoj uni­ji, ni­ti su uspje­li da is­po­slu­ju ne­ka­kav sta­tus za srp­ske op­šti­ne na sje­ve­ru „dr­ža­ve“ u ko­ju još sa­mo am­ba­sa­do­ra tre­ba da po­ša­lju. Ali, re­for­mi­stič­ki To­mi­slav Ni­ko­lić ni­je od­jed­nom spo­znao isti­nu. On isti­nom „trep­ti“ kao do­tra­ja­la neo­n­ka. Sje­ti­mo se: Ni­ko­lić je ozbilj­ni­ju po­li­tič­ku ka­ri­je­ru po­čeo kao sa­o­sni­vač Srp­ske ra­di­kal­ne stran­ke. Ta­da je Ko­so­vo bi­lo cen­tral­na te­ma sva­kog po­li­tič­kog pro­gra­ma. To­li­ko su ga vo­lje­li da je pred­sjed­nik stran­ke Še­šelj pred­la­gao da na sve­toj ze­mlji bu­de po­dig­nu­to što vi­še ter­mo­cen­tra­la i fa­bri­ka naj­pr­lja­vi­je teh­no­lo­gi­je. Na­dao se da će ta­ko otje­ra­ti Al­ban­ce. Po­sle su, umje­sto ‘’Ve­li­ke Sr­bi­je’’ sa ca­rem iz lo­ze Ro­ma­nov-Dol­go­ru­ki-Bra­gan­sa-Bur­bon od Kon­ga, pri­sta­li na SR Ju­go­sla­vi­ju sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem. Tu je sve bi­lo su­prot­no od ra­di­kal­skog pro­gra­ma, ali je bi­lo ne­ka­kvih mje­sta u uprav­nim od­bo­ri­ma za naj­bo­lje srp­ske si­no­ve i kće­ri... Po­sle su se opet mr­zje­li, ali biv­ši ge­ne­ral­ni se­kre­tar stran­ke tvr­di da im ni­je bi­lo gad­no da 1994. pri­me no­vac ka­ko bi gla­sa­li za so­ci­ja­li­stič­kog po­sla­ni­ka pri­li­kom iz­bo­ra pred­sjed­ni­ka Na­rod­ne skup­šti­ne. Po­sle su po­mo­gli do­la­sku ko­a­li­ci­je Za­jed­no na vlast u srp­skim gra­do­vi­ma i naj­ve­ćim op­šti­na­ma, ali su već sle­de­će go­di­ne stu­pi­li u ko­a­li­ci­ju sa so­ci­ja­li­sti­ma. Po­red re­pre­siv­nih za­ko­na o uni­ver­zi­te­tu i in­for­mi­sa­nju (ko­je da­nas ri­jet­ko spo­mi­nju) i po­ra­za u ra­tu po­sle ko­ga smo iz­gu­bi­li Ko­so­vo i Me­to­hi­ju u spo­men na te da­ne osta­li su ve­li­ki i luk­su­zni sta­no­vi ko­je su ste­kle po­je­di­ne vo­đe SRS. Na­kon po­ra­za su se du­ri­li ko­ji dan pa se vra­ti­li u vla­du. Po­sle Mi­lo­še­vi­će­vog pa­da, to­kom osam go­di­na, iz­i­gra­va­li su ne­po­mir­lji­vu opo­zi­ci­ju, Vu­čić je či­tao Še­še­ljev opro­štaj­ni go­vor na dan Mi­lo­še­vi­će­ve sa­hra­ne. Išli su na nje­gov grob ka­da ni Da­čić ni­je. Bo­ri­li se s po­li­ci­jom na mi­tin­gu u vri­je­me iz­ru­če­nja Ka­ra­dži­ća Ha­gu i isto­vre­me­no pre­go­va­ra­li sa Ta­di­ćem o pre­la­sku u no­vi po­li­tič­ki svi­jet. Ali... Re­ci­mo da je sve ovo po­li­tič­ka ar­he­o­lo­gi­ja... Ipak, pri­je dvi­je go­di­ne, uoči Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma, pred­sjed­nik Ni­ko­lić do­nio je „Plat­for­mu...“ ko­ju su svo­jim do­ku­men­ti­ma po­dr­ža­le vla­da i skup­šti­na. Šta je po­sle sve­ga tri mje­se­ca bi­lo sa „Plat­for­mom“? Šta je da­nas s njom? A šta je sa Usta­vom iz 2006. u ko­ji je upra­vo Ni­ko­lić, ko­li­ko i Ko­štu­ni­ca, pa­žlji­vo utkao upra­vo one ele­men­te for­mal­ne su­ve­re­no­sti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ko­ji u pr­vi plan is­ti­ču i u ne­pri­jat­nost do­vo­de pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke (u to vri­je­me Ta­di­ća)? Ko da­nas mo­že da vje­ru­je Ni­ko­li­ću? Bri­sel­ski spo­ra­zum su usvo­ji­li kao „iz­vje­štaj vla­de“ – ugo­vor ko­ji ru­ši ustav i za­ko­ne – pred­sta­vi­li su kao teh­nič­ko pi­ta­nje, a Ustav­ni sud, pre­pun prav­nih ve­li­či­na i „oče­va hra­brost“, od­ba­cio je žal­bu na spo­ra­zum kao da ni­je nad­le­žan...
I sa­da, po­sle če­tvr­te ili pe­te zlo­u­po­tre­be Ko­so­va, Ni­ko­lić po­no­vo na­stu­pa. Po pe­ti put ci­je­di isto su­vo gro­žđe. Ne bi to ra­dio da ga ne uvje­ra­va­ju da još uvi­jek ima mno­go onih ko­je je mo­gu­će ob­ma­nu­ti tom istom pri­čom. Ima li raz­li­ke kod Đu­ka­no­vi­ća? Mi­je­njao je ide­o­lo­gi­je i pro­gra­me če­šće ne­go ča­ra­pe. I... šta mu fa­li? U EU će ući pr­vi po­sle Hr­vat­ske, a ka­da ni­je va­žno... Sve to ide u rok vla­sti...
Svi ti po­li­ti­kan­ti dje­lu­ju pot­pu­no bi­jed­no i od­vrat­no ka­da ih ne­ko upo­re­di sa Da­rom Ra­do­njić, ku­va­ri­com iz Pod­go­ri­ce, ko­ja se go­di­na­ma bo­ri za ide­a­le u ko­je vje­ru­je. Oso­ba ko­ja upor­no i re­dov­no uče­stvu­je u svim opo­zi­ci­o­nim zbo­ro­vi­ma, ko­ja je o svom tro­šku hra­ni­la bra­ni­o­ce na­še ze­mlje, ko­ja sva­ke go­di­ne o svom tro­šku ode Mi­lo­še­vi­ću na grob (što da­nas ne či­ne ni oni ko­ji mu du­gu­ju ta­ko mno­go) sva­ka­ko mo­že bi­ti uzor ba­ha­tim de­ma­go­zi­ma u ko­je, bez ob­zi­ra na to što je oti­šao u isto­ri­ju, ubra­jam i Mi­lo­še­vi­ća. Do­kle god je na­rod bo­lji od eli­te, a bo­lji je bez ob­zi­ra što su oso­be ka­kva je go­spo­đa Ra­do­njić ri­jet­ke, do­tle će nam bi­ti te­ško i ne­će­mo ima­ti mno­go raz­lo­ga za na­du.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)


Pi­še: Če­do­mir An­tić