Poj­mo­vi i po­i­ma­nja su, ipak, iza­zva­li kon­flik­te. Fran­cu­zi su ubi­li svog kra­lja, i se­ku­la­ri­zam uze­li za gra­đan­sku re­li­gi­ju i slo­bo­du. Ne­ki dru­gi ipak ima­ju kra­lja, ca­ra, i Bo­ga. Zar ti ko­ji ima­ju to - je­su fun­da­men­ta­li­sti? Da, mo­gli bi se slo­ži­ti s tim. Fun­da­men­ta­li­sta je onaj ko­ji ima te­melj, fun­dus. Je li to ne­što stra­šno i ne­pod­no­šlji­vo za se­ku­lar­nu pa­met i re­pu­bli­kan­sko ustroj­stvo?
U re­dak­ci­ji frn­cu­skog hu­mo­ri­stič­kog žur­na­la le­gla je krv. Dva di­vlja­ka, fun­da­men­ta­li­sti, avan­tu­ri­sti, eks­tre­mi­sti, fa­ta­li­sti, vjer­ni­ci po­ko­si­li su 12 lju­di... Da, ka­ri­ka­tu­ri­sti su cr­ta­li ka­ri­ka­tu­re Mu­ha­me­da, za­va­lje­ni u svo­jim fo­te­lja­ma, uz po­dr­šku jav­nog mnje­nja da se sve mo­že ka­ri­ki­ra­ti, pa i sve­ti­nje. Sve­ti­nje po­seb­no, jer sve­ti­nje ži­ve još sa­mo u pri­mi­tiv­noj svi­je­sti, iz ko­je iz­bi­ja sva­ko zlo, po­seb­no za se­ku­lar­nu de­mo­kra­ti­ju.
De­mo­kra­ti­ja je ri­ječ ko­ja se naj­vi­še za­lu­po­tre­blja­va u sa­vre­me­nom jav­nom mnje­nju, bar kad je u pi­ta­nju njen eks­port od stra­ne Evro­pe i Ame­ri­ke, u „tre­ći svi­jet“. ( Ne spo­ri­mo da su ove ze­mlje, unu­tar se­be de­mo­kra­tič­ne, ali de­mo­kra­tič­nost se ne za­vr­ša­va na to­me!) Iako smo mi na Bal­ka­nu ne­do­volj­no de­mo­kra­ti­zo­va­ni, osje­ti­li smo na svo­joj ko­ži ame­rič­ku i evrop­sku iz­vo­znu de­mo­kra­ti­ju. Da, oni zna­ju da „de­mo­kra­ti­zu­ju“ bom­ba­ma i sank­ci­ja­ma, i ci­nič­nim uslo­vlja­va­nji­ma, što je ov­dje sa­svim ja­sno, i gor­ko. Iz­vo­zna de­mo­kra­ti­ja, pro­i­zve­de­na na Za­pa­du, a na­mi­je­nje­na za Is­tok, pro­iz­vod je opa­ke pro­pa­gan­de, ko­ja iza se­be ima sa­svim kon­kret­ne ci­lje­ve. Vi­di­mo i sa­da u ka­kav je po­ni­ža­va­ju­ći od­nos upa­la Evro­pa u od­no­su na Ru­si­ju. Ste­že Ru­si­ju sank­ci­ja­ma, ko­je i nju sa­mu uni­šta­va­ju, ne sa­mo do­sto­jan­stvo. Ali to mo­ra da ra­di, po na­lo­gu Ame­ri­ke, ko­ja ima kon­kre­te­ne, mi­li­ta­ri­stič­ke ci­lje­ve. I sve to još na­zi­va­ju „de­mo­kra­ti­ja“!
Na Is­to­ku, de­mo­kra­ti­ja ni­ka­da ni­je ima­la vi­so­ku ci­je­nu, jer dr­že da svi ne mo­gu bi­ti pa­met­ni. Ari­sto­kra­ti­ja, ne so­ci­jal­na, ne­go du­hov­na, je­ste ne­ki mo­del, ko­ji se za­dr­žao na is­toč­nom pro­sto­ru svi­je­ta, a i sta­ri Gr­ci, kao ute­me­lji­va­či Evro­pe, ima­li su slič­na ra­zu­mi­je­va­nja o čo­vje­ku i ustroj­stvu po­li­sa.
Evrop­skom jav­nom mnje­nju sad je ne­pojm­lji­vo da je opa­sno ka­ri­ki­ra­ti Mu­ha­me­da?! Ne po­sto­je vri­jed­no­sti, ni lič­no­sti ko­je ne bi mo­gle pot­pa­sti pod kri­ti­ku, opo­vr­ga­va­nje, iz­ob­li­ča­va­nje, ismi­ja­va­nje... Po­seb­no ako su u ne­kim kul­tu­ra­ma ta­ko vi­so­ko po­dig­nu­te, kao Mu­ha­med. Iako, po evrop­skom se­ku­lar­nom mnje­nju, ta­kav auto­ri­tet pro­iz­vo­di sa­mo is­klju­či­vost, fun­da­men­ta­li­zam, he­ge­mo­ni­zam, eks­tre­mi­zam i – pri­mi­ti­vi­zam.
Ni­ko­laj Ber­đa­jev na­pi­sao je i je­dan kra­tak spis na­zvan, „Sa­vr­šen­stvo hri­šćan­stva i ne­sa­vr­šen­stvo hri­šća­na“. Po­en­ta ovog dje­la je po­ka­zi­va­nje jed­ne pro­ti­vr­ječ­no­sti- na­i­me hri­šćan­stvo kao uče­nje je sa­vr­še­no, jer do­la­zi od Sa­vr­še­nog, od Hri­sta, a hri­šća­ni su ne­sa­vr­še­ni, ali upu­će­ni su (iako gre­šni) na sa­vr­šen­stvo. Da­kle, uzor je Čist, on je iz­van ljud­ske im­pro­vi­za­ci­je. On je iz­van ka­ri­ka­tu­re. Mo­že da se ka­ri­ki­ra hri­šća­nin, i to­ga ima do­volj­no u li­te­ra­tu­ri, ali Hri­stos – ne mo­že!
Ako ne­ma sve­ti­nje (Bo­ga), on­da je sve ka­ri­ka­tu­ra sa­mo od se­be. Vi­dim da sam ov­dje pre­veo mi­sao Do­sto­jev­skog: „Ako ne­ma Bo­ga, sve je do­zvo­lje­no“. On­da bi zna­či­lo i obr­nu­to. Ako Bo­ga ima - on­da ni­je sve do­zvo­lje­no! I u pr­vom i u dru­gom slu­ča­ju, slo­bo­da čo­vje­ko­va ni­je ogra­ni­če­na. Jer Bog pod­sti­če slo­bo­du čo­vje­ko­vu. A slo­bo­da bez Bo­ga je de­gra­di­ra­ju­ća.
Žur­na­li­zam i te­ro­ri­zam, da – to ima ne­ke slič­no­sti! Zar i jed­ni i dru­gi ne iz­vr­ša­va­ju po­slo­ve svo­jih ga­zda, cen­ta­ra mo­ći, i sl. „In­for­ma­ci­o­ni rat“ - vr­lo je če­sta sin­tag­ma u sa­vre­me­nom žar­go­nu no­vi­na­ra, pa i po­li­ti­ča­ra. Ko­li­ko no­vi­nar­stvo (pro­pa­gand­no) pod­sti­če i pro­iz­vo­di te­ro­ri­zam? I za to su vid­ni pri­mje­ri sva­ki dan. Sve vi­še.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ