Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Dok god od­no­si unu­tar opo­zi­ci­je bu­du kao svi­je­ća na vje­tru, vlast u Cr­noj Go­ri mo­že mir­no da spa­va. To da ne­ma­mo po­mo­ći ni­ot­kud do­dat­no nas oba­ve­zu­je da se mo­ra­mo uzda­ti u se i uozbi­lji­ti ako uop­šte ho­će­mo pro­mje­ne. Mno­go to­ga što nam je bi­lo na­do­hvat ru­ke ni­je­smo is­ko­ri­sti­li, pa mi se či­ni da smo sa­mi se­bi za­kom­pli­ko­va­li ži­vot. Sve vi­še se sti­če uti­sak da se re­žim na vla­sti ne odr­ža­va sop­stve­nom pa­me­ću ko­li­ko mu u to­me, s vre­me­na na vri­je­me, po­ma­že opo­zi­ci­ja ne­pro­mi­šlje­nim, br­zo­ple­tim ili iz­nu­đe­nim po­te­zi­ma. Za pro­mje­ne u Cr­noj Go­ri je po­treb­na ve­li­ka pa­met, ali i str­plje­nje ko­je je na­ža­lost zbog du­ge vla­da­vi­ne ak­tu­el­nog re­ži­ma na iz­ma­ku čak i kod onih ko­ji po­sled­nji gu­be na­du. Opo­zi­ci­o­no ne­je­din­stvo je na­ša naj­ve­ća mu­ka. Da li je ono re­zul­tat vje­što smi­šlje­ne stra­te­gi­je re­ži­ma ili na­še tra­di­ci­o­nal­ne bor­be za li­der­stvo, pi­ta­nje je na ko­je mo­ra­mo što pri­je do­bi­ti od­go­vor. Stal­na ci­je­pa­nja na opo­zi­ci­o­noj po­li­tič­koj sce­ni osta­vlja­ju re­ži­mu do­volj­no pro­sto­ra da na mi­ru do­kraj­či sve­ko­li­ko če­ru­pa­nje Cr­ne Go­re. Či­ni se da nas re­žim uvi­jek pre­ve­de žed­ne pre­ko vo­de na jed­nu istu fo­ru, i uz po­moć svo­jih igra­ča uba­če­nih u opo­zi­ci­o­ne re­do­ve ko­ji igra­ju na kar­tu na­še tra­di­ci­o­nal­ne na­iv­no­sti da br­že od osta­lih pri­hva­ta­mo i po­dr­ža­va­mo tu­đu, a mi­ni­mi­zi­ra­mo sop­stve­nu pa­met. Do­volj­no je pro­mi­je­ni­ti staj­ling i pri­la­go­di­ti re­to­ri­ku pa da ne­ko bez pro­vje­re do­bi­je bjan­ko po­vje­re­nje što se do­sad uglav­nom za­vr­ša­va­lo ve­li­kim raz­o­ča­re­nji­ma. Opo­zi­ci­ja za­stra­šu­ju­će mno­go vre­me­na gu­bi u rje­ša­va­nju ka­drov­skih pi­ta­nja na sop­stve­nim i za­jed­nič­kim li­sta­ma, umje­sto da se fo­ku­si­ra na tra­že­nje iz­la­za iz sli­je­pe uli­ce u ko­ju je nas uveo re­žim. Ne­is­tra­ja­va­njem na pro­gram­skim osno­va­ma, mno­ge opo­zi­ci­o­ne par­ti­je su odav­no iz­gu­bi­le iden­ti­tet, a gla­sa­nja u skup­štin­skim klu­pa­ma za ne­ke za­ko­ne, od­lu­ke i ka­drov­ska rje­še­nja su­prot­no go­di­na­ma pro­kla­mo­va­nim prin­ci­pi­ma uči­ni­li su ih bez­lič­nim. Ta­ko smo ne­ri­jet­ko bi­li svje­do­ci da opo­zi­ci­o­ni po­sla­ni­ci gla­sa­ju ‘’za’’ ili bu­du uz­dr­ža­ni pri­li­kom iz­ja­šnja­va­nja o ka­drov­skim rje­še­nji­ma re­ži­ma ko­ja su odav­no ozna­če­na kao no­si­o­ci ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la u Cr­noj Go­ri, a da ne go­vo­rim ko­li­ko je biv­ših opo­zi­ci­o­nih vi­so­kih funk­ci­o­ne­ra „za­mr­zlo“ svo­je par­tij­sko an­ga­žo­va­nje da bi oba­vlja­li va­žne du­žno­sti u dr­žav­nim or­ga­ni­ma pod ne­po­sred­nim ru­ko­vod­stvom re­ži­ma. Da li ne­ke opo­zi­ci­o­ne par­ti­je se­be mo­gu sma­tra­ti opo­zi­ci­o­ni­ma pri či­nje­ni­ci da su u ne­ko­li­ko na­vra­ta po­pu­sti­le i spri­je­či­le blo­ka­du va­žnih dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja u tre­nu­ci­ma ka­da je od­lu­ka bi­la u ru­ka­ma opo­zi­ci­o­nih po­sla­ni­ka, što je bio je­di­ni efi­ka­san na­čin da se uz­dr­ma re­žim. Ne­ki­ma u opo­zi­ci­ji još ni­je ja­sno da ni­je do­volj­no do­bi­ti po­dr­šku unu­tar svo­je par­ti­je ako te po­dr­ške ne­ma me­đu gra­đa­ni­ma. Ka­da se je­dan li­der po­tro­ši, dru­gi se te­ško stva­ra, jer se, na­ža­lost, po­li­ti­ke par­ti­ja gra­de na po­je­din­ci­ma, a ne na ko­lek­ti­vu, ta­ko da sa sva­kim no­vim li­de­rom sve po­či­nje is­po­čet­ka. No, ni­je­su bes­pu­ća sa­mo ona ko­ji­ma nas vo­di re­žim. Bes­pu­ća su i na­še na­iv­no­sti, na­še su­je­te i na­ša ne­slo­ga ko­je nas pra­te kao usud vre­me­na u ko­jem ži­vi­mo. Ako opo­zi­ci­ja istin­ski že­li pro­mje­ne, mo­ra se čvr­sto dr­ža­ti do­go­vo­ra, a na­rod mo­ra bi­ti svje­stan da se bez nje­ga ni­šta ne mo­že pro­mi­je­ni­ti. Za­to se opo­zi­ci­ja hit­no mo­ra oslo­bo­di­ti mi­ga­va­ca i lji­ga­va­ca u svo­jim re­do­vi­ma. Jer, dok je njih, umje­sto pro­mje­na gle­da­će­mo cir­kus na po­li­tič­koj sce­ni. A vre­me­na za no­ve avan­tu­re vi­še ne­ma. Jer vje­tro­vi u Pod­go­ri­ci, gdje se na­la­ze sje­di­šta svih po­li­tič­kih par­ti­ja u Cr­noj Go­ri, če­šće ne­go obič­no du­va­ju i ga­se svi­je­će.