U jed­noj no­ći po­gle­dao sam pr­vih pet epi­zo­da se­ri­je “Cr­no-bi­je­li svi­jet”. A on­da sam po hr­vat­skim no­vi­na­ma i in­ter­net por­ta­li­ma či­tao na­slo­ve, pod­na­slo­ve i me­đu­na­slo­ve uglav­nom gnjev­nih osvr­ta eks­pe­ra­ta ra­znih vr­sta i svje­do­ka vre­me­na ko­ji su tvr­di­li da to ni­šta ne va­lja, ni­je vje­ro­do­stoj­no pri­ka­za­no. Po­put cr­no­gor­skih se­lja­ka ko­ji su kle­li Mi­hai­la La­li­ća, jer je u “Le­lej­skoj go­ri” ili u “Svad­bi” čar­ku iz Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be pri­ka­zao druk­či­je ne­go što su je oni do­ži­vje­li, ta­ko se i ovi da­na­šnji, isti­na ne se­lja­ci ne­go Za­grep­čan­ci, lju­te na auto­re “Cr­no-bi­je­log svi­je­ta” jer su svo­ju pri­ču is­pri­ča­li ne vo­de­ći pre­vi­še ra­ču­na o do­ku­men­tar­noj do­slov­no­sti dram­skih pri­zo­ra. Ni njih, kao ni La­li­će­ve ze­mlja­ke, no­si­o­ce Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941, ni­je bri­ga što igra­ne te­le­vi­zij­ske se­ri­je ni ro­ma­ni ni­su isto što i po­li­cij­ski za­pi­sni­ci, no­vin­ski iz­vje­šta­ji, cr­kve­ne ha­gi­o­gra­fi­je. Ni­ti bi tu tre­ba­lo bi­ti baš ona­ko ka­ko je bi­lo u zbi­lji, a još ma­nje bi tre­ba­lo bi­ti ona­ko ka­ko je u sje­ća­nji­ma he­ro­ja. “Cr­no-bi­je­li svi­jet” so­lid­na je, za hr­vat­ske pri­li­ke sjaj­na se­ri­ja, la­ka, ured­na i po­vre­me­no du­ho­vi­ta, ko­ja bi na­kon pe­de­se­te epi­zo­de, re­ci­mo u če­tvr­toj se­zo­ni pri­ka­zi­va­nja, mo­gla po­sta­ti i vr­lo ozbilj­na. Ali če­tvr­te se­zo­ne ne­će bi­ti.
Ono što se za­mje­ra auto­ri­ma je i ovo: kri­vo­tvo­ri­li su, la­žno pri­ka­za­li duh osam­de­se­tih. To ka­žu go­spo­da­ri sje­ća­nja. A gdje se iz­da­je ser­ti­fi­kat na uspo­me­ne, to se ne ka­že. Jed­ni bi da se sje­ća­ju ud­ba­ških pro­go­na, Go­log oto­ka i jed­no­u­mlja, pa auto­ri­ma se­ri­je za­mje­ra­ju što to­ga ne­ma u “Cr­no-bi­je­lom svi­je­tu”. Dru­gi­ma su Zveč­ka i Ku­lu­šić hra­mo­vi Pe­ri­klo­va do­ba, kul­tur­nog pro­cva­ta, gra­đan­skih slo­bo­da i po­li­tič­kog li­be­ra­li­zma, pa im sme­ta­ju ne­pre­ci­zno­sti. Pr­vi­ma na živ­ce ide što su auto­ri u pot­pu­no­sti iz­ne­vje­ri­li duh nji­ho­vih na­knad­no kre­i­ra­nih uspo­me­na, dru­gi­ma, uglav­nom, to što su auto­ri pri­ča­li ne­ku svo­ju pri­ču, umje­sto da po­ve­du ra­ču­na o kon­sen­zu­al­no pri­hva­će­noj ko­lek­tiv­noj emo­ci­ji i fak­to­gra­fi­ji pri­mje­re­noj ne­ko­me sit­nom re­a­li­zmu i pro­vin­ci­jal­nom do­ži­vlja­ju svi­je­ta, za ko­ji je va­žno da Zveč­ka bu­de ta­mo gdje je bi­la, a ne de­set me­ta­ra ni­že. Oba po­gle­da na osam­de­se­te po ne­če­mu su vr­lo slič­na: ko­lek­ti­vi­zi­ra­ju uspo­me­ne, pri­vat­nu pri­ču svo­de na stvar­ne ili umi­šlje­ne po­li­tič­ke okol­no­sti. I u to­me su slič­ni cr­no­gor­skim pr­vo­bor­ci­ma: i oni su La­li­ću za­mje­ra­li jer je bio ne­ha­jan pre­ma nji­ho­vom sit­nom re­a­li­zmu i pre­ma ko­lek­tiv­nom sje­ća­nju na re­vo­lu­ci­ju, ko­je je bi­lo na­či­nje­no upra­vo od tih nji­ma ta­ko va­žnih de­ta­lja – je li Zveč­ka ta­mo gdje je bi­la?
Lič­no, u se­ri­ji “Cr­no-bi­je­li svi­jet” ni­sam vi­dio ni­šta od mo­jih osam­de­se­tih. Mo­žda za­to što ni­sam ni oče­ki­vao da ta­kvo šta vi­dim, ili za­to što sam osam­de­se­tih u Za­greb do­la­zio naj­du­že na se­dam da­na, a od­ra­stao sam i ži­vio u dru­gom gra­du? Ili je stvar, ipak, u to­me što se gle­da­lac (či­ta­lac) u ne­kom fil­mu (ili ro­ma­nu) even­tu­al­no mo­že iden­ti­fi­ko­va­ti s ne­kim li­kom, ali još od Ser­ge­ja Bon­dar­ču­ka i Mi­ha­i­la Šo­lo­ho­va ozbilj­ni pri­po­vje­da­či ni­su ima­li am­bi­ci­ju na­ve­sti ga da se iden­ti­fi­ku­je s epo­hom. O ko­joj god epo­hi da je ri­ječ, ta­kva iden­ti­fi­ka­ci­ja bi­va­la je za­stra­šu­ju­ća, jer su ne­gdje u nje­noj po­za­di­ni mo­ra­li bi­ti pri­slu­šni ure­đa­ji, taj­ne slu­žbe i ten­ko­vi upa­lje­nih mo­to­ra. Od­bi­ja­nje ko­lek­tiv­ne iden­ti­fi­ka­ci­je ka­žnja­va se lo­go­rom.
Ovo što ću da­lje re­ći va­lja shva­ti­ti kao lič­nu pri­ču, ko­ja s dru­gim isto ta­ko lič­nim pri­ča­ma mo­že, ali i ne mo­ra ima­ti ve­ze. Osam­de­se­te su bi­le mrač­no do­ba. Mno­go se umi­ra­lo, a naj­u­pe­ča­tlji­vi­ja osta­je smrt ko­ja je do­šla u ra­no ju­tro, 6. ju­na 1986. Bi­la je oče­ki­va­na, sti­gla je u pe­tak, a već u su­bo­tu oba­vlje­na je sa­hra­na. Na te­le­vi­zi­ji je za­po­či­nja­lo Svjet­sko pr­ven­stvo u no­go­me­tu, ko­je se tre­ba­lo od­i­gra­ti u Ko­lum­bi­ji, ali je pre­mje­šte­no u Mek­si­ko. Na­kon te smr­ti u mom se ži­vo­tu sve pro­mi­je­ni­lo, bi­lo mi je dva­de­set i na­glo sam i osta­rio. Ka­žu da čo­vjek osta­ri kad mu umru ro­di­te­lji. Ni­je ta­ko, oni su mi umi­ra­li če­tvrt sto­lje­ća ka­sni­je.
Osam­de­se­tih sam pet­na­est mje­se­ci pro­veo slu­že­ći voj­ni rok u JNA. Bi­lo je to u Kni­nu i na La­sto­vu. Is­ku­stvo: ne­što iz­me­đu za­tvo­ra i lud­ni­ce. I da­nas sa­njam da se sju­tra ski­dam (de­mo­bi­li­zi­ram), a iz ka­se­te (li­me­ni voj­nič­ki or­ma­rić) po­kra­li su mi svu opre­mu, pa se ne mo­gu raz­du­ži­ti. Bu­dim se u sa­mrt­nom zno­ju. To su za me­ne osam­de­se­te.
Kra­jem 1986. isle­đi­va­li su me u Slu­žbi dr­žav­ne bez­bjed­no­sti, jer sam bio na ro­đen­da­nu kod pri­ja­te­lji­ce. No­vi­ne su o na­ma pi­sa­le kao o mla­dim na­ci­sti­ma iz bo­lje­sto­je­ćih ku­ća. Če­tvrt sto­lje­ća ka­sni­je ne­ki raz­du­že­ni bez­bjed­nja­ci, da ne ka­že­mo ud­ba­ši, da­na­šnji do­mo­lju­bi, hr­vat­ski na­ci­o­na­li­sti, sla­do­stra­sno su pi­sa­li i go­vo­ri­li o tom do­ga­đa­ju, na­zi­va­ju­ći nas opet – mla­dim na­ci­sti­ma iz bo­lje­sto­je­ćih ku­ća. Slat­ko sam se smi­jao nji­ho­vim do­u­šnič­kim pi­sa­ni­ja­ma, jer vi­še ni­smo bi­li u osam­de­se­ti­ma. U stva­ri, ja vi­še ni­sam bio u osam­de­se­ti­ma. U ono sam vri­je­me bio na­i­van, upla­šen, usa­mljen i ne­sre­ćan. Mi­slim da vi­še ni­sam upla­šen i ne­sre­ćan. Sle­de­ćih go­di­nu da­na bi­lo mi je za­bra­nje­no ob­ja­vlji­va­nje, a on­da su se vre­me­na ubr­za­la i za­o­ši­ja­la, pa je na sve za­bo­ra­vlje­no. Bio bih zbog tog ro­đen­da­na iz­ba­čen iz Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je, ali ni­sam bio član, pa me ni­su mo­gli iz­ba­ci­ti. I to su bi­le osam­de­se­te. Tih sam go­di­na pre­bo­lio raz­ne bo­le­sti. Ni­jed­na ni­je bi­la te­ška, ali sve su du­go tra­ja­le. Osam­de­se­tih se su­ža­vao pro­stor mo­jih ži­vot­nih oče­ki­va­nja i na­da. Na po­čet­ku, 1980. sve je još bi­lo mo­gu­će, bi­lo mi je če­tr­na­est i već sam bio pan­ker. Na kra­ju, po­sled­njih da­na 1989. vi­še ni­šta ni­je za­vi­si­lo od me­ne. Ko­lek­ti­vi su od­lu­či­va­li o sud­bi­na­ma po­je­di­na­ca. Spa­si­li su se sa­mo oni ko­ji su ta­da oti­šli da­le­ko od Ju­go­sla­vi­je, i ni­su se vi­še vra­ća­li. Ono što ja mi­slim, i zbog če­ga mi je po­ma­lo je­zi­va idi­la osam­de­se­tih, je­ste da su ra­to­vi iz de­ve­de­se­tih stvar isto­rij­skog, kul­tur­nog, dru­štve­nog i ži­vot­nog kon­ti­nu­i­te­ta u od­no­su na pret­hod­no raz­do­blje. Pam­tim stih iz pje­sme ko­ju je u da­ni­ma Ti­to­ve smr­ti na­pi­sao sa­ra­jev­ski pje­snik Ve­li­mir Mi­lo­še­vić: “Ti­to­vo bu­du­će do­ba gra­di­li smo s Ti­tom”. Če­sti­ti Ve­ljo, ko­ji će u gra­du pre­ži­vje­ti go­di­ne op­sa­de, oče­ki­vao je ne­ko druk­či­je do­ba, ali je po­go­dio isti­nu. Sreć­ni­ji bi bio da je sve pro­ma­šio.
Osam­de­se­tih su na­pi­sa­ni ne­ki ve­li­ki ro­ma­ni, sni­ma­ni su fil­mo­vi i te­le­vi­zij­ske se­ri­je, bi­lo je to vri­je­me ka­da je rok mu­zi­ka bi­la va­žna. Osam­de­se­te su se u me­ta­fo­rič­kom smi­slu pro­teg­nu­le od Mi­ro­sla­va Kr­le­že do Džo­ni­ja Štu­li­ća, ali ni Kr­le­ža ni Štu­lić ni­su – osam­de­se­te. Oni ne­ma­ju ni­šta s mo­jim dječ­jim bo­le­sti­ma, s mo­jih pet­na­est mje­se­ci iz­me­đu lud­ni­ce i za­tvo­ra, a ne­ma­ju ni­šta ni s pro­ro­čan­skim sti­ho­vi­ma jed­nog sa­ra­jev­skog pje­sni­ka. Ka­len­dar­ska je či­nje­ni­ca da su sve te knji­ge i svi ti fil­mo­vi na­sta­li u toj de­ce­ni­ji, ali osam­de­se­te su, ipak, bi­le ne­što dru­go. (Ne za­bo­ra­vi­te da go­vo­rim u svo­je ime.). Osam­de­se­te su ono što je iz osam­de­se­tih na­sta­lo. Da, na­rav­no, i ja sam no­stal­gi­čan za osam­de­se­ti­ma. No­stal­gi­ja je moj gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal. Ali oda­kle to da je no­stal­gi­ja če­žnja za vre­me­nom pri­je eden­skog pro­gon­stva? No­stal­gi­ja je žal za mrač­nom mla­do­šću.wwwjer­go­vic.com


Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić