Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Zo­vem se Fjo­dor Pa­vlo­vič Ka­ra­ma­zov, sit­ni spa­hi­ja u pro­šlo­sti, sa­da vo­đa bluz ben­da... Ja sam ne­zva­ni gost, ob­i­gra­vam oko tu­đih tr­pe­za, sr­kam vre­le čor­bi­ce, glo­đem krup­ne ko­sti, sla­dim se ma­snim uštip­ci­ma... Lo­mim ku­ko­ve tu­đih že­na... Sva­ka je že­na ne­vjer­ni­ca... Po­hot­ni vul­kan... Lu­ka­va ma­ca... Zmi­ja u nje­dri­ma... Ću­dljiv sam i sla­do­stra­stan... Do­volj­no pa­me­tan i osve­to­lju­biv... Ze­čić i lav u isti mah... Is­pi­jam vi­no i krv... Pla­čem i smi­jem se po po­tre­bi... Pri­vla­čan sam i od­vra­tan... Si­pam li­ri­ku i psov­ke... Isto­vre­me­no i bez na­po­ra... Jed­nom ri­ječ­ju, stvo­ren sam da bu­dem vo­đa... Vo­lim da se tak­mi­čim sa mla­dim drip­ci­ma, sa mom­ci­ma pu­nim sna­ge, da pra­znim nji­ho­ve ta­nji­re, oti­mam nji­ho­ve že­ne, tu­pim oštri­cu nji­ho­vih ži­vo­ta, da oštrim bri­tve za ko­ji­ma će po­seg­nu­ti u tre­nu­ci­ma ra­stroj­stva ko­je je ta­ko če­sto u na­šoj va­ro­ši... U na­šem ma­lom Sko­to­pri­go­njev­sku naj­bo­lje je ta­ko ras­kr­sti­ti sa so­bom... I ako ti se trn za­bi­je u pe­tu... I ako te pče­la pe­či u zad­nji­cu... I ako ti sje­men­ka za­pad­ne u du­šnik... I ako te kur­va pre­va­ri s kur­va­rom... I ako ti vre­la čor­ba opr­lji je­zi­či­nu... I ako do­bi­ješ stid­ne va­ši... I ako ti je ja­stuk ne­po­de­san... I ako je in­spi­ra­ci­ja iz­mi­go­lji­la kao gu­šte­rov rep... I ako ri­ba ne gri­ze... I ako te ci­pe­la žu­lja... I ako je iz po­de­ra­nog dže­pa is­pa­la ko­pej­ka... I ako ne­maš sre­će na lu­tri­ji... I ako u vi­nu ni­je isti­na... I ako si za­tu­rio ča­ra­pu... I ako ti pri­je­te oni ko­ji­ma du­gu­ješ... I ako si po­lo­mio se­ku­tić... I ako ru­žno sa­njaš... Naj­bo­lje je za­vr­ši­ti sa so­bom... Za­što se­bi do­zvo­li­ti sr­do­bo­lju i mu­ku... Je­dan po­tez sa­vr­še­no oštrim bri­ja­čem... Do­bi­jaš bla­že­ni osmi­jeh... Bla­go­slo­ve­ni kr­va­vi kez... Od uha do uha... S oba­le na oba­lu... Če­mu ži­vot ako ni­je iza­tkan od uži­van­ci­je... Od me­da i vi­na, ko­la­či­ća i pe­če­nja, vre­li­ne i hla­do­vi­ne, mi­ri­sa us­pa­lje­nih ra­do­daj­ki, šu­ška­nja ru­ba­lja, ce­re­ka­nja i gro­ho­ta, mu­ške sna­ge i si­li­ne... Po­ku­ša­vao sam dru­ga­či­je... Vje­ruj­te mi, ni­šta ne vri­je­di... Bu­ljio sam u iko­no­stas, u cr­kve­no ne­bo... Te sli­kov­ni­ce bi mi po­kat­kad is­ci­je­di­le su­zu, za­to sam ih sla­sno mr­zio, spi­rao nji­ho­ve bo­je ra­ki­jom u pr­voj krč­mi... Cje­li­vao kur­ve­šti­je, si­jao dje­cu svu­da una­o­ko­lo... Ono što vas ve­že za žen­ku ni­je lju­bav, mi­li mo­ji, već lju­bo­mo­ra ko­ja ra­nom zo­rom kva­si gu­bi­cu na iz­vo­ru va­še kr­vi...Ko­ja se na­pi­ja na va­šem po­ji­li­štu... I uop­šte, spa­hij­ske mi ča­sti, lju­bav ne po­sto­ji, po­sto­je sa­mo la­žo­vi ko­ji ste­nju i pre­ne­ma­žu se, ko­ji ubje­đu­ju se­be u lju­bav... A sve to us­tra­je ko­li­ko mač­ki muž, ko­li­ko ži­vot lep­tir­ka, ili le­de­ni­ca na va­tri, do pr­ve uga­še­ne svi­je­će, do pr­ve pi­ja­ne psov­ke ili do pr­vog sno­ša­ja u ne­kom gu­stom vr­ba­ku, u ne­kom mrač­nom bu­dža­ku, po­red ne­ke ri­bo­dar­ne ri­je­ke... Vo­li­te se­be kad osje­ti­te da vas mr­ze... Mr­ze me oni ko­ji bi se ra­do po­pe­li na moj sve­ti pre­sto sla­sti i stra­sti... Ra­de mi o gla­vi oni ko­je sam stvo­rio...Raz­mr­ska­će mo­ju lo­ba­nju, če­pr­ka­će po mo­joj lu­bi­ni, ta­mo će tra­ži­ti svo­je zlat­ni­ke ili vla­si svo­jih dra­ga­na... Ja sam Fjo­dor Pa­vlo­vič Ma­e­stro uži­va­nja onaj ko­ji će vam od­gri­sti oba uha onaj ko­ji će vam is­ko­pa­ti oba oka, osta­vi­ti vas u glu­hoj mr­kli­ni da se mu­či­te slut­njom... Da za­mi­šlja­te pro­pla­nak na mje­se­či­ni i go­le bu­ti­ne svo­jih že­na ka­ko se bje­la­sa­ju ob­li­ve­ne sre­brom mog mje­se­ca... Po­dat­ne i sprem­ne za mo­je ma­lja­ve ša­ke... I da tra­ži­te uza­lud sle­pač­ki zlat­ni­ke u no­ći, kao ma­la sun­ca, da pre­ko­pa­va­te kr­va­vim ša­ka­ma sva­ki žbun i hum­ku na­da­ju­ći se da je ne­što is­pa­lo iz mo­je ke­se... Do­ći će­te do cr­kve, kle­ča­ti pred ras­pe­ćem, se­bi ni­kad ne opro­stiv­ši vje­či­tu za­vist... Hva­la vam, da­me i go­spo­do, što s pa­žnjom slu­ša­te moj bluz... Gi­ta­ra je mu­ški in­stru­ment, nje­ni akor­di nju­ška­ju oko slat­kih čla­na­ka va­ših go­spo­đa i za­bi­ja­ju se u mje­sto raj­ske mu­ke i spa­se­nja!
(Autor je knji­žev­nik)