U Pa­ri­zu su islam­ski eks­tre­mi­sti na­pa­li re­dak­ci­ju li­sta ‘’Šar­li eb­do’’. Ma­ski­ra­ne ubi­ce do­šle su usred da­na, ubi­le su no­vi­na­re, ka­ri­ka­tu­ri­ste, pro­la­zni­ke, po­li­caj­ce... Do­ni­je­li su i spi­sak po kom su po­gu­bi­li sve one ko­ji dru­ga­či­je, sa­mo­stal­no i slo­bod­no mi­sle. Svjet­ska jav­nost je pod uti­skom bru­ta­lih sni­ma­ka eg­ze­ku­ci­ja i ra­ta ko­ji je osvo­jio pa­ri­ske uli­ce...
Mi­slio sam da poč­nem ovaj tekst sim­bo­lič­nom re­če­ni­com „Ja sam Šar­li“... Me­đu­tim pri­je dva da­na je sti­gla vi­jest da je u za­pad­noj Afri­ci te­ro­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja Bo­ko Ha­ram ubi­la dvi­je hi­lja­de (2.000) lju­di. Štu­ra vi­jest ob­ja­vlje­na je bez bi­lo ka­kve sni­mlje­ne po­kri­va­li­ce, tek po­sle vi­je­sti o to­me ka­ko gra­đa­ni Pa­ri­za oda­ju po­štu ubi­je­ni­ma (tre­ći dan) i ka­ko po­li­ci­ja go­ni dje­voj­ku („ži­vot­nu part­ner­ku“) jed­nog od na­pa­da­ča.
Me­ni ne sme­ta što je list ‘’Šar­li eb­do’’ pri­je še­sna­est go­di­na ob­ja­vio cr­tež ko­ji pri­ka­zu­je srp­skog voj­ni­ka ka­ko lju­bi usne od­sje­če­ne žen­ske gla­ve na „ra­stan­ku“ sa na­šom sve­tom ko­sov­skom ze­mljom. Ni­je me lju­ti­lo ni ka­da se po­sle ni­su ba­vi­li raz­vo­jem sta­nja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, što pa­žnju ka­ri­ka­tu­ri­sta ni­je pri­vu­klo bru­tal­no ubi­stvo ko­sa­ča u Sta­rom Grad­skom, put­ni­ka Niš-eks­pre­sa, dje­ce u Go­ra­ždev­cu... Slo­bo­do­um­ni­ke ni­je bri­nu­lo što su Sr­bi či­ni­li 12 od­sto sta­nov­ni­štva Ko­so­va i 40 od­sto ubi­je­nih u ra­tu i što su po­sle ra­ta bi­li is­klju­či­ve žr­tve - njih oko hi­lja­du... Ni­su pri­mi­je­ti­li po­grom iz 2004., tr­go­vi­nu or­ga­ni­ma bez sud­skog epi­lo­ga, smrt de­ve­to­ro svje­do­ka op­tu­žbe pro­tiv Ha­ra­di­na­ja, sra­mot­no, bez­o­bra­zno, var­var­sko po­na­ša­nje stra­nih gu­ver­ne­ra na Ko­so­vu, me­đu ko­ji­ma i nji­ho­vog su­na­rod­ni­ka Ber­na­ra Ku­šne­ra („...vo­lim sve na­ro­de, ali vas /Al­ban­ce/ vo­lim naj­vi­še...“) ... Me­ni je ka­ri­ka­tu­ri­sta i no­vi­na­ra ovog li­sta žao, iz­me­đu osta­log, i za­to što sve na­ve­de­no ni­su pri­mi­je­ti­li ...
Gnje­van sam zbog se­bič­ne po­mod­no­sti jav­no­sti SAD i dr­ža­va Evrop­ske uni­je. Afrič­ke, azij­ske ili bal­kan­ske žr­tve ih ne za­ni­ma­ju - uko­li­ko ne od­go­va­ra­ju se­bič­nim i ni­skim in­te­re­si­ma nji­ho­vih eli­ta, voj­ski, pri­vre­da... Od naj­te­žih zlo­či­na sprem­ni su da na­pra­ve sla­du­nja­vu pri­či­cu za ma­lo­um­ne, ali i naj­te­že zlo­či­ne sprem­ni su da re­la­ti­vi­za­ci­jom i po­ti­ski­va­njem pre­tvo­re u ju­če­ra­šnju vi­jest i naj­u­re ih u za­bo­rav. Bo­jim se da će­mo i mi ući me­đu taj li­ce­mjer­ni, se­bič­ni, šo­vi­ni­stič­ki svi­jet...
Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u Be­o­gra­du je ubi­jen fran­cu­ski na­vi­jač Bris Ta­ton. Ovom pri­li­kom ne­ću pi­sa­ti o tom je­zi­vom zlo­či­nu i sve­mu onom ru­žnom što se ka­sni­je do­go­di­lo, a što je Sr­bi­ju pri­ka­za­lo kao sla­bu dr­ža­vu sa bi­jed­ni­ci­ma i mo­ral­nim ni­šta­ri­ja­ma na vla­sti. Pi­tam se da li bi fran­cu­ska vla­da i jav­nost bi­li u sta­nju da se pre­ma zlo­či­nu ko­ji po­či­ne ne­ka­kvi pa­ri­ski mar­gi­nal­ci po­sta­ve kao Vla­da Sr­bi­je i nje­na jav­nost pre­ma ubi­stvu Ta­to­na?
Od fran­cu­skih di­plo­ma­ta če­sto ču­je­mo, a ne­dav­no sam i lič­no bio pri­nu­đen da slu­šam, ka­ko Sr­bi­ja tre­ba da pre­sta­ne da ide pu­tem na­ci­o­na­li­zma... To ka­žu pred­stav­ni­ci dr­ža­ve ko­ja je iz­mi­sli­la na­ci­o­na­li­zam. Ze­mlje ko­ja je do 19. vi­je­ka bi­la et­nič­ki mje­šo­vi­ta kao Bo­sna 1991. go­di­ne... Dr­ža­ve či­je voj­ske i da­lje ra­tu­ju da­le­ko iz­van nje­nih gra­ni­ca... Ni­ko ne tre­ba da mi­sli da su po­li­ti­ka i ra­to­va­nje srp­skog na­ro­da bi­li ta­kvi da ne­ma mje­sta sti­du i pre­i­spi­tva­nju... Sa­mo, ne­vo­lja je što oni ko­ji o to­me iz svi­je­ta naj­vi­še go­vo­re na to, po pra­vi­lu, ima­ju naj­ma­nje mo­ral­nog pra­va. Ali to je valj­da prak­sa i zla sud­bi­na svih ve­li­kih si­la.
Dok če­ka­mo da eks­tre­mi­sti, bez sa­u­če­šća fran­cu­ske dr­ža­ve, po­no­vo ubi­ju de­se­tak Sr­ba sa Ko­so­va, sru­še 26 cr­ka­va i za­pa­le 2.500 ku­ća i sta­no­va, kao što su to uči­ni­li 2004. go­di­ne... pri­štin­ska po­li­ti­čar­ka Edi­ta Ta­hi­ri da­la je ne­ka­kvu iz­ja­vu o to­me ka­ko al­ban­ska stra­na ni­je da­la bi­lo ka­kve ustup­ke ka­da je pri­hva­ti­la Bri­sel­ski spo­ra­zum i da se „Re­pu­bljik Ko­so­va “ ne pla­ši Sr­bi­je ko­ja je „ma­lec­ka dr­ža­va sa sla­bom eko­no­mi­jom“... Na­rav­no da je Edi­ta Ta­hi­ri, kao pred­stav­ni­ca ma­le te­ri­to­ri­je i ma­lo­broj­ne za­jed­ni­ce, op­sjed­nu­ta ve­li­či­nom. Na ne­sre­ću, ve­li­ka Al­ba­ni­ja, ako bi ob­u­hva­ti­la sve te­ri­to­ri­je u ko­ji­ma Al­ban­ci ži­ve u ne­ka­kvoj ve­ći­ni, bi­la bi opet te­ri­to­ri­jal­no ma­nja od cen­tral­ne Sr­bi­je... Je­di­no ako go­spo­đa Ta­hi­ri mi­sli da go­vo­ri u ime SAD, NA­TO ili Bri­ta­ni­je... Ni­je is­klju­če­no, ona već mi­sli da je funk­ci­o­ner­ka ne­za­vi­sne dr­ža­ve, pa da je „Ko­so­var­ka“, pa da je žen­stve­ni­ja od Ra­mu­ša Ha­ra­di­na­ja... Za­što ne bi po­mi­sli­la i da je en­gle­ska kra­lji­ca? Po­seb­no ka­da joj ne­ki Ku­šner, Ka­me­run ili Klin­ton (dok, re­ci­mo, pro­tje­ru­je al­ban­ske azi­lan­te na­zad u Sr­bi­ju) ka­že da to je­ste... Sa­mo ako je već to ta­ko: za­što on­da pri­štin­ske vla­sti Sr­bi­ji ne vra­te šta je nje­no na Ko­so­vu? Ne mi­slim na onu pen­zi­ju ko­ju je pri­mao sto­dva­na­e­sto­go­di­šnji za­slu­žni rad­nik dok ga srp­ski fa­ši­sti iz pen­zi­o­nog, na ža­lost po­ro­di­ce, po­sli­je par de­ce­ni­ja za­grob­nog ži­vo­ta ni­su „pod­sje­ti­li“ da ni­je živ... Ri­ječ je sa­mo o uzur­pi­ra­nim srp­skim ula­ga­nji­ma... Za­što je on­da ro­do­lju­bi­va Edi­ta Ta­hi­ri go­di­na­ma pri­hva­ta­la da „ma­lec­ka i si­ro­ma­šna“ Sr­bi­ja ot­pla­ću­je du­go­ve ve­li­kog, pri­vred­nog gi­gan­ta po ime­nu „Re­pu­bljik Ko­so­va“?
Ali Edi­ta Ta­hi­ri i fran­cu­ski pred­sjed­nik Fran­soa Oland za nas su, da­nas, dvi­je stra­ne istog nov­či­ća... Na­ža­lost.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić