Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Alek­san­dar Vu­čić: bez „la­be­la“ i ter­mo ča­ra­pa ule­tio u sni­je­žne sme­to­ve spa­sa­va­ju­ći za­ve­ja­ne kod Fe­ke­ti­ća. Ne oba­zi­ru­ći se na upo­zo­re­nja: „Ne u žu­ti sni­jeg“, od­go­vo­rio: „Ni­sam ov­dje da bih stran­ča­rio već po­ma­gao, nek na­rod na iz­bo­ri­ma ka­že šta mi­sli o žu­tom sni­je­gu“, pa na ru­ka­ma iz­nio iz me­ća­ve dvje­sta lju­di sred­nje gra­đe; tu­ce pre­ko­mjer­ne te­ži­ne; ne­bro­je­no dje­ce ko­ja su još pre­mla­da za bo­to­ve; po­ro­dio ne­ko­li­ko že­na; kr­stio no­vo­ro­đen­čad; na­pra­vio na­a­a­a­aj­ve­ćeg Sne­ška Bi­je­li­ća da se dje­ca za­ba­vlja­ju če­ka­ju­ći da im pro­su­ši i do­ne­se ro­di­te­lje; spa­sao sta­do ova­ca, tri pra­se­ta i Cr­ven­ka­pi­cu od zlog vu­ka; po­nu­dio Pe­pe­lju­gi spas od zle ma­će­he u jav­nom pred­u­ze­ću i sve to bez pom­pe, ka­me­ra, šo­lji­ca s nje­go­vim li­kom, al­bu­ma sa sli­či­ca­ma, noć­nim ulo­šci­ma „Alek- opu­šta, a ne pro­pu­šta“, pre­pa­ra­ti­ma za po­ten­ci­ju „Da ne pa­da- k’o Vu­čić u sme­tu“, ili pre­i­me­no­va­nja Fe­ke­ti­ća u Ale­kić!

Alek­san­dar Vu­lin: ap­so­lut­ni po­bjed­nik se­ri­ja­la „Tvo­je li­ce zvu­či glu­po“; čo­vjek ko­ji je so­ci­jal­nim slu­ča­je­vi­ma pru­žio mo­guć­nost da ko­mer­ci­ja­li­zi­ju svo­ju bi­je­du i po­sta­nu brend; do­kaz da od­liv mo­zgo­va ni­je po­gu­ban za Sr­bi­ju dok god po­sto­ji re­ci­pro­čan pri­liv glu­po­sti; mi­ni­star za rad i za­po­šlja­va­nje ko­ji se na­po­kon za­po­slio, kao mi­ni­star za rad i za­po­šlja­va­nje; tre­ća i naj­u­spje­šni­ja in­kar­na­ci­ja Če Ge­va­re uz pri­mje­se Ho­me­ra Simp­so­na i Ekre­ma Je­vri­ća; bi­će ko­je je u sta­nju da ču­je Vu­či­ća i ka­da go­vo­ri u se­bi, čo­vjek ko­ji i za svoj ro­đen­dan pje­va: „Da­nas nam je di­van dan, di­van dan, di­van dan- Vu­či­ću će usko­ro ro­đen­dan“….

Mar­ko Bla­go­je­vić: vr­sni ana­li­ti­čar i di­stri­bu­ter jav­nog mnje­nja na ve­li­ko i ma­lo ba­ta­lio je kom­for­mi­stič­ki na­čin ži­vo­ta i po­nu­dio svo­je sta­ti­stič­ke su­per­mo­ći dr­ža­vi, stav­ši na če­lo Kan­ce­la­ri­je za po­moć i ob­no­vu po­pla­vlje­nih pod­ruč­ja.
Sta­ti­sti­stič­ki gle­da­no: za­hva­lju­ju­ći nje­mu ni­ko od stra­dal­ni­ka zi­mu ni­je do­če­kao pod ve­drim ne­bom- na­o­bla­či­lo se u me­đu­vre­me­nu, ta­ko da za­i­sta ni­je sla­gao! Ne­ki­ma od onih ko­ji­ma do­mo­vi ni­su ob­no­vlje­ni po­nu­dio za­slu­že­nu na­gra­du za str­plje­nje- ku­će će čak ima­ti i gri­ja­nje, a bo­ga­mi i vra­ta iz­me­đu so­ba kad bu­du za­vr­še­ne, dok će oni­ma ko­ji baš bu­du če­ka­li bi­ti da­ri­va­na i sak­si­ja mu­ška­tli! Ni­je čo­vjek kriv zbog ma­njih ka­šnje­nja- is­po­sta­vi­lo se da su ku­će zi­da­ne od čvr­stog ma­te­ri­ja­la, a ne od „le­go- koc­ki­ca“ i kar­ton­ske am­ba­la­že ka­ko se is­pr­va či­ni­lo, pa su u me­đu­vre­me­nu mo­ra­li da bu­du an­ga­žo­va­ni pra­vi maj­sto­ri umje­sto da­ro­vi­te dje­ce osnov­nih ško­la…

Ko­ri Udo­vič­ki: jed­nim od naj­sjaj­ni­jih mo­ti­va­ci­o­nih go­vo­ra na­hra­ni­la mi­li­o­ne glad­nih, uvje­riv­ši ih da je pun sto­mak sa­mo sta­nje svi­je­sti, baš kao i pra­zan nov­ča­nik! Li­je­po je že­na ob­ja­sni­la da je sve stvar vo­lje: „Me­di­ti­raj­te, po­sta­ni­te al­ko­ho­li­čar, umri­te… uči­ni­te ne­što što će vam od­vra­ti­ti pa­žnju od tri­vi­jal­nih pro­ble­ma i fo­ku­si­raj­te se na ono va­žno- zdra­vlje, bre! Ko ne­ma zdra­vlja dža­ba mu sve: i nov­ci za lje­ko­ve, hra­nu, ra­te, ško­lo­va­nje, ka­nap­če… Da, uma­lo da za­bo­ra­vim jed­nu od naj­va­žni­jih stva­ri- ni slu­čaj­no ne sje­di­te na hlad­nom be­to­nu! Vje­ruj­te, to je stra­šni­je od ne­ma­šti­ne, jer ni­je pro­blem za­ra­di­ti pri­stoj­nu pla­tu, ali ka­ko za­gri­ja­ti be­ton pri­je sje­da­nja, maj­ku mu“?.

Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić: čo­vjek za­hva­lju­ju­ći ko­jem spa­va­mo mir­no, dok on bdi nad Sr­bi­jom i pre­mi­je­rom. Nad njim do­slov­no, pa­ze­ći da se ne ot­kri­je u snu, uzme na kri­lo ako ga pro­bu­de lo­ši sno­vi, apla­u­di­ra dok ne za­spe, uhap­si dje­cu ko­ja ba­ca­ju pe­tar­de ob­zna­nju­ju­ći da je to još je­dan po­ku­šaj de­sta­bi­li­za­ci­je dr­ža­ve i bu­đe­nja pre­mi­je­ra, za­bra­ni Dje­da Mra­zu da se po­red ži­vog Vu­či­ća nje­mu ra­du­ju ma­li­ša­ni, dr­ži čet­ki­cu za zu­be jed­nom ru­kom, a dru­gom po­mje­ra gla­vu pre­mi­je­ru li­je­vo – de­sno dok pe­re zu­be…

Dra­gi­ca Ni­ko­lić: že­na je na svo­ja ple­ća i na ra­čun svog hu­ma­ni­tar­nog fon­da pre­u­ze­la kom­plet­nu bri­gu o oso­bi za­o­sta­loj u Kre­man­skom pro­ro­čan­stvu- To­mi­sla­vu Ni­ko­li­ću, ko­ji je za­hva­lju­ju­ći nje­nom an­ga­žo­va­nju po­čeo da po­ka­zu­je iz­vje­sni na­pre­dak u po­na­ša­nju, ta­ko da ga po­la­ko, eks­pe­ri­men­tal­no, pu­šta­ju me­đu stra­ne dr­žav­ni­ke i na jav­ne sku­po­ve, uz oba­ve­zu da se sva­kih po­la sa­ta ja­vlja Ta­ra­bi­ći­ma i Dra­gi­ci, ko­ja je, ina­če, zbog oprav­da­ne bo­ja­zni od aten­ta­ta na se­be mo­bi­li­sa­la jug Sr­bi­je da „do­bro­volj­no“ da po tri li­tre kr­vi, što ne­ma pre­vi­še ve­ze sa ovom pri­čom, ali da­va­o­ce kr­vi sva­ka­ko kan­di­du­je za naj­ple­me­ni­ti­ji i naj­glu­plji pod­vig go­di­ne.
dva­u­je­dan.rs