Gle, i fa­sci­na­ci­ja mo­že da se do­ži­vlja­va kao - spas od svog pa­kla. Do­sta su če­sti ti psi­hič­ki ti­po­vi – sklo­ni fa­sci­na­ci­ji. Ne mo­gu da ži­ve ako ni­je­su ne­čim ili ne­kim fa­sci­ni­ra­ni. Fa­sci­na­ci­ja je za njih ži­vot, na­dah­nu­će, ča­rob­ni šta­pić za sve ne­vo­lje, i bi­jeg od smr­ti i stvar­nog sta­nja. Fa­sci­na­ci­ja, u psi­ho­lo­ško­im smi­slu, ni­je da­le­ko od fik­sa­ci­je. To je sa­mo ni­ži i kra­ći put fa­sci­na­ci­je. Da, fa­sci­na­ci­jom i fik­sa­ci­jom po­kri­va se ne­ki unu­tra­šni de­fi­cit. Ne sa­mo da fa­sci­na­ci­ja pod­ra­zu­mi­je­va sni­že­ni ni­vio sa­mo­svi­je­sti, ne­go i do­ne­kle pa­to­lo­gi­zo­va­nu osno­vu lič­no­sti. Mi­slim da to ni­je pre­ri­zič­no re­ći, ma­da će mi ne­ki psi­ho­lo­zi za­mje­ri­ti.
O, čo­vje­če Bo­ži­ji, vi­diš li ti ovo? Vi­diš, ka­ko ne vi­diš? Ka­ko ne vi­diš kad vi­diš? Ali ne­maš s ki­me da pro­go­vo­riš. Kao ni ja. Kao ni mno­gi. Ne­go se mr­zne­mo i go­ri­mo po pe­ći­na­ma Cr­ne nam Go­re. Po bal­kan­skim pe­ći­na­ma, ko­je su je­di­ni eg­zi­li i azi­li za lju­de, evo, od Ko­so­va, a i pri­je nje­ga. Pe­ći­na je pri­mi­la Hri­sta, a ne da ne pri­mi nas, osta­tak haj­du­ka i mi­sti­ka. Bal­kan je ži­vio od haj­du­ka i mi­sti­ka. („Orah, ko­pah, ne da­do­še Tur­ci / Ga­jih ov­ce, po­kla­še ih vu­ci./ Uzeh pu­šku, odoh u aj­du­ke“ .) Ta­ko ka­že naš kom­ši­ja i ro­đak, Sta­ri­na No­vak. Ta­ko smo na­u­či­li da ži­vi­mo iz­van ci­vi­li­za­ci­je, ali za vi­še vri­jed­no­sti. A šta je „pu­ška“ ne­go me­ta­fo­ra unu­tra­šnjeg og­nja? I šta je „haj­duk“ ne­go me­ta­fo­ra i stvar­no ova­plo­će­nje slo­bo­de? Sve na­pu­sti­ti i oti­ći – šta je to ne­go iz­la­zak iz okvi­ra. Iz okvi­ra rop­stva. Iz okvi­ra gra­đan­skog (pro­pi­sa­nog, ko­di­fi­ko­va­nog, stan­dard­nog ži­vo­ta, i pri­hva­ta­nje slo­bo­de. Ci­vi­li­za­ci­ja ni­je do­bar okvir za sa­mo­stal­nost i slo­bo­du. Sa­mo­stal­nost i slo­bo­da raz­bi­ja­ju okvir. Ci­vi­li­za­ci­ja je pu­na pa­kla, ali do­brom de­ma­go­gi­jom ži­te­lji­ma se utje­ra u gla­vu da ne­ma bo­ljeg svi­je­ta od ovog, ni bo­ljeg ži­vo­ta od ovog. Za­to je pa­kao če­sto is­pu­njen ve­li­kim pri­ča­ma o iz­o­bi­lju, udob­no­sti, pro­gre­su, pro­fi­tu, luk­su­zu, in­te­gra­ci­ja­ma, od­bra­ni od zla, ko­ju per­so­ni­fi­ku­ju moć­ni­ci ovog svi­je­ta. Pa­kao, da­kle, mo­že bi­ti i raj. A Mi­stik je re­kao: Osta­vi sve, i na­đi iz­vor vo­de ži­ve. A šta je to „sve“? Pa to što imaš u ovom okvi­ru – hljeb, no­vac i smrt. Osta­vi sve to za­vr­za­ne je­dan, i ska­či u va­tru. Osta­vi sve to, jer je sve to pu­no smr­ti. Ne ži­vi za smrt, sa­mrt­ni­če. Na­đi iz­vor vo­de ži­ve, ope­ri se od ta­me smr­ti. Ne daj da te išta i ni­ko ov­dje na ze­mlji fa­sci­ni­ra, idi da­lje. Ne­ka te uda­ri oštar vje­tar po li­cu, ne­ka te pe­re bo­ži­ja ki­ša, ne­ka te ogri­je sun­ce.
Da, fa­sci­na­ci­ja i fik­sa­ci­ja ima­ju ne­ku ve­zu s re­li­gi­jom, s ni­žom, pri­mi­tiv­nom pri­ro­dom re­li­gi­je. To­te­mi­za­ci­ja, fe­ti­ši­za­ci­ja, fa­na­ti­za­ci­ja - sve su to ni­ži ob­li­ci re­li­gi­je, i ni­ži ob­li­ci tra­že­nja smi­sla i spa­sa. Tra­že­nja smi­sla i spa­sa, ma­kar i u pa­klu. Za pa­to­lo­gi­zo­va­nu pa­met i pa­kao, do­brom ide­o­lo­škom fa­na­ti­za­ci­jom, mo­že bi­ti raj. Re­ci­mo, u pa­klu la­ko bi­vaš fa­sci­ni­ran an­đe­lom uni­šte­nja ino­vjer­nih gre­šni­ka, još ako je na­ja­vljen kao „mi­lo­srd­ni an­đeo“ uni­šte­nja.
Evo, po­gle­daj­te Cr­nu nam Go­ru, iako ni­je ne­ki iz­u­ze­tak u svi­je­tu. Po­gle­daj­te, jer je sve pre­gled­no. Jed­na sek­ta po­se­bo ži­vi ek­sta­tič­nom fa­sci­na­ci­jom i ka­zu­je, sko­ro vri­šte­ći od uz­bu­đe­nja, da do­no­si spas Cr­noj nam Go­ri. Ako je pri­spao evro­fa­na­ti­zam, na­glo se pro­bu­dio i već vi­če iz mo­zga NA­TO-fa­na­ti­zam. Taj en­tu­zi­ja­zam, sko­ro im­be­ci­lan, mo­gli bi na­zva­ti – fa­sci­na­ci­jom NA­TO-om. Ta pa­to­lo­gi­zo­va­na fa­sci­na­ci­ja na­dah­nu­to go­vo­ri iz usta na­ših po­no­snih slu­žbe­ni­ka u dr­žav­nim uni­for­ma­ma - NA­TO je naš spas. NA­TO je naš brat. NA­TO je mi­slord­ni an­đeo, ko­ji nas je oša­ma­rio, za na­še gri­je­he. Mo­rao nas je oša­ma­ri­ti, ova­ko ban­do­gla­ve, za­lu­đe­ne ne­do­stoj­nim vo­đa­ma. Oša­ma­rio nas je i plju­nuo nam u li­ce, ali sad se sa­ža­lio na na­še is­po­vi­je­đe­no po­ka­ja­nje i po­ni­že­nje do cr­ne ze­mlje. On nam već do­la­zi, su­sret­ni­mo ga cvi­je­ćem, us­klik­ni­mo mu – Osa­na, bla­go­slo­ven ko­ji do­la­zi u ime na­šeg spa­se­ni­ja, i na­šeg „mi­lord­nog an­đe­la“, či­ju lju­bav do­volj­no ne ra­zu­mje­smo. Lju­bi­će­mo či­zme nje­go­vih vod­ni­ka, i raz­vod­ni­ka, i spro­vod­ni­ka. I nje­go­vih la­ko­no­gih lje­po­ti­ca. Do­sta nam je lo­kal­ne isto­ri­je, bal­kan­skog ko­šma­ra, slo­ven­skog sve­je­din­stva, pra­vo­slav­ne vje­re, što nas je sve za­jed­no dr­ža­lo u pa­klu i uza­lud­nim mu­ka­ma, vje­ko­vi­ma. Za „mi­lo­sr­dog an­đe­la“ i bra­ta NA­TO, to je sve sa­mo - bal­kan­sko bla­to!
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ