<br /> Uvi­jek imam isti osje­ćaj: kad ne­što mo­ram na­pi­sa­ti o ak­tu­el­nim po­li­ti­ča­ri­ma, kao da se do­ti­čem ne­če­ga ne­či­stog... Po­li­ti­ča­ri kod nas uzi­ma­ju ži­vot oni­ma ko­ji­ma vla­da­ju. Da, svi­dje mi se ova for­mu­la. Do­bra je ko­li­ko je te­ška! Mo­gla bi mo­žda ova for­mu­la­ci­ja da uđe u od­red­ni­cu pri­lič­nog bro­ja po­li­ti­ča­ra? Po­seb­no ka­da ova­ko br­zo žde­ru ži­vot svog na­ro­da, kao ovo kod nas. Na­ši po­li­ti­ča­ri pre­u­zi­ma­ju ne­ča­snu ulo­gu oku­pa­to­ra svog na­ro­da, da­vi­te­lja pam­će­nja, po­ni­šti­te­lja i kri­vo­tvo­ra­ca isto­ri­je. Već jav­no go­vo­re –„Šta zna na­rod? Na­še mu­dre od­lu­ke, ko­ji­ma uda­ra­mo po gla­vi i po obra­zu naš ne­zna­ve­ni na­rod - sad ne mo­že ra­zu­mje­ti, ali će ra­zu­mje­ti kad bu­de do­volj­no mr­tav i beo. Na­rav­no ovaj dio, “kad bu­de do­volj­no mr­tav“, ja sam do­dao, sli­je­de­ći pre­ci­znu lo­gi­ku pr­vog, no­se­ćeg di­je­la re­če­ni­ce, ko­jom su po­če­li da se di­če - „na­rod ni­šta ne zna, ali mi zna­mo“.
Bi­lo je do­sta po­ku­ša­ja u isto­ri­ji da se po­ka­to­li­či Cr­na Go­ra, pa to ni­je uspi­je­va­lo. A sad ho­će da je po­ka­to­li­če na­ši „ate­i­stič­ki pra­vo­slav­ci“. I ta je for­mu­la­ci­ja do­šla od na­ših po­li­ti­ča­ra sko­ro­je­vi­ća ko­ji su na­o­pa­ko lo­ži­li bad­nja­ke. Ta iden­ti­tet­ska od­red­ni­ca, mo­ti­vi­sa­na nji­ho­vom šte­to­čin­skom na­mje­rom i lič­no uno­snim po­slom, mno­go je ja­da na­pra­vi­la. Ona da­je no­si­o­ci­ma ta­kvog „iden­ti­te­ta“, eks­klu­ziv­na pra­vo na neo­ba­ve­znost pre­ma ba­zič­noj iden­ti­fi­ka­ci­ji – pra­vo­sla­vlju.
Jav­ni uvod u ka­to­li­če­nje Cr­ne Go­re je­ste otvo­re­no po­ni­šte­nje Ko­so­va kao nje­nog du­hov­nog po­ri­je­kla, i pri­kri­ve­no in­stru­i­sa­nje ko­lek­tiv­nog ne­pri­ja­telj­stva pre­ma pra­vo­slav­noj Ru­si­ji, či­jom je isto­rij­skom po­mo­ći i na­sta­la.
Eno, ka­ko je­dan ne­zna­ve­ni Cr­no­go­rac sa­su oganj za vrat bra­tu Ru­su, ko­ji mu je do­šao u go­ste na sta­di­on u Pod­go­ri­ci. Pa ma­lo to bi da ura­di je­dan, no po­tvr­di još je­dan. Na sta­di­o­ni­ma se, ina­če, pro­gram­ski uz­vi­ku­je ko­le­ktiv­na mr­žnja iz usta ne­zna­ve­nih, ali ko­ji zna­ju šta od njih tra­že nji­ho­ve vo­đe. Ta mr­žnja kod mla­dih Cr­no­go­ra­ca di­rekt­na je po­sle­di­ca sis­te­mat­ske dr­žav­ne pr­o­pa­gan­de da Ru­si­ma tre­ba okre­nu­ti le­đa, i po­tu­ri­ti se Za­pa­du. A to da­lje zna­či, od­re­ći se od svo­je pra­vo­slav­ne vje­re, i slo­ven­stva, i ka­me­le­on­ski se uto­pi­ti u moć­ni hi­brid - ka­to­lič­ko-pro­te­stan­sko-ma­son­ski hi­brid ko­ji žde­re no­ve pri­do­šli­ce. Ta­mo ne­ma mje­sta ni za na­šu gla­vu, ni za na­šu isto­ri­ju, i bi­će­mo pri­mlje­ni i ugo­šće­ni - kao ni­ko!
Psi­hi­o­lo­ška ma­tri­ca, ta­kvog iden­ti­te­skog obr­ta, i mo­ral­ne po­gi­bi­je je­ste - dra­stič­na gro­te­ska!
Pred­sjed­nik vla­de Đu­ka­no­vić, na go­di­šnji­cu NA­TO bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, pod­gri­ja­va jav­no mnje­nje da je upra­vo taj zlo­čin ve­li­ki raz­log da se Cr­na Go­ra pri­klju­či NA­TO-u. Ka­da se u jed­nom čo­vje­ku uje­di­ne ci­ni­zam, pol­tron­stvo i iz­daj­stvo, ta­da i dr­žav­nič­ka ha­ri­zma sa­mo uve­li­ča­va mo­ral­nu gro­te­sku i du­hov­nu raz­va­li­nu.
Još po­gle­daj­te pred­sjed­ni­ka Cr­ne nam Go­re – g. Vu­ja­no­vi­ća. Ka­ko već pi­šu me­di­ji, „dr­žav­nik je „po­tvr­dio svo­je uče­šće na obi­lje­ža­va­nju 70-go­di­šnji­ce po­bje­de nad fa­ši­zmom na Cr­ve­nom tr­gu, na po­ziv ru­skog pred­sjed­ni­ka Pu­ti­na’’. Ali, u me­đu­vre­me­nu je do­šla dru­ga pa­met iz par­tij­skog od­bo­ra - mo­ra da bu­de u Cr­noj Go­ri da obi­lje­ži cr­no­gor­ski usta­nak - „brat na bra­ta“. Da, kod nas, stvar­no i ni­je bi­lo „po­bje­de nad fa­ši­zmom“ (to je is­klju­či­vo za­slu­ga Ru­sa), kod nas je bio kr­va­vi gra­đan­ski rat, u ko­jem je po­bi­je­na na­rod­na i na­ci­o­nal­na eli­ta Sr­ba-Cr­no­go­ra­ca. Te su žr­tve za­gr­nu­te za­bo­ra­vom, a vla­da­ju­ću ko­mu­ni­stič­ku ide­o­lo­gi­ju pri­hva­ti­li su is­klju­či­vo ra­di vla­sti, i još du­bljeg ra­za­ra­nja svog na­ro­da. Do da­nas.
Evo i po­sled­nje ‘’zgo­de’’, u ko­joj se sve na­pri­jed re­če­no, la­ko sa­bi­ra. U Ul­ci­nju, pred­sjed­nik Vu­ja­no­vić uče­stvu­je na grad­skoj sve­ča­no­sti, u svoj­stvu pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, a gra­do­na­čel­nik Ul­ci­nja, Al­ba­nac, pro­gla­ša­va za po­ča­sne gra­đa­ne dva al­ban­ska li­de­ra - rat­nog zlo­čin­ca i pot­pred­sjed­ni­ka al­ban­skog Ko­so­va Ha­ši­ma Ta­či­ja, i pre­mi­je­ra Al­ba­ni­je Edija Ra­mu, ko­ji jav­no go­vo­ri o stva­ra­nju ‘’Ve­li­ke Al­ba­ni­je’’. An­ti­ci­pa­ci­ja ta­kvog či­na je sa­svim ja­sna, a Vu­ja­no­vić je tu sa­mo de­kor sve­ča­no­sti na ko­joj se otvo­re­no na­ja­vlju­je raz­bi­ja­nje Cr­ne Go­re.
Da, u toj oči­toj bla­ma­ži pred­sjed­ni­ka Vu­ja­no­vi­ća, ima i ne­ka čvr­sta lo­gi­ka. Kad tre­ba da ga ima - nje­ga po pra­vi­lu - ne­ma!
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ