Da sa­da­šnji go­spo­dar Cr­ne Go­re opro­ba­nim me­to­da­ma uspje­šno za­vr­ša­va raz­bi­ja­nje opo­zi­ci­je, vi­še za ni­ko­ga ni­je taj­na. Ne­ke je pre­pao, ne­ke uci­je­nio, ne­ke ku­pio. Sve isto kao na iz­bo­ri­ma sa si­ro­ti­njom ra­jom, sa­mo ovog pu­ta na naj­vi­šem ni­vou. Na nje­gov aen­be­ov­ski malj ni­je ostao imun ni ko­a­li­ci­o­ni part­ner ko­me se spre­ma bur­no pro­lje­će u dvo­bo­ju iz­me­đu pr­vog i dru­gog čo­vje­ka SDP-a. No­vost je na­ja­vlje­na sje­ča kne­zo­va u sop­stve­nim re­do­vi­ma. Jav­nost vi­še ne tr­či da gle­da utak­mi­ce ili po­sled­nju epi­zo­du ne­ke in­dij­ske se­ri­je. Ne­ka­da, kao ka­da su se če­ka­li Čka­lja i Mi­ja, po­ro­di­ce se uz ko­ki­ce oku­plja­ju da vi­de naj­no­vi­ja „ot­kri­ća“ jav­nog Me­ha­ni­zma. Do­bro, ni­je ni to no­vo, tra­je već dvi­je ne­dje­lje. U po­pla­vi bom­ba­stič­nih vi­je­sti sa do­ma­će i me­đu­na­rod­ne po­li­tič­ke sce­ne, uklju­ču­ju­ći i pad nje­mač­kog avi­o­na, ne­pri­mjet­no je pro­šla jed­na vi­jest ko­ja mno­go to­ga go­vo­ri o sko­roj bu­duć­no­sti Cr­ne Go­re. Na­i­me, drh­ta­vim gla­som, na ivi­ci pla­ča, iz­vje­sna slu­žbe­ni­ca iz­vje­snog mi­ni­star­stva je sa­op­šti­la da se pri­pre­ma za­kon ko­ji do­pu­šta za­tvo­re­ni­ci­ma da umje­sto u ži­ci svo­je ro­bi­ja­ške da­ne pro­vo­de ku­ći sa elek­tron­skom na­ru­kvi­com, a do­zvo­lje­no je i da ra­de. Po­sled­nja u ni­zu če­tvr­tvje­kov­nih pa­ro­la par­ti­je na vla­sti tre­nut­no gla­si: „Bez slo­bo­de - da, bez luk­su­za - ne’’, ko­ja ide kao lo­gi­čan na­sta­vak one naj­pri­vlač­ni­je: „Da ži­vi­mo bo­lje“. Elem, mo­že­te li za­mi­sli­ti Sve­ta Ma­ro­vi­ća ka­ko is­pod pal­me pi­juc­ka kok­tel sa na­ru­kvi­com na ru­ci (no­zi?), dok mo­re bla­go za­plju­sku­je nje­go­ve umor­ne no­ge. No­ge ko­je su to­li­ko tr­ča­le od vla­de do skup­šti­ne, od mi­tro­po­li­je do Va­ti­ka­na, od ka­ta­stra do pla­ce­va i švaj­car­skih ba­na­ka, a sve za do­bro­bit Cr­ne Go­re. „A nu, Đi­na, po­i­taj, do­ne­si je­dan mi­li­on, ali što krup­ni­je, da igra­mo tap­ka­le, da nam vri­je­me br­že pro­đe.“ „Oću, oću, ako mi obe­ćaš da ćeš mi na­ba­vit’ ljep­šu na­ru­kvi­cu. Ovu ne bih ni kod pa­pe po­ni­je­la“.
„Va­la ću tra­žit Mi­lu, da­će mi on da ne bih što pro­špi­ja, znaš ti nje­ga, šte­dlji­vi­ce mo­ja“. Ili jed­no­stav­ni­je, sli­je­di kon­gres i tre­ba is­pu­ni­ti oče­ki­va­nja i na­lo­ge ve­li­kih i pra­vih ino­stra­nih še­fo­va. Tre­ba se (ko­ba­ja­gi) od­re­ći kom­pro­mi­to­va­nih po­je­di­na­ca. Ne­ko se mo­ra žr­tvo­va­ti ra­di pre­go­va­rač­kih po­gla­vlja i is­pu­nja­va­nja „NA­TO stan­dar­da“, a ko će ako ne­će pot­pred­sjed­nik DPS-a sa že­ni­com. On je pro­vje­re­no tr­pe­ljiv i upo­tre­bljiv. Zar ni­je po­kor­no slu­žio par­ti­ji i dok mu je brat na­do­mak Spu­ža u grd­nom dru­štvu za­ra­đi­vao. E, sad, ni­je red da pot­pred­sjed­nik DPS-a, a mo­žda i dva, kao i moć­ni taj­ku­ni di­je­le bi­jed­ne će­li­je sa sit­nim sje­ci­ke­sa­ma i lo­kal­nim si­le­dži­ja­ma. Ne, pri­pre­ma se za­kon­ski okvir (ka­ko li­je­pa for­mu­la­ci­ja), da mir­no mo­gu da uži­va­ju u mi­nu­lom ra­du. Za­dr­ža­će vi­le, sta­no­ve, pla­ce­ve, ho­te­le... ku­plje­ne na tu­đe ime, a one na nji­ho­vo (o na­iv­no­sti, gor­ko li se pla­ćaš) bi­će od­u­ze­te. S na­ru­kvi­ca­ma na ru­ci, ko­je će bi­ti pri­ka­zi­va­ne jav­no­sti sa­mo u spe­ci­jal­nim pri­li­ka­ma, uži­va­će u ka­vi­ja­ru i šam­panj­cu po­vre­me­no s do­sa­dom ba­ca­ju­ći po­gled na TV pri­jem­nik, gdje gla­sa­či nji­ho­ve par­ti­je s eg­zal­ta­ci­jom go­vo­re o sna­zi i pra­vič­no­sti Bri­tve, Sa­blje, Ha­u­bi­ce... sve­jed­no. Na­rav­no da ovu vr­stu tek pro­mo­vi­sa­nog na­ki­ta ne­će u pr­vom kru­gu od­ba­ci­va­nja pr­lja­vog ve­ša po­ni­je­ti svi ko­ji za­slu­žu­ju ro­bi­ju. Ali s vre­me­nom, sra­zmjer­no za­htje­vi­ma moć­nih evrop­skih bi­ro­kra­ta, taj će se krug su­ža­va­ti dok u jed­nom tre­nut­ku car ne osta­ne sam, a na­rod uz­vik­ne: Car je go! Pi­ta­nje je sa­mo mo­že li Cr­na Go­ra to­li­ko du­go da iz­dr­ži.

Pi­še: Ma­ri­na Jo­čić