Ju­tar­nji ba­uk sa­dr­žan u stro­gom pi­ta­nju ner­vo­zne pro­da­va­či­ce: „Ima­te li sit­no?“ to­li­ko mi je pu­ta upro­pa­stio dan da vi­še ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja za tr­gov­ce ko­ji zo­rom ne­će da po­ra­ne i na­ba­ve si­tan no­vac. Valj­da ga ima u ban­ka­ma u do­volj­nim ko­li­či­na­ma i tre­ba ga sa­mo uze­ti? Me­đu­tim, umje­sto da oni po­ra­ne pre­ma nji­ho­vom iz­o­kre­nu­tom tr­go­vač­kom re­zo­nu to bi tre­ba­lo da ra­de bu­nov­ni i od sna još oma­mlje­ni obič­ni gra­đa­ni i da u re­do­vi­ma pred ban­ka­ma mi­lo­sti­vo pru­že ru­ku za sit­ne euri­će. Od­vrat­no do be­smi­sla!
„Ima­te li sit­no?“, mak­si­ma je pro­pa­log tr­go­vač­kog in­stink­ta. Isti­na, što bi i tr­gov­ci ža­li­li za ti­me, ka­da vi­še ni­ko ne ža­li ni za pro­pa­lim ide­ja­ma i obe­ća­nji­ma ko­ji­ma su nas do­ma­će po­li­tič­ke i osta­le vo­đe de­ce­ni­ja­ma oba­si­pa­li. Ne­sta­ju dr­ža­ve, je­zi­ci, lju­di, pa za­što ne bi i tr­gov­ci ko­ji­ma je ne­ka­da mu­šte­ri­ja bi­la sve­ti­nja i ko­ji su va­zda ima­li sit­no. Kao dje­čak i gim­na­zi­ja­lac sva­ki dan sam išao na bu­rek i jo­gurt kod „Ham­ze“ u Uli­ci slo­bo­de. Ni­ka­da od nas ta­mo ni­je­su tra­ži­li sit­no iako smo im do­la­zi­li u zo­ru na­da­ju­ći se da će se ne­što de­si­ti i da to­ga da­na ne­će bi­ti ško­le. Bi­lo je na­sta­ve, ali i sit­ni­ne!
U onom :“ Ima­te li sit­no?“ i to u ra­no ju­tro sa­dr­ži se po­li­tič­ka, so­ci­o­lo­ška, ali i fi­lo­sof­ska po­ru­ka da je „sit­no“ po­seb­na vri­jed­nost i da za­u­zi­ma po­seb­no mje­sto u da­na­šnjem mo­ral­nom ži­vo­tu. Kao da „sit­no“ ima pra­vo pr­ven­stva i za nje­ga se tre­ba po­seb­no iz­bo­ri­ti. To se naj­bo­lje vi­di po oni­ma ko­ji u re­du pred ne­kom tr­go­vač­kom ka­som, dok sun­ce još ni­je ni iza­šlo, s pu­no po­no­sa iz dže­pa va­de pre­gršt sit­nog nov­ca. Taj od­mah pla­ća pre­ko re­da, a ka­sir­ka sa­mo što ga ne po­lju­bi što ju je spa­sio da ne tra­ži sit­ni­nu po okol­nim du­ća­ni­ma. I taj ne­sreć­nik s pu­nim dže­po­vi­ma sit­ni­ne osje­ća se kao da je ura­dio ne­što po­seb­no, kao da je do­bio ne­ku pre­sti­žnu na­gra­du i zbog to­ga ne­ka­ko s vi­si­ne gle­da u one ko­ji mu­če­nič­ki sti­ska­ju krup­ne pa­pir­na­te nov­ča­ni­ce. A i nji­ma kao da je kri­vo što ni­je­su kao on i što ni­je­su za­slu­ži­li ba­rem mi­nut sla­ve i ku­nu se da će sju­tra ima­ti sit­no. Me­đu­tim, kao što je sva­ka vri­jed­nost ri­jet­ka, ta­ko i ve­ći­na ra­no­ra­ni­la­ca ri­jet­ko do­bi­ja­ju šan­su da ima­ju sit­no. I „sit­no“ tra­ži po­seb­ne lju­de, od­no­sno oni­ma ko­ji­ma je sit­no va­zda na pa­me­ti i ko­ji od to­ga ži­ve.
Dr­ža­va i nje­ni čel­ni­ci ko­ji ra­de krup­ne stva­ri, od­no­sno ras­pro­da­ju dr­žav­nu i na­rod­nu imo­vi­nu, za­du­žu­ju zbog svo­jih su­je­ta i pro­pa­lih ide­ja, i na­še pra­u­nu­ke, vo­le da se na­rod ba­vi sit­ni­nom. Za­u­zet sit­nim i sit­nje­njem na­rod ne­će ni vi­dje­ti krup­ne pre­va­re, pro­sto će pro­ći po­red njih, jer šta će s nji­ma da ra­de pred ner­vo­znom pro­da­va­či­com ko­ja još ni­je po­pi­la ka­fu, na smi­je­šak je dav­no za­bo­ra­vi­la, ali kao auto­mat iz­go­va­ra onu sud­bo­no­snu ju­tar­nju kle­tvu:“Ima­te li sit­no?“
Ni­ka­da u re­do­vi­ma pred ka­som gdje se tra­ži sit­ni­na ni­je­sam vi­dio ne­kog po­sla­ni­ka, mi­ni­stra ili pre­mi­je­ra i pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Oni kao da tu i ne do­la­ze, jer šta će oni da ra­de ta­mo gdje se tra­ži sit­no, ka­da gla­vu lo­me oko krup­nih, sud­bo­no­snih i glo­bal­nih od­lu­ka. Oni su sit­no i iz­bri­sa­li iz svog rječ­ni­ka, a i šta će im ka­da ima­ju si­ja­set plat­nih i osta­lih kar­ti­ca, taj­nih i jav­nih ra­ču­na i osta­lo­ga što ide uz nji­ho­vu umi­šlje­nu ve­li­či­nu.
Vlast i dr­ža­va, uz po­moć svo­jih ser­vil­nih in­te­lek­tu­a­la­ca, no­vi­na­ra i osta­lih po­dr­ža­va­la­ca, svje­sno ili ne­svje­sno for­mi­ra­ju dru­štvo gdje su krup­ne stva­ri nji­ho­va pri­vi­le­gi­ja, dok sit­ni­na pri­pa­da obič­nom gra­đa­ni­nu. Zbog nje on sva­ko ju­tro tr­pi po­ni­že­nje da ga tr­gov­ci gle­da­ju po­pri­je­ko jer oče­ku­ju da ne­ma sit­ni­ne i da ga pre­ćut­no ko­re što je ni­je na­ba­vio. Kao da je to nje­go­va osnov­na ju­tar­nja oba­ve­za ko­ju ni­je is­pu­nio, a ti­me ugro­zio si­stem na­met­nu­tih vri­jed­no­sti, jav­nog i po­li­tič­kog mo­ra­la, po ko­ji­ma se bez sit­ni­ne i ne iz­la­zi iz ku­ća. Ne­ma sum­nje „sit­ni­na“ je po­sta­la no­va vri­jed­nost, a u in­te­lek­tu­al­nim ka­bi­ne­ti­ma ove na­o­pa­ke vla­sti kao da sje­de sa­mo­za­lju­blje­ni Ni­če­an­ci ko­ji stva­ra­ju svi­jet po svo­joj mje­ri i no­vu vri­jed­nost- sit­ni­nu! O ka­kvim se to du­hov­nim gro­ma­da­ma ra­di do­volj­no go­vo­ri no­va vri­jed­nost ko­ju ta­ko stro­go i sa pu­no en­tu­zi­ja­zma i pre­ko­ra u ra­no ju­tro iz­go­va­ra ner­vo­zna ka­sir­ka-pro­da­va­či­ca: „Sit­no, mo­lim!“

Pi­še: Ivan Mi­lo­še­vić