Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić


Pu­no po­zdra­va sa li­je­pog pla­vog Ja­dra­na. Ta­ko je ne­ka­da pi­sa­lo na raz­gled­ni­ca­ma ko­je su lju­di sla­li da bi fa­mi­li­ju, pri­ja­te­lje i za­vi­dljiv­ce oba­vi­je­sti­li gdje se to li­je­po pro­vo­de bez njih. Raz­gled­ni­ce su u me­đu­vre­me­nu iz­u­mr­le, ali ne i obi­čaj. Sa­mo što se sa­da u iste svr­he ko­ri­ste fej­sbuk, tvi­ter, in­sta­gram… Ili vi­je­sti svih te­le­vi­zi­ja uko­li­ko ste pre­mi­jer.
Ni­je pro­blem što nam pre­mi­jer pre­ko vi­je­sti ša­lje raz­gled­ni­ce iz dru­gih dr­ža­va. Pro­blem je što nam iz baš sva­ke od njih po­ru­či jed­no te isto: da mi mo­že­mo mno­go da na­u­či­mo od te i te dr­ža­ve, pa bi­la ona Fin­ska, Nje­mač­ka, Ma­đar­ska, Ma­ke­do­ni­ja… Ovih da­na nam se ja­vio i iz Slo­ve­ni­je i opet imao istu po­ru­ku za nas.
Šta je pro­blem sa tom po­ru­kom? Pa, ako pod tim „mi mo­že­mo mno­go da na­u­či­mo”, mi­sli: „mi vlast”, za nas gra­đa­ne je to ma­lo za­stra­šu­ju­će sa­zna­nje. Ne, ne zbog stra­ha da bi od ne­kih dr­ža­va na­ša vlast mo­gla da na­u­či ne­de­mo­krat­ske me­to­de vla­da­nja, ne­go za­to što je za gra­đa­ne za­stra­šu­ju­će sa­zna­nje da ova vlast vla­da već tri go­di­ne, a i da­lje ot­kri­va da ima mno­go to­ga da na­u­či. Jer, gra­đa­ni oče­ku­ju da nji­ho­va vlast zna šta i ka­ko tre­ba da ra­di, a ne da se, sva­ki put kad ne­gdje ode, iz­ne­na­di ko­li­ko tek tre­ba da na­u­či od dru­gih. A po­seb­no je one­spo­ko­ja­va­ju­će sa­zna­nja da te uče­nič­ke eks­kur­zi­je pla­ća­mo mi gra­đa­ni svo­jim pa­ra­ma i svo­jom bu­duć­no­šću.
Sa dru­ge stra­ne, ako pod tim „mi mo­že­mo mno­go da na­u­či­mo” mi­sli: „mi gra­đa­ni”, on­da, pod je­dan – ni­je li­je­po pre­ma na­ma (a ni­je ni mar­ke­tin­ški pre­ma po­ten­ci­jal­nim in­ve­sti­to­ri­ma) da u sva­kom ino­stran­stvu pri­ča da smo ne­u­ki, a pod dva – za­što on­da i nas ne vo­di na te eks­kur­zi­je, pa da i mi iz pr­ve ru­ke uvi­di­mo šta sve mo­že­mo da na­u­či­mo od dru­gih? Jer, ako pre­mi­jer, ko­ji ne pro­pu­šta ni­jed­nu pri­li­ku da nas oba­vi­je­sti ka­ko je mno­go i do­bro učio, tek kad ode u dru­gu dr­ža­vu shva­ti šta sve mo­že da na­u­či, ni­je fer da od nas oče­ku­je da to isto shva­ti­mo sje­de­ći kod ku­će. To je kao kad bi na­stav­nik sam oti­šao na eks­kur­zi­ju, pa svo­jim đa­ci­ma slao raz­gled­ni­ce (ili tvi­to­ve u da­na­šnje vri­je­me) u ko­ji­ma ih oba­vje­šta­va da tre­ba da uče iz nje­go­vog pu­to­va­nja.
Ali, ne, pre­mi­jer na svo­je eks­kur­zi­je vo­di no­vi­na­re (jer le­po iz­vje­šta­va­ju o nje­go­voj po­sje­ti), vo­di po­vre­me­no i mi­ni­stre (jer no­vi­na­ri iz­vje­šta­va­ju ko­me od njih je pre­mi­jer za­bra­nio da se zev­ze­či u avi­o­nu), sa­mo nas ne vo­di. Valj­da da ga ne bru­ka­mo pred lju­di­ma. Ako mo­ra da nas tr­pi kod ku­će, ne mo­ra i kad ode ne­gdje. (Šta tre­ba, da mu, kao u Ti­to­vo do­ba, spje­va­mo pri­go­dan stih: Dru­že Aco, shva­ti­li smo pi­smo, da ka­ki smo ni za di smo ni­smo?!)
A i kod ku­će nas sve te­že tr­pe. Mi­ni­star za rad i so­ci­ja­lu pri­ča da se sa­mo gre­be­mo o dr­ža­vu (iz­u­ze­tak su oni ko­ji ži­ve na Ko­so­vu, a ako mu još i do­di­je­le po­ča­sno pri­zna­nje, bog da ih vi­di), mi­ni­star za kul­tu­ru i in­for­mi­sa­nje pri­ča da se zlu­ra­do pre­ne­ma­že­mo da smo cen­zu­ri­sa­ni, mi­ni­star voj­ske da smo za­vje­re­ni­ci pro­tiv dr­ža­ve…
Pa sad, ili su svi oni u pra­vu kad ka­žu da mi ni­šta ne va­lja­mo ili je i vlast za­hva­tio ovaj no­vo­pro­na­đe­ni „šaj­ka­ški sin­drom”, od­no­sno, ka­ko su nam struč­no ob­ja­sni­li: po­ja­va da se jed­na gru­pa po­na­ša na isti, psi­ho­so­mat­ski, ili još struč­ni­je – hi­ste­ri­čan na­čin. Što zna­či da po­vod od­re­đe­nom po­na­ša­nju ni­je „re­a­lan” ne­go je, la­ič­ki re­če­no – na ner­vnoj ba­zi, ili, ka­ko su ba­be go­vo­ri­le: sve ti to, će­ro, ide od gla­ve. Pro­su­di­te sa­mi, ja li­je­po ni­je­sam pa­met­na.
Pe­šča­nik.net