Sr­bi­ja je, bez sum­nje, sreć­na dr­ža­va. Sa­mo da još ne­ma in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji u pri­vat­nim kru­go­vi­ma, na saj­to­vi­ma ko­je či­ta ma­lo lju­di uglav­nom od­luč­nih da ih „obo­re“ i po no­vi­na­ma ko­je ne ku­pu­je pro­sje­čan, a po­šten svi­jet ne pri­hva­ta­ju tu sre­ću i nje­ne do­no­si­o­ce... Bi­li bi­smo u Evrop­skoj uni­ji, mo­žda i u NA­TO-u, i to gra­tis, ma­da to ni­smo ni tra­ži­li. Na­rod, isti­na, ži­vi lo­ši­je ne­go ra­ni­je... ali to je zbog pret­hod­ne „žu­te“ vla­de (u ko­joj je bio i sa­da vla­da­ju­ći SPS), pri­vre­da je sla­bi­ja ne­go pri­je – ali to je zbog po­pla­va (u ko­ji­ma ni­je stra­da­la ni­ti jed­na fa­bri­ka), na­rav­no tu je i svjet­ska kri­za (ko­ja tra­je još sa­mo u Evrop­skoj uni­ji, ko­ju to­li­ko ci­je­ni­mo)... Ko­nač­no, tu su i „man­gu­pi iz na­ših re­do­va“ – fra­za je Le­nji­no­va, ali da se zna: ako ne­ko zlo­u­po­tre­blja­va vlast to je po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da pre­mi­jer Vu­čić ne­ma sto oči­ju i ru­ke du­gač­ke pet sto­ti­na ki­lo­me­ta­ra ko­je bi sti­gle do naj­u­da­lje­ni­jeg se­la gdje ki­ša pa­da ili Sun­ce si­ja sa­mo za­to što je na vla­sti Srp­ska na­pred­na stran­ka...
Ve­li­ka je prav­da Vu­či­će­va... Evo, ne­dav­no ka­da je u pi­ta­nju bio nje­gov ro­đe­ni brat on je jav­no re­kao: „Ne­ka si mi sto pu­ta brat... Ne smi­ješ da kr­šiš dr­žav­ne za­ko­ne...“ I za­i­sta na gej pa­ra­di u je­di­nom in­ci­den­tu uče­stvo­va­la su bra­ća na­šeg pre­mi­je­ra i gra­do­na­čel­ni­ka. Ka­ko su pra­ved­no, stro­go, bez rod­bin­ske me­ko­te ka­žnje­ni... Vu­či­ćev brat An­drej, iako su ga žan­da­ri tu­kli sa­mo za­to što su ne­ka­ko sa­zna­li da je brat omra­žnog srp­skog pre­mi­je­ra, da­nas tr­pi ne­vi­đe­ne po­sle­di­ce. Svi uče­sni­ci osim nje­ga su su­spen­do­va­ni. I nje­ga bi vje­ro­vat­no su­spen­do­va­li, ali pr­vo mo­ra da se za­po­sli ta­mo gdje bi mo­gli to da uči­ne. Za­po­šlja­va­nje po par­tij­skoj li­ni­ji da­nas je ne­mo­gu­će, iz dr­žav­nih slu­žbi ot­pu­šta­ju, a u nji­ma ne za­po­šlja­va­ju. Za­tim je skup­štin­ska ve­ći­na do­šla u su­kob sa za­štit­ni­kom gra­đa­na ko­ji je uzeo mla­dog Vu­či­ća u za­šti­tu od sta­ri­jeg... Ko­nač­no, ka­da ni­su uspje­li da spri­je­če za­štit­ni­ka Jan­ko­vi­ća da uru­ša­va pre­mi­je­rov ugled, šti­te­ći s po­zi­ci­je do­bro pla­će­ne funk­ci­je na­vod­no ne­za­vi­snog om­bud­sma­na pre­mi­je­ro­vog bra­ta, on­da su se do­sje­ti­li da je isti ne­kad slu­žio voj­sku pa su od­mah na­pa­li na­čel­ni­ka ge­ne­ral­šta­ba ko­ga je u od­bra­nu mo­rao da uzme pred­sjed­nik Ni­ko­lić i do­di­je­li mu jed­no od svo­jih po­zna­tih od­li­ko­va­nja...
Ali, ni­su svi kao hra­bri i ne­u­mor­ni pred­sjed­nik srp­ske vla­de. Evo, re­ci­mo, pred­sjed­nik Ni­ko­lić... Nji­ho­vi od­no­si su iz­vr­sni, sa­mo ne­ka­ko ima mno­go no­vi­na ko­je jed­nog ne­u­mje­re­no hva­le, a dru­gog vri­jed­no gr­de... I baš cen­tral­na Sr­bi­ja, gdje je Ni­ko­li­će­vo stra­nač­ko upo­ri­šte, po­sta­la je me­ta unu­tra­šnjeg pro­či­šća­va­nja SNS-a... Ra­do­mir Ni­ko­lić, pred­sjed­nik iz­vr­šnog od­bo­ra SNS-a, gra­do­na­čel­nik Kra­gu­jev­ca i sin pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke upra­vo obi­la­zi od­bo­re stran­ke u Ni­šu, Čač­ku... I di­je­li „ka­til-fer­ma­ne“, po­li­tič­ke svi­le­ne gaj­ta­ne za sa­mo­da­vlje­nje, po­je­di­nim funk­ci­o­ne­ri­ma. Za­što ih smje­nju­ju? Sta­ri Ati­nja­ni ima­li su usta­no­vu „ostra­ko­va­nja“ – bez kri­vi­ce su pro­tje­ri­va­li ugled­ne gra­đa­ne či­ja bi po­pu­lar­nost mo­gla da ugro­zi de­mo­kra­ti­ju. Sta­ri Spar­tan­ci su odr­ža­va­li „krip­ti­ju“- taj­na po­gu­blje­nja obes­pra­vlje­nih sta­nov­ni­ka za ko­je bi na­slu­ti­li da su otre­si­ti i sna­žni do­volj­no da po­bu­ne svo­je osta­le sa­pat­ni­ke. Či­ni se da je ta­ko i ov­dje... Pa­će­ni­ci se bu­ne – ni­su uči­ni­li ni­šta lo­še, tvr­de... Ne pre­po­zna­ju se u ocje­na­ma da po­sta­ju „fo­te­lja­ši slič­ni žu­ti­ma“. Od svih pri­lič­no pra­znji­ka­vih pre­ba­ci­va­nja je­di­no kon­kret­ni­je je­ste da su se po­li­tič­ki me­đu­sob­no spo­ri­li... Ko je još čuo za ta­ko ne­što? Ima li to ne­gdje da se u voj­sci i po­li­ci­ji ras­pra­vlja o po­li­ti­ci? Ne­ma ni­gdje. Za­što bi on­da stra­nač­ka voj­ska u Srp­skoj na­pred­noj stran­ci ras­pra­vlja­la o po­li­tič­kim te­ma­ma? To je znak do­ko­li­ce i sum­nje u pra­ved­no vođ­stvo. Sve to je u ozbilj­nim evrop­skim de­mo­kra­ti­ja­ma, re­ci­mo, u Cr­noj Go­ri ( li­de­ru re­gi­o­na i bu­du­ćoj 41. čla­ni­ci EU - po­sle Kir­gi­sta­na, a pri­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Voj­vo­di­ne, Ko­so­va i, po­seb­no, Sr­bi­je) - NE­DO­PU­STI­VO.
Stra­nač­ke ka­ba­da­hi­je će bi­ti smi­je­nje­ne... Nji­ho­va ne­po­čin­stva ne­će bi­ti obje­lo­da­nje­na, pod uslo­vom da ih ima. Va­žno je da pre­mi­jer ne mo­ra da pre­u­zi­ma od­go­vor­nost u nji­ho­vo ime... Ni­je mu la­ko ni da od­go­va­ra (isti­na bez po­sle­di­ca) za svo­je mi­ni­stre ko­ji na li­ni­ji slu­žbe mo­ra­ju da ne­ka­ko dok­to­ri­ra­ju, do­če­ku­ju he­li­kop­te­re, bez­u­spje­šno se ba­ve eg­zo­tič­nim re­so­ri­ma što im je uva­lio pre­mi­jer ko­ga su­ro­vi za­ko­ni spre­ča­va­ju da sve ra­di sâm... Još mu tre­ba­ju i ti lo­kal­ni vla­sto­dr­šci sa „ogra­ni­če­nom od­go­vor­no­šću“!
Evo ka­ko su u No­vom Sa­du pred­u­zi­mlji­vi. Spri­je­či­li su ot­cje­plje­nje Voj­vo­di­ne. Pro­mi­je­ni­li sta­tut auto­nom­ne po­kra­ji­ne. Do­ni­je­li gra­du i sje­ve­ru ze­mlje jed­no „no­vo do­ba“. Htje­li su da mi­tin­gu­ju ra­di pre­mi­je­ra, ali je on - skro­man ka­kav je - to od­bio. Sa­da mi­tin­gu­ju sla­ve­ći svo­ju dr­ža­vo­tvor­nu po­bje­du. Pa­ro­la im je: „Voj­vo­di­na je Sr­bi­ja“. Pre­mi­jer ni­ka­da ni­je čuo ta­ko efek­ti­van slo­gan.
Da je ta­ko ne­što ko­jim slu­ča­jem ika­da čuo, znao bi da ne mo­že da ne us­pi­je.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić