Ka­da su te­to­va­že u pi­ta­nju, sma­tram da ne­ma rav­no­du­šnih ili neo­pre­di­je­lje­nih. Kod jed­nih iza­zi­va­ju odu­še­vlje­nje, kod dru­gih od­boj­nost. Te­to­va­že se ili vo­le ili ne vo­le. Ja spa­dam u ovu dru­gu gru­pu. Ne vo­lim da ih vi­dim ni na ko­me, a na me­ni ih si­gur­no ni­ko ni­ka­da ne­će vi­dje­ti.
Iako su pri­sut­ne od­vaj­ka­da i pro­vla­či­le su se kroz raz­ne isto­rij­ske epo­he, u ovom da­na­šnjem vre­me­nu sma­tram ih pu­kim po­mo­dar­stvom i još jed­nim ja­lo­vim na­či­nom i nes(p)ret­nom po­tre­bom da se za­ma­ski­ra­ju mno­ge ne­si­gur­no­sti i obo­je bez­boj­ne stra­ne lič­no­sti. Oni što se ne sla­žu sa mnom, mo­žda ne­će ni pro­či­ta­ti ovaj tekst do kra­ja, i vje­ro­vat­no su se već pre­po­zna­li u ovim oso­bi­na­ma. No, to me ne­će ni spu­ta­ti ni za­u­sta­vi­ti u na­mje­ri da pot­kri­je­pim svoj stav čvr­stim ar­gu­men­ti­ma.
Na­i­me, po­red to­ga što sma­tram da se te­to­va­ža­ma za­tr­pa­va go­le­ma ru­pa u du­hov­nom smi­slu, te­to­vi­ra­nje mo­že bi­ti ja­ko opa­sno, mo­že ozbilj­no ugro­zi­ti zdra­vlje, pa čak i skra­ti­ti ži­vot. Naj­ve­ća opa­snost te­to­vi­ra­nja je in­fek­ci­ja vi­ru­som he­pa­ti­ti­sa B i C, a po­go­to­vo in­fek­ci­ja HIV (uzroč­nik AIDS-a). Na­ci­o­nal­no udru­že­nje der­ma­to­lo­ga u Fran­cu­skoj sa­op­šti­lo je da te­to­va­že, bi­lo stal­ne bi­lo pri­vre­me­ne, ni­su bez­o­pa­sne, a jav­nost je po­zva­na na kraj­nji oprez pri­je od­lu­ke o te­to­vi­ra­nju. Udru­že­nje upo­zo­ra­va da bo­je za te­to­va­žu sa­dr­že tok­sič­ne me­ta­le kao što su alu­mi­ni­jum, ko­balt, hrom, ba­kar, gvo­žđe, ži­vu i nikl ko­ji mo­gu bi­ti kan­ce­ro­ge­ni ka­da do­spi­ju u ko­žu. Der­ma­to­lo­zi ta­ko­đe pod­sje­ća­ju da ove bo­je mo­gu iza­zva­ti i ek­cem ko­že i dru­ge bo­le­sti, ili aler­gij­sku re­ak­ci­ju-svrab, cr­ve­ni­lo, otok itd. Ot­kri­ve­no je da se za te­to­vi­ra­nje če­sto upo­tre­blja­va­ju isti pig­men­ti ko­ji se ko­ri­ste i u pro­iz­vod­nji bo­je za auto­mo­bi­le. U Nje­mač­koj, gdje vi­še od se­dam mi­li­o­na lju­di ima te­to­va­žu, upa­la je­tre, od­no­sno he­pa­ti­tis C naj­če­šće se pre­no­si pu­tem te­to­va­že.
Pra­vo da vam ka­žem, za Nje­mač­ku me ap­so­lut­no ne ču­di to­li­ki broj te­to­vi­ra­nih, jer su u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta na­ci­sti u kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma obi­lje­ža­va­li lju­de te­to­vi­ra­njem bro­je­va na po­dlak­ti­ca­ma.
Za Ame­ri­ku me tek ne ču­di, jer su oni sprem­ni na sve. Sto­ga su te­to­va­že za njih sa­mo ’’mač­ji ka­šalj’’. Ne ču­di me za bi­lo ko­je ’’za­pad­no kri­lo’’ vi­še baš ni­šta, ali me ču­di i za­bri­nja­va ovo na­še tlo, ko­je sve vi­še pri­ma nji­ho­ve za­ra­zne kli­ce. Bri­nem se za na­še lju­de ko­ji ma­sov­nim te­to­vi­ra­njem ne­za­dr­ži­vo gu­be svo­ju du­šu i iden­ti­tet.
Re­ći će oni što se ne sla­žu sa mnom (ako još uvi­jek ovo či­ta­ju) da je te­to­vi­ra­nje umjet­nost. A ja pi­tam- ta­mo gdje se mo­že ugro­zi­ti ži­vot mo­že li se go­vo­ri­ti o umjet­no­sti? Ta­mo gdje se na­ru­ša­va su­šti­na du­ha i gdje stra­na ti­je­la ula­ze i u svi­jest i pod ko­žu, mo­že li se na­slu­ti­ti umjet­nost? Ne, ne mo­že, dra­gi mo­ji ne­is­to­mi­šlje­ni­ci, jer te­to­va­ža je mno­go opa­sni­ja od bez­o­pa­sne i bla­go­tvor­ne umjet­no­sti.
Sve­ga sam se na­gle­da­la na ra­znim nad­lak­ti­ca­ma, ra­me­ni­ma, le­đi­ma, ’’tr­bu­šči­ći­ma’’, po­pr­sji­ma. Od ra­znih sr­ca, bi­lo ko­lor- bi­lo na­pa­će­nih cr­nih, pre­ko cvje­ti­ća, ki­ne­skih slo­va, ho­ro­skop­skih zna­ko­va (a bo­ga­mi i pod­zna­ko­va) do ra­znih da­tu­ma, kao što su to uči­ni­le An­dže­li­na Džo­li i mno­gi ’’ido­li’’ da­na­šnje omla­di­ne. U po­sled­nje vri­je­me te­to­va­ža­ma su za­lu­đe­ni­je pri­pad­ni­ce ljep­šeg po­la, jer se na mu­škim bi­cep­si­ma i tri­cep­si­ma (na­rav­no na­bil­do­va­nim) odav­no pod­ra­zu­mi­je­va­ju.
Do de­ve­de­se­tih go­di­na, na­i­me, bar kod nas te­to­vi­ra­li su se voj­ni­ci, mor­na­ri i ro­bi­ja­ši. Ta­ko se (po­go­to­vo lje­ti) od­mah zna­lo ko­ji je rod voj­ske slu­žio no­si­lac te­to­va­že na ra­me­nu ili nad­lak­ti­ci. Mo­gao se ta­ko vi­dje­ti tenk + da­tum, brod+da­tum itd. Oni ko­ji­ma je voj­ska osta­la za­u­vi­jek u sr­cu za vječ­no sje­ća­nje na uni­for­mu te­to­vi­ra­li bi jed­no­stav­no JNA+da­tum, ma­da je bi­lo slu­ča­je­va da se sr­ce pro­bo­de stri­je­lom. Da se zna da ’’kr­va­ri’’ od sre­će. Od­la­skom JNA u pro­šlost, kao i du­go­go­di­šnjeg brat­stva i je­din­stva, ro­di­li su se no­vi sim­bo­li, pa i objek­ti za te­to­va­že po­put cr­kvi, ka­te­dra­la, dža­mi­ja- za­vi­sno od ši­ri­ne ra­me­na.
Na kra­ju, ne mo­gu a da ne po­sta­vim mo­žda i ključ­no pi­ta­nje- šta će bi­ti sa svim tim cr­no bi­je­lim ili ko­lor sim­bo­li­ma za dva­de­set, tri­de­set go­di­na, ka­da se do­go­di ne­mi­nov­na pri­rod­na po­ja­va zva­na sta­re­nje?
I već vi­dim ba­ki­ce i de­ki­ce s uve­lim ru­ža­ma i na ra­me­nu i na gru­di­ma. A ’’za­li­va­nja’’vi­še ne­ma.
Za­to, ne­moj­te mu­či­ti svo­je li­je­po, zdra­vo ti­je­lo. Ša­raj­te ja­ja, far­baj­te ogra­de, auto­mo­bi­le. Ve­zi­te go­ble­ne (tu ima do­sta boc­ka­nja), sli­kaj­te na plat­nu, na pa­pi­ru. Osta­vi­te ti­je­lo na mi­ru. Vaš duh zna­će to da ci­je­ni. Ja vas, na­rav­no, sli­je­dim. I ja i moj bič. Jer te­to­va­že su kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek