Autor: Car­sten Jen­sen


Ba­ba­ro­ga je ipak do­šla. De­set go­di­na na­ši mi­ni­stri od­bra­ne pri­je­te da će sti­ći iz Av­ga­ni­sta­na. Ne­ki ne­pi­sme­ni ta­li­ban ko­ji ne zna ni gdje je Evro­pa, po­ja­vi­će se jed­nog da­na na že­lje­znič­koj sta­ni­ci Nørreport sa ran­cem pu­nim eks­plo­zi­va i, ob­u­zet pla­me­nom isla­ma, sa so­bom od­ve­sti u smrt de­se­ti­ne ne­vi­nih lju­di. Ali on ni­ka­ko da do­đe, iako smo po­tro­šli 20 mi­li­jar­di kru­na vo­de­ći rat u nje­go­voj ze­mlji da bi­smo spri­je­či­li nje­gov do­la­zak. Umje­sto nje­ga, sti­gao je ano­nim­ni po­či­ni­lac ko­ji je iz­vr­šio na­pad na tri­bi­nu o slo­bo­di mi­šlje­nja i si­na­go­gu pri­je ne­go što je i sam ubi­jen. Nje­go­va adre­sa – Ko­pen­ha­gen, Nørrebro.
Sa kim sa­da da ra­tu­je­mo? Sa isla­mom? Sa 250.000 mu­sli­ma­na ko­ji ži­ve u Dan­skoj? Sa dje­com imi­gra­na­ta za ko­ju se ka­že da su ne­pri­la­go­đe­na? Sa svi­ma ko­ji ni­je­su sprem­ni da sta­ve ru­ku na Bi­bli­ju i za­ku­nu se da vo­le dan­sku kul­tu­ru, sme­đi sos i krom­pir? Da­nas se u Dan­skoj pre­bro­ja­va­mo. Če­tvrt mi­li­o­na mu­sli­ma­na mo­ra da is­tu­pi i dis­tan­ci­ra se od na­pa­da. U pro­tiv­nom su svi osum­nji­če­ni, dok se ne do­ka­že su­prot­no.
Tri sa­ta po­sli­je na­pa­da ni tra­ga ni gla­sa od na­še pre­mi­jer­ke. Fran­soa Oland je po­sle na­pa­da u Pa­ri­zu od­mah dao iz­ja­vu. He­le Tor­ning Šmit je ću­ta­la. A on­da je sti­glo sa­op­šte­nje za jav­nost, ko­je kao da je sa­sta­vio ne­ki po­li­cij­ski in­spek­tor. „Po­sto­je in­di­ci­je da je ri­ječ o po­li­tič­kom aten­ta­tu i te­ro­ri­zmu”. To je zvu­ča­lo kao eho spe­ku­la­ci­ja u me­di­ji­ma. Sva­nuo je i sle­de­ći dan, a pre­mi­jer­ka se ni­je po­ja­vi­la na te­le­vi­zi­ji; sa­mo je ma­lo­du­šno po­ru­či­la gra­đa­ni­ma „da na­sta­ve sa svo­jim ži­vo­ti­ma”.
Pred­sjed­nik SAD Džordž V. Buš je po­sli­je na­pa­da 11. sep­tem­bra po­zvao svo­je su­gra­đa­ne da na­sta­ve da ku­pu­ju. Ho­će li nam pre­mi­jer­ka da­ti isti sa­vjet? Ne spre­ča­vaj­te eko­nom­ski opo­ra­vak. Pro­du­ži­te kao da se ni­šta ni­je de­si­lo. „Sa­ču­va­ću Dan­sku ko­ju po­zna­je­te”, is­pi­sa­no je na pla­ka­ti­ma sa nje­nim por­tre­tom ko­ji su po­sled­njih ne­dje­lja pre­pla­vi­li ze­mlju.
Šta god da je htje­la da nam ka­že tom oskud­nom po­ru­kom, jed­no je ja­sno: u su­bo­tu uve­če, dok se pu­ca­lo po Ko­pen­ha­ge­nu, Dan­ska je bi­la bez vođ­stva. Gdje je pre­mi­jer­ka tre­ba­lo da bu­de – to je već mo­ral­no pi­ta­nje. Va­žno je da sa­zna­mo sve o na­pa­da­ču i nje­go­vim mo­ti­vi­ma. Da li je on po­vrat­nik iz ra­ta u Si­ri­ji? Da li je za­ra­žen fun­da­men­ta­li­zmom van ze­mlje? I još jed­no pi­ta­nje je ve­o­ma va­žno: ko smo mi kao na­ci­ja?
Vje­ro­vat­no će­mo sa­zna­ti da se na­pa­dač sa­mo­ra­di­ka­li­zo­vao. Ali čo­vjek ni­je ostr­vo. Nje­go­vi mo­ti­vi i in­spi­ra­ci­ja mo­gli su da do­đu sa ra­znih stra­na. Da li smo mo­žda mi ža­ri­šte in­fek­ci­je? Da li je Dan­ska sa­mo­ra­di­ka­li­zo­va­na na­ci­ja? Dan­ska i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja su je­di­ne evrop­ske ze­mlje ko­je su u po­sled­njih 12 go­di­na uče­stvo­va­le u če­ti­ri ra­ta: u Ira­ku, Av­ga­ni­sta­nu, Li­bi­ji i pro­tiv Islam­ske dr­ža­ve. Dan­ska je, po­red Bel­gi­je i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, evrop­ska ze­mlja iz ko­je je sra­zmjer­no naj­vi­še lju­di oti­šlo da se bo­ri u Si­ri­ji.
To je ze­mlja u či­jem par­la­men­tu (Fol­ke­tin­gu) sje­di ne­spor­no naj­kse­no­fo­bič­ni­ja par­ti­ja u Evro­pi – Dan­ska na­rod­na par­ti­ja. Iz­gle­da da će na sle­de­ćim par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma ona po­sta­ti naj­ja­ča u par­la­men­tu. Ali naj­ve­ći pro­blem je u to­me što nje­ne sta­vo­ve o „stra­ni­ca­ma” di­je­le sve par­ti­je u Fol­ke­tin­gu, uklju­ču­ju­ći i so­ci­jal­de­mo­kra­te. Da li je var­ni­ca te­ro­ri­zma po­sli­je Pa­ri­za za­pa­li­la Ko­pen­ha­gen sa­svim slu­čaj­no?
Pro­blem sa slo­bo­dom mi­šlje­nja u Dan­skoj ni­je u nje­noj zlo­u­po­tre­bi, ne­go na­pro­tiv: ta slo­bo­da se ne­do­volj­no ko­ri­sti i mno­gi Dan­ci ću­te. To što po­li­ti­ča­ri dan­ske de­sni­ce pri­pa­da­ju naj­go­rim de­ma­go­zi­ma u Evro­pi ni­je pro­blem slo­bo­de mi­šlje­nja, već do­sto­jan­stva i osje­ća­ja od­go­vor­no­sti, ko­ji se još uvi­jek zah­ti­je­va­ju od de­mo­krat­ski iza­bra­nih zva­nič­ni­ka. Ali ve­ći­na dan­skih po­li­ti­ča­ra je iz­gu­bi­la sva­ku ve­zu sa ovim poj­mo­vi­ma.
Još uvi­jek po­sto­ji otvo­re­na Dan­ska, nje­no ci­vil­no dru­štvo ko­je po­ku­ša­va da sru­ši zi­do­ve ko­je me­di­ji i Fol­ke­ting po­di­žu. Ali ova to­le­rant­na Dan­ska ne za­ni­ma na­še po­li­ti­ča­re. Njoj se ni­ko ne obra­ća, ni­ko je ne ohra­bru­je, ni­ti joj da­je pra­vo go­vo­ra. To­le­rant­noj Dan­skoj bi bi­lo bo­lje da umuk­ne.
Naj­ja­či uti­sak po­sli­je aten­ta­ta je to što se ni­ko ni­je iz­ne­na­dio. Kao da su svi oče­ki­va­li na­pad. Mi smo ze­mlja ko­ja u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je svje­sno ide iz su­ko­ba u su­kob. Na­ši po­li­ti­ča­ri su za ovaj na­pad pri­pre­mi­li nas, a mi smo on­da na ovo sa­mo­i­spu­nji­vo pro­ro­čan­stvo pri­pre­mi­li imi­gran­te, iz­bje­gli­ce i nji­ho­vu dje­cu. To su oni iza hi­dža­ba, ve­ha­bit­skih bra­da i zi­do­va dža­mi­ja. Ob­ja­sni­li smo im da su nji­ho­va vje­ra, kul­tu­ra, isto­ri­ja i duh pu­ni pri­ta­je­nog na­si­lja.
U ras­pra­va­ma po­sli­je na­pa­da na Šar­li eb­do, u Dan­skoj se ni u jed­nom tre­nut­ku ni­je pra­vi­la raz­li­ka iz­me­đu sa­ti­re i hu­ška­nja. Ni­je­sam či­ta­lac Šar­li eb­do, ali vje­ru­jem na ri­ječ nji­ho­vom ured­ni­ku ko­ji ka­že da je nji­ho­va sa­ti­ra do­bro­du­šna i ša­lji­va. Ali ve­ći­na ono­ga što da­nas ču­jem o mu­sli­ma­ni­ma i nji­ho­voj vje­ri ni­je ni do­bro­du­šno ni ša­lji­vo, već zlob­na de­ma­go­gi­ja li­še­na sva­ke ljud­sko­sti.
An­ge­la Mer­kel je ne­dav­no re­kla da su in­spi­ra­to­ri de­sni­čar­skog po­kre­ta Pe­gi­da bez­o­sje­ćaj­ni lju­di is­pu­nje­ni mr­žnjom. Za ta­kvu iz­ja­vu u Dan­skoj bi mo­ra­la da se iz­vi­ni, ako že­li bi­lo ka­kvu po­li­tič­ku ka­ri­je­ru. U sa­mo­ra­di­ka­li­zo­va­noj Dan­skoj, bez­o­sje­ćaj­nost je po­bi­je­di­la na obje stra­ne.
Frank­fur­ter All­ge­me­i­ne
Ze­i­tung
Iz­bor i pre­vod sa nje­mač­kog Mi­ro­slav Mar­ko­vić
Pe­šča­nik.net