Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić


Ima pu­sti­nja ko­je do­i­sta pred­sta­vlja­ju pra­vu pu­stoš za čo­vje­ko­vo sr­ce.
Ko još ni­je u svom za­vi­ča­ju di­sao vre­li pi­je­sak pu­sti­nje, ko u obez­lju­đe­nim i tu­đim me­tro­po­la­ma ni­je osje­ćao ka­ko mu sa­mo­ća ne­čuj­no s­je­da u kri­lo?
Bi­lo ku­da da pu­tu­je­te, bi­lo ku­da da se sa­kri­je­te, na­mah se utvr­di ka­ko je svi­jet pre­pun rav­no­mjer­nog di­sa­nja pu­sti­nje, okrut­ni­jeg i rav­no­du­šni­jeg od sva­ke stvar­no­sti.
Pu­sti­nja di­še u sve­mu.
Na pu­stim tr­go­vi­ma i u sje­no­vi­tim ma­sli­nja­ci­ma.
U cr­kva­ma i ka­te­dra­la­ma.
Na li­ci­ma vo­šta­nih sve­ta­ca i spo­me­ni­ci­ma od bron­ze.
Usa­hlim bu­na­ri­ma i De Ki­ri­ko­vim plat­ni­ma.
Sta­za­ma ko­je ne vo­de ni­ku­da.
To je sim­bo­li­zam pu­sti­nje na Sre­do­ze­mlju.
Bi­ti u bli­zi­ni pu­sti­nje, zna­či bi­ti u bli­zi­ni Bo­ga.
O to­me nam svje­do­če još uvi­jek svje­ži osta­ci sto­pa is­ku­še­ni­ka sve tri re­li­gi­je.
U pu­sti­nji je Izra­i­ljov na­rod če­kao da vi­di svo­je pro­vi­đe­nje.
U njoj će i sam Isus bi­ti is­ku­šan, a nje­gov pre­te­ča, Jo­van Kr­sti­telj, na tom mje­stu bo­žan­ske kon­tem­pla­ci­je, ti­ši­ne i ob­ja­vlje­nja, na­ja­vi­će sko­ri do­la­zak Ono­ga ko­ji je na svo­je li­ce upi­sao sve na­še su­ze.
Ka­da je Ivan Bu­njin uzeo u ru­ku sa­su­še­nu gran­či­cu je­ri­hon­ske ru­že, ko­ju u sve­ti grad ru­skih cr­ka­va Ki­jev bi­ja­še do­nio na­ma ne­ki ne­po­znat mo­nah kao uspo­me­nu na Go­spo­da, ona se ras­cvje­ta sit­nim cvje­ti­ći­ma i za­si­ja bli­sta­vim sja­jem su­za čo­vje­či­jih i kr­vi čo­vje­či­je u pu­stinj­skom pi­je­sku, u či­ju će vre­li­nu klo­nu­ti i apo­lon­ska gla­va pje­sni­ka Alek­san­dra Blo­ka. I Bu­nji­no­vo se ljud­sko sr­ce uz­ra­do­va i utje­ši.
„Ne­ma na svi­je­tu smr­ti, ne umi­re ono što je bi­lo, od če­ga sam ne­ka­da ži­vio! Ne­ma ra­stan­ka i gu­bi­ta­ka sve dok ži­vi mo­ja du­ša, mo­ja lju­bav, sje­ća­nje!“
U isto vri­je­me, na jed­nom dru­gom mje­stu, u Mi­zou, zam­ku iz­vje­sne usa­mlje­no­sti, ko­ja je, uisti­nu, pred­sta­vlja­la od­su­stvo iz jed­nog svi­je­ta, je­dan dru­gi pje­snik, po mno­gi­ma po­sled­nji nje­mač­ki Or­fej, Raj­ner Ma­ri­ja Ril­ke, osta­vi­će po­sled­nju opo­ru­ku da ga sa­hra­ne pod drev­nim sim­bo­lom uni­o­nis mi­sti­cae, sim­bo­lom ko­ji pri­pa­da jed­nom sve­tom uni­ver­zu­mu, u ko­me se pro­ti­vr­ječ­no smje­nju­ju atri­bu­ti na­šeg bi­ća, ko­je, po­put ru­že, raz­vi­ja sa­mo se­be, i tje­ra usa­vr­še­nju.
Ta­ko je Ril­ke vla­sti­toj ko­smo­go­ni­ji po­da­rio do­i­sta mi­stič­ni ore­ol, pje­snič­ki sam po se­bi.
Vra­ti­ti se “lje­po­ti kao po­čet­ku stra­šnog“, te­ži­ti onom ne­vi­dlji­vom i neo­pi­plji­vom, što pred­sta­vlja „us­hit na­še pri­ro­de“… „plo­do­ve na­še zi­me“… „ru­žo, o či­sto pro­ti­vr­ječ­je, sla­sti, ni­či­ji san da ne bu­deš is­pod to­li­kih ka­pa­ka oč­nih“…
Ril­ke, kao ni Bu­njin, ni­je vje­ro­vao u smrt. On je le­gao u grob sa cvi­je­tom „či­ja od­sut­nost mi­ri­še“, kao što su u drev­na vre­me­na na Is­to­ku po­la­ga­li u mr­tvač­ke san­du­ke i ra­ke, za­jed­no sa po­čiv­ši­ma, je­ri­hon­sku ru­žu, kao znak vje­ro­va­nja u vječ­ni ži­vot i vas­kr­snu­će.
„Jer, ako ni­kad ne­će sve­nu­ti be­smrt­ni cvi­jet ru­že je­ri­hon­ske, on­da ni du­ša mo­ja ne­će za­u­vi­jek ne­sta­ti, čak i ka­da uve­ne sr­ce mo­je, ka­da se žud­nja za ži­vo­tom za­u­vi­jek smi­ri i ka­da muč­ne pre­dje­le sje­ća­nja za­u­vi­jek pre­kri­je za­bo­rav“.
(Autor je knji­žev­nik)