Pi­še: Og­njen Jo­vo­vić

Go­vo­ri­ti o za­pad­noj tra­di­ci­ji mo­gu­će je ako se i sa­mo ako go­vo­ri iz nje sa­me. Me­đu­tim, či­ni se da naš jav­ni dis­kurs o ovoj ba­šti­ni di­sku­tu­je flo­sku­lar­no, či­me osnov­na od­re­đe­nja Za­pa­da do­ži­vlja­va­ju hi­pe­rin­fla­ci­ju. Sva­ka­ko da je ne­pre­su­šna te­ma, po­go­to­vo atlan­ti­stič­kog mi­ljea, pri­ča o za­pad­nim vri­jed­no­sti­ma. Ako uozbi­lji­mo pi­ta­nje o vri­jed­no­sti­ma on­da će­mo vi­dje­ti ka­ko vri­jed­no­sti Za­pa­da le­že da­le­ko od ono­ga što atlan­ti­sti pred­sta­vlja­ju. Na­i­me, sa­ma ide­ja Za­pa­da, osim pro­stor­no, idej­no se ve­zu­je za Evro­pu. A ide­ja Evor­pe, pri­je sve­ga, iz­ra­že­na je u nje­nom kul­tur­nom iden­ti­te­tu. Ri­ječ je, za­pra­vo, o iden­ti­te­tu či­ji se na­sta­nak ve­zu­je za kre­ta­nje mi­šlje­nja i ne­pre­su­šne že­lje za zna­njem an­tič­kog čo­vje­ka. Po­seb­nost evrop­ske kul­tu­re je upra­vo u to­me što je je­di­na na­sta­la tra­gom na­u­ke i nje­ne mo­ći (Ga­da­mer, 1999: 9), od­no­sno na te­me­lju zna­nja.
Da bi se shva­tio kul­tu­ro­lo­ški kon­tekst Evro­pe, nje­no pred­sta­vlja­nje zah­ti­je­va pra­vlje­nje ja­ko bit­ne di­stink­ci­je. Na­i­me, ri­ječ je o di­stink­ci­ji iz­me­đu mi­to­tvor­ske i lo­go­sne kon­cep­ci­je po­i­ma­nja svi­je­ta. Go­vor mi­to­tvor­stva ima za­da­tak ot­kri­va­nja ono­ga što je pr­vo u tem­po­ral­nom smi­slu, dok je s dru­ge stra­ne go­vor lo­go­sa usmje­ren ka ono­me što je pr­vo u on­to­lo­škom smi­slu. Hro­no­lo­ški po­če­tak Evro­pe, sto­ga, na­la­zi­mo u mi­tu, ko­ji se od­no­si na kćer­ku fe­ni­čan­skog kra­lja, zva­nu Evro­pa, ko­ju je oteo i na­sil­no ob­lju­bio Zevs, vr­hov­ni bog Olim­pa. Ob­lju­biv­ši fe­ni­čan­sku prin­ce­su, Zevs joj je za­uz­vrat po­da­rio sku­po­cjen na­kit i ko­plje. Sim­bo­li­ka Zev­so­vih da­ro­va Evro­pi go­vo­ri o za­do­bi­ja­nju in­te­li­gent­no­sti i mo­ći (Gre­tić, 2008: 206), ko­ji­ma je Evro­pa pri­kri­la iz­gu­blje­nu čed­nost. Naj­pri­je, po­jam in­te­li­gent­no­sti, mo­že­mo po­ve­za­ti sa pe­ri­o­dom an­tič­ko-hri­šćan­ske epo­he Evro­pe, a po­jam mo­ći mo­ra­mo po­ve­za­ti sa no­vo­vje­kov­nom i sa­vre­me­nom epo­hom Evro­pe. Za­što?
Po­ve­zi­va­nje in­te­li­gent­no­sti sa an­tič­ko-hri­šćan­skom sli­kom Evro­pe oprav­da­no je, s ob­zi­rom da nas in­te­li­gent­nost aso­ci­ra i upu­ću­je na lo­gos kao na ono ,,pod­le­že­će” Evro­pe. Iz ovo­ga je pri­mje­tan on­to­lo­ški kon­tekst da ka­ko sa­mog čo­vje­ka i nje­go­vu eg­zi­sten­ci­ju ka­rak­te­ri­še kon­stant­nost uma. Sve što je­ste u slu­žbi je lo­go­sa, ka­ko te­o­rij­skog, ta­ko i prak­tič­nog. U te­o­rij­skom smi­slu, za­da­tak lo­go­sa je da pru­ži do­ka­ze, a u prak­tič­nom da na­pra­vi raz­li­ku iz­me­đu do­bra i zla. Upra­vo na ovoj ra­zli­ci i te­žnji ka sti­ca­nju vr­li­ne He­le­ni su raz­vi­li svoj po­li­tič­ki na­uk. Po­li­ti­ka kao vje­šti­na bri­go­va­nja za po­lis je­ste are­to­lo­gi­ja, s jed­ne, i te­o­ri­ja vas­pi­ta­nja, pe­da­go­gi­ja, s dru­ge stra­ne. U skla­du sa ovim vri­jed­no­sti­ma dje­lo­vao je ho­mo sa­pi­ens (ho­mo euro­pe­us), a sa­mo dje­lo­va­nje je kra­si­lo nje­gov bi­os po­li­ti­kos. Ipak, bez­lič­nost an­tič­kog čo­vje­ka, nje­go­va bez­su­bjek­tiv­nost, od­no­sno, pod­re­đe­nost ko­smo­lo­škoj hi­je­rar­hi­ji pred­sta­vlja­la je nje­go­vu ne­do­vr­še­nost. Tek sa hri­šćan­stvom, lo­go­som lju­ba­vi i žr­tve (Ši­ja­ko­vić, 2011: 553-560, 554), do­bi­ja­mo umje­sto car­stva nu­žno­sti, car­stvo slo­bo­de i lju­ba­vi. Da­kle, pri­ro­da vi­še ni­je ta ko­ja će uči­ni­ti čo­vje­ka slo­bod­nim ili ro­bom, kao što je to slu­čaj bio u an­ti­ci. Lju­bav i slo­bo­da po­sta­ju kon­sti­tu­en­si lič­no­sti, a bi­ti lič­nost zna­či bi­ti po­se­ban, bi­ti raz­li­čit, ali isto­vre­me­no za­jed­ni­ča­ri­ti sa osta­lim lič­no­sti­ma. Da­kle, hri­šćan­stvo je do­vr­ša­va­ju­ći an­ti­ku uz­di­glo lič­nost na na­čin po­sto­ja­nja (tro­pos hi­park­se­os).
U no­vom vi­je­ku, ma­đu­tim, skok od me­ta­fi­zi­ke ka is­ku­stve­noj na­u­ci ozna­ča­vao je no­vi evrop­ski po­če­tak, no­vu sli­ku stvar­no­sti i za­bo­rav ono­ga što su na­ši pre­ci ute­me­lji­li. Ri­ječ je o pre­sud­nom obr­tu u isto­ri­ji evrop­ske na­uč­no­sti, gdje po­sta­je vi­dljiv jaz iz­me­đu fi­lo­so­fi­je i na­u­ke. Na­u­ka po­sta­je is­ku­stve­na na­u­ka i kao ta­kva uzi­ma pri­mat u ob­li­ko­va­nju evrop­skog iden­ti­te­ta i ljud­ske eg­zi­sten­ci­je. Stva­ra­njem no­ve ide­je na­u­ke i nje­nom ap­so­lu­ti­za­ci­jom, za po­sle­di­cu do­bi­ja­mo da je me­ha­ni­ci­stič­ki ma­te­ri­ja­li­zam osnov­na fi­lo­so­fi­ja ži­vo­ta. Glav­ni ljud­ski te­los je­ste oslo­ba­đa­nje od svih ste­ga tra­di­ci­je, re­li­gij­skog i pri­rod­nog de­ter­mi­ni­zma i kre­i­ra­nje isto­ri­je ak­ti­ma čo­vje­ko­vog stva­ra­la­štva i pro­iz­vo­đe­nja. Evro­pa na­sta­la na ovim osno­va­ma per­so­ni­fi­ku­je Evro­pu mo­ći što sim­bo­li­zu­ju na­kit i ko­plje iz na­ve­de­nog mi­ta.
Sa­gle­da­va­ju­ći an­tič­ko-hri­šćan­sku iz­grad­nju evrop­skog iden­ti­te­ta, pri če­mu ne smi­je­mo za­ne­ma­ri­ti ka­sni­ji upliv ori­jen­ta­lal­ne tra­di­ci­je, mo­že­mo po­tvr­di­ti da su nje­go­vi no­si­o­ci Ati­na i Je­ru­sa­lim. Pro­stor­no se ova dva gra­da go­to­vo na­la­ze na ho­ri­zon­tu, gra­ni­ci Evro­pe. Je­ru­sa­lim i ne pri­pa­da Evro­pi. Ali vre­men­ski, isto­rič­no su naj­e­vro­pej­ski, jer bez njih i du­ha na­sta­log kroz grč­ku fi­lo­so­fi­ju i hri­šćan­sku re­li­gi­ju, Evro­pe ne bi bi­lo. Su­bli­ma­ci­ju ova dva gra­da sva­ka­ko pred­sta­vlja Rim, či­ju će šta­fe­tu evrop­skog du­ha, zbog isto­rij­skih okol­no­sti, pre­u­ze­ti naj­pri­je Kon­stan­ti­no­polj, a ka­sni­je Mo­skva (Tre­ći Rim).
Ka­ko to da se po­ja­vlju­ju Kon­sta­ti­no­polj (Stam­bol) i Mo­skva kao no­si­o­ci evrop­skog (za­pad­nog) iden­ti­te­ta, s ob­zi­rom na če­ste kon­sta­ta­ci­je ko­je iz­no­se za­pad­no­fil­ski apo­lo­ge­ti­ča­ri? Oči­to je da sla­bo po­zna­ju ide­ju Za­pa­da. To ne­po­zna­va­nje se opet če­sto ma­ni­fe­stu­je kroz is­ka­ze ka­ko je „Za­pad od Grč­ke pre­ko Ri­ma i re­ne­san­se, do Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je i ame­rič­kog Usta­va de­fi­ni­san i sa­zdan na pra­vi­ma i slo­bo­da­ma po­je­din­ca.” ( Želj­ko Iva­no­vić) U an­ti­ci (bez­su­bjek­tiv­nom po­ret­ku) slo­bo­da po­je­din­ca!? Ili, bli­je­da ko­pi­ja ovog is­ka­za ka­ko je „Za­pad­na ci­vi­li­za­ci­ja, po­čev­ši još od Grč­ke i Ri­ma, pa sve do da­nas, ono če­mu tre­ba da te­ži Cr­na Go­ra, na­rav­no ne uma­nju­ju­ći pri tom vri­jed­no­sti kul­tu­ra Is­to­ka i zna­čaj oču­va­nja do­brih i pri­ja­telj­skih od­no­sa sa brat­skom Ru­si­jom” ( Da­ni­lo Mr­va­lje­vić). Ka­ko to da je ru­ska kul­tu­ra is­toč­na!? Zar je Tre­ći Rim na Is­to­ku!? Ova­kvi sta­vo­vi bi si­gur­no na is­pi­ti­ma iz Isto­ri­je fi­lo­zo­fi­je II-III osi­gu­ra­li pad bez mo­guć­no­sti po­nov­nog uz­di­za­nja.
Ov­dje je nu­žno is­ta­ći da ono što se da­nas sma­tra Za­pa­dom pred­sta­vlja Dru­go Za­pa­da ili Dru­go Evro­pe. Na­i­me, ri­ječ je si­ste­mu vri­jed­no­sti na­sta­lih kroz dru­gu ši­zmu (pro­te­stan­ti­zam) i em­pi­ri­zam, či­je se usa­vr­še­nje do­ga­đa u po­zi­ti­vi­zmu i prag­ma­ti­zmu. Ti­me se di­fe­rin­ci­ra an­glo-sak­so­ni­zam, s jed­ne, i kon­ti­nen­ta­li­zam, s dru­ge stra­ne. Otu­da na­še vri­jed­no­sti mo­gu sa­mo bi­ti kon­ti­nen­tal­ne, vri­jed­no­sti ko­je se (kao što je to Đin­đić svo­je­vre­me­no po­ku­šao go­vo­rom Evro­pa s du­šom da po­ka­že) sta­pa­ju sa ide­jom i vi­zi­jom ne­če­ga ,,što nas vo­di na­pri­jed, ne­što što je ve­će od „bu­si­ness as usual”, ve­će od ra­ču­ni­ca, pri­vre­de...” Pre­vla­da­ti bi­ro­kra­ti­ju, uni­ja­će­nje po bi­znis pra­vi­li­ma, okre­nu­ti se auten­tič­no­sti iden­ti­te­ta i spri­je­či­ti ka­ko Đin­đić ka­že ,,de­fi­cit iden­ti­te­ta” zna­či evrop­ski spas.
(Autor je pred­sjed­nik
Skup­šti­ne NVO Po­kret za
ne­u­tral­nost Cr­ne Go­re)