Oso­ba po ime­nu Fi­lip Vu­ja­no­vić, po­li­ti­čar ve­te­ran u Cr­noj Go­ri, biv­ši pred­sjed­nik re­pu­bli­ke, ko­ji tvr­di da je pri­je dvi­je go­di­ne po­no­vo po­bi­je­dio na iz­bo­ri­ma (a u tom uvje­re­nju ga po­dr­ža­va i re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća), do­nio je da­le­ko­vid i dr­žav­nič­ki mu­dar po­tez. Pri­hva­tio je, pa od­mah po­tom od­bio da pu­tu­je u Mo­skvu na pa­ra­du ko­ja će bi­ti upri­li­če­na u čast se­dam­de­se­te go­di­šnji­ce po­bje­de nad fa­ši­zmom.
Ne­ka­da dav­no, Vu­ja­no­vić je slu­žio kao „li­je­po li­ce“ na­ka­znog re­ži­ma. Ta­da je mo­gao da spo­me­ne Sr­bi­ju i Ru­si­ju pri­li­kom obi­lje­žava­nja da­na ne­za­vi­sno­sti, a da pri­tom ne upo­tri­je­bi i go­vor mr­žnje. Da­nas to vi­še ni­je ta­ko. Da­nas je dru­ga­či­je. Ru­si­ja, ipak, ni­je Sr­bi­ja da se njo­me po­i­gra­va gru­pa ve­te­ra­na pred­sjed­ni­štva SSOJ-a ko­ja se sa pri­vre­me­nog ra­da u Be­o­gra­du vra­ti­la u za­vi­čaj na do­ži­vot­ne funk­ci­je. Ni­ti će Va­šing­ton i Bri­sel tr­pje­ti to za­ma­ja­va­nje od ne­ko­ga ko je već po­ka­zao da je spre­man na sva­ki ustu­pak i žr­tvu sa­mo da bi im se umi­lio; ni­ti će Mo­skva tr­pje­ti ne­ko­ga ko je u na­ja­vi ne­is­kren, li­ce­mje­ran i po­kva­ren.
U ovom tre­nut­ku SAD, Bri­ta­ni­ja i Nje­mač­ka zah­ti­je­va­ju sli­je­pu oda­nost, Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja da­nas kod njih ima sta­tus ko­ji je na­ci­stič­ka Nje­mač­ka do­bi­la tek 1940. go­di­ne. „Kul­tur­nim“ na­ci­sti­ma tre­ba­lo je da raz­o­re po­la Evro­pe, ali su ne­pri­ja­te­lji po­sta­li tek ka­da su po­če­li da na­pa­da­ju i bom­bar­du­ju Fran­cu­sku i Bri­ta­ni­ju, Ru­si­ja je po­sta­la ne­pri­ja­telj sa­mim svo­jim po­sto­ja­njem, a ne­pri­ja­telj­stvo je eks­plo­di­ra­lo ka­da ni­je pri­hva­ti­la da bu­de žr­tva, da sta­tus evrop­skog pa­ri­je ku­pu­je ta­ko što do­zvo­lja­va da dio po dio nje­nog na­ro­da bu­de žr­tva. Pu­tin Za­pa­du ne sme­ta za­to što je auto­kra­ta i ugro­ža­va su­sjed­ne dr­ža­ve, po­što ta­kvih pri­ja­te­lja ovi ima­ju ši­rom svi­je­ta. Jelj­cin im je bio pri­ja­telj, tvr­di­li su da je de­mo­kra­ta, iako je na par­la­ment - ko­ji je bio le­gi­ti­man ko­li­ko i usta­no­va pred­sjed­ni­ka fe­de­ra­ci­je – uda­rio ar­ti­lje­rij­skom va­trom. Nji­ma je u stva­ri po­tre­ban ne­ki Mi­lo­še­vić, ne­pri­ja­telj ko­ga mo­gu da sa­vla­da­ju i da kon­tro­li­šu. Spre­man da bu­de i tvr­do­glav i po­pu­stljiv ka­da im od­go­va­ra, ko­ji će ćut­ke žr­tvo­va­ti srp­ski na­rod Kra­ji­ne i sla­vi­ti ka­da mu ot­mu sve­tu ko­sov­sku ze­mlju. Ri­jet­ki su ta­kvi, Pu­tin to sva­ka­ko ni­je.
Ka­kav je da je, Pu­tin je ma­kar po­li­ti­čar od for­ma­ta - za raz­li­ku od bi­ro­kra­ta iz Bri­se­la ko­ji i isti to­a­let pa­pir i istu po­li­tič­ku stra­te­gi­ju uvi­jek ko­ri­ste vi­še pu­ta u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma. Go­di­na­ma su fi­nan­si­ra­li mor­bid­ne i bi­zar­ne ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je su ur­la­le na sva­ko od­bi­ja­nje srp­skih vla­sti da bes­po­go­vor­no sla­ve dan ula­ska je­di­ni­ca Cr­ve­ne ar­mi­je i NOV-a u Be­o­grad. Svi mi ko­ji smo sma­tra­li za neo­p­hod­no da pri­mi­je­ti­mo da je bor­bu pro­tiv na­ci­sta i oku­pa­to­ra pra­ti­la i bor­ba pro­tiv slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je, da je na­rod bes­po­treb­no iz­la­gan po­gi­bi­ji ka­da je ve­li­ka ve­ći­na evrop­skih na­ci­ja gle­da­la da se sa­ču­va i pri­šte­di, kao i da je u dva mje­se­ca po­sle oslo­bo­đe­nja, u mi­ru, ubi­je­no 6.000 nje­go­vih ne­vi­nih gra­đa­na- bi­li smo ozna­ča­va­ni kao fa­ši­sti i ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sti. Sa­da, me­đu­tim, po­bje­da nad na­ci­zmom ni­je vi­še va­žna. Dok u Esto­ni­ji ru­še spo­me­ni­ke, ga­ze osnov­na pra­va ru­skog na­ro­da, Ru­si­ja je ta ko­ja na­vod­no pri­je­ti ma­lim, eks­tre­mi­stič­kim dr­žav­nim na­ci­o­na­li­zmi­ma bal­tič­kih dr­ža­va. Da li je Ru­si­ja pre­kr­ši­la Ustav Ukra­ji­ne i obo­ri­la pred­sjed­ni­ka na uli­ci? Mo­žda je Ru­si­ja uki­nu­la pra­va ru­skom na­ro­du na is­to­ku Ukra­ji­ne? Svi zna­mo da ni­su Ru­si, već Ukra­jin­ci oslo­bo­di­li kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Aušvic - ta­ko ka­že pred­sjed­nik Polj­ske. Ru­si­ja, us­ta­lom ni­je po­zva­na na pro­sla­vu obi­lje­ža­va­nja go­di­šnji­ce oslo­bo­đe­nja Aušvi­ca. Zna se da je Nje­mač­ka ključ­ni­ja za obi­lje­ža­va­nje te go­di­šnji­ce – da nje­mač­ki na­rod ni­je iza­brao Hi­tle­ra ne bi bi­lo lo­go­ra, da ista ze­mlja sa­da ni­je de­mo­krat­ska dr­ža­va mo­žda bi još uvi­jek po­sto­ja­li ne­ki lo­go­ri...
Sr­bi­ja je od­lu­či­la da ide u Mo­skvu. Po­ru­ke iz Bri­se­la su ezo­pov­ske, dvo­smi­sle­ne, iz­re­če­ne u kon­di­ci­o­na­lu, ma­fi­ja­ški pri­je­te­će... Ali Ni­ko­li­će­va Sr­bi­ja, iako jad­na i ka­pi­tu­lants­ka, po­no­sni­ja je od „li­der­ke re­gi­o­na“ Đu­ka­no­vi­će­ve Cr­ne Go­re ko­ja ne sa­mo da ima pred­sjed­ni­ka ma­ri­o­ne­tu, već je i sa­ma ma­ri­o­net­ska. I da sve bu­de za­ni­mlji­vi­je, ti ko­ji da­nas Cr­nu Go­ru gu­ra­ju u NA­TO i su­kob sa Ru­si­jom - dr­žav­ni­ci ko­ji mi­je­ša­ju Cr­nu Go­ru i Ma­ke­do­ni­ju- omo­gu­ći­li su da Pod­go­ri­cu po­ni­ža­va al­ban­ski pre­mi­jer Edi Ra­ma. Pr­vo su bi­ra­li „Mis Al­ba­ni­je“ u Ul­ci­nju, za­tim su Ra­ma i Ta­či po­sta­li po­ča­sni gra­đa­ni tog gra­da na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re, i još iz nje­ga na­ja­vlju­ju uje­di­nje­nje Al­ba­na­ca „ako ne mi­lom on­da kla­sič­no“ (da­kle kul­tur­no, ot­me­no, evrop­ski na op­šte za­do­volj­stvo po­što zlo­či­ni ko­je ne vi­di vi­tal­ni, pra­ved­ni, slo­bo­do­um­ni i či­li Te­o­dor Me­ron u stva­ri i ne po­sto­je). Dok se Fi­lip Vu­ja­no­vić dru­ži sa SUB­NOR-om ko­ji se na­šao da ga iz­vu­če iz obe­ća­ne po­sje­te Ru­si­ji - pa­ra­di ko­ja svje­do­či o isto­rij­skoj isti­ni da je Cr­ve­na ar­mi­ja za­u­ze­la Ber­lin i sru­ši­la na­ci­zam - osta­je isti­na da ka­da Ra­ma i Ta­či us­pi­ju, Sr­bi­ja ne­će ima­ti 13 od­sto te­ri­to­ri­je, a Cr­ne Go­re i Ma­ke­do­ni­je vi­še ne­će bi­ti... Ali, zar je to va­žno – Klin­to­nu su Ma­ke­do­ni­ja i Cr­na Go­ra iona­ko isto... A i svi će­mo bi­ti u Evrop­skoj uni­ji...
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić