Se­ren Kjer­ke­gor, dan­ski fi­lo­zof i svi­je­tom vr­lo ne­za­do­vo­ljan stva­ra­lac... otu­đen od Bo­ga, uda­ljen od lju­di otvo­rio je ne­ko­li­ko po­drum­skih vra­ta iza ko­jih su po­ku­lja­la tam­ni­čar­ska uvje­re­nja za­to­če­nog, pa ta­ko pro­mi­je­nio svi­jet. Dok smo na Bal­ka­nu tek uvi­đa­li nje­gov zna­čaj, i po­ku­ša­va­li da uka­pi­ra­mo ka­ko se pra­vil­no iz­go­va­ra ono što su jed­ni sma­tra­li pre­zi­me­nom, a dru­gi ime­nom - na Za­pa­du je već do­la­zi­lo do upli­va nje­go­ve mi­sli u psi­ho­lo­gi­ju čo­vje­ko­ve vr­ste. Po­seb­no je bio po­do­ban u sno­bov­skim ras­pra­va­ma, kao alat­ka u kli­za­vim ru­ka­ma ama­te­ra. Svi su mu se di­vi­li, ni­ko ga ni­je ci­je­nio. A i ka­ko bi, mno­go to­ga što je na­pi­sao zvu­či kao pro­dukt ši­zo­fre­nog uma. Tre­ba bi­ti do­volj­no raz­gu­ljen da bi ga če­lja­de ra­zu­mje­lo.
Zna­te, ni­je Kjer­ke­gor zna­me­nit po oso­be­no do­brim sa­vje­ti­ma - iro­ni­ja, kri­ti­ka, eufo­ri­ja su či­ni­le žar, kr­ljušt i kič­mu nje­go­vog pod­u­ča­va­nja. Ali, kao što se če­sto de­ša­va sa uni­ver­zu­mom, bit­no je da eks­plo­di­raš u pra­vom tre­nut­ku na pra­vom mje­stu, pa će zvje­zda­ne ras­pu­kli­ne do­se­ći do svih ne­be­skih ti­je­la - ta­ko se i on raz­lio po fi­lo­zo­fi­ji, mu­zi­ci, li­te­ra­tu­ri, ta­da­šnjoj kul­tu­ri. Dru­gi, neo­spor­no bo­lji mi­sli­o­ci su za­vr­ši­li u cr­nim ru­pa­ma. Pro­žde­rao ih za­bo­rav. Ali ne i Kjer­ke­go­ra. Bio je po­pu­la­ran, u tren­du, hit da­na, mje­se­ca, go­di­ne, de­ce­ni­je, ka­da pop još ni­je ni po­sto­jao. Ja sam mu za­hva­lan na sa­mo jed­nom - što je po­nu­dio angst i opi­sao sve br­zo­mi­je­nja­ju­će ča­pre ovog de­mo­na. Vje­ruj­te, pot­pu­nim ne­ha­tom je ša­kač­ki zgra­bio ne­što i po­so­lio ve­dro mut­ne vo­de. Čak i da vas je uvod­nik umo­rio, i mo­zak po­čeo da ubje­đu­je oči da se uda­lje od da­ljeg či­ta­nja - vje­ruj­te da zbog ang­sta vri­je­di da još ma­lo za­dr­ži­te sur­lu nad slov­nim li­ni­ja­ma, po­seb­no ako već po­sto­ji ve­li­ka šan­sa da ova ras­te­gla, pr­lja­va ča­ra­pa ba­zdi pod­no va­ših dži­ge­ri­ca.
Angst, če­sto br­kan sa ank­si­o­zno­šću, je­ste osje­ćaj da ni­ste do­ra­sli ži­vo­tu, da kom­bi­na­ci­ja na­da­nja i sva­ko­dnev­nih raz­o­ča­ra­nja do­vo­di do su­no­vra­ta, stav da ste jef­ti­no me­so, ne­spo­sob­ni da se sa tri­vi­jal­nim pro­ble­mi­ma iz­bo­ri­te... Ili još kon­kret­ni­je, angst je pa­ra­zit ko­ji vaš um šte­lu­je u smje­ru stal­ne bri­ge oko ba­nal­nih stva­ri, i za­zo­ra od lju­di. Što vi­še ne­vo­lja, to vi­še do­ka­za da ste bak­suz ka­kvog ne­bo još ni­je vi­dje­lo. Kod ne­ko­ga je angst to­li­ko iz­ra­žen, da i kon­takt sa tu­đim po­gle­di­ma do­vo­di do ci­je­pa­nja pluć­ne ma­ra­mi­ce. Ta, po­sve neo­bič­na “aler­gi­ja na svi­jet u kom se na­la­zi­te” kod od­re­đe­nih struč­nja­ka bi mo­gla da do­ve­de do sum­nje da s va­ma ne­što ni­je u re­du... No, ne ka­žem da ako već po­sje­du­je­te angst, da ste nor­mal­ni... ali ni­ste ni to­li­ko ne­nor­mal­ni ko­li­ko bi psi­hi­ja­tri tvr­di­li. Sa­mo ste orao sa sta­vom gli­ste. Ni ne tru­di­te se da se str­mek­ne­te sa li­ti­ce. Pa čak i da sku­pi­te hra­brost, kri­la bi­ste dr­ža­li uz ti­je­lo. Što ne­gdje li­či na la­stu. Ne na ti­cu, već na tip sko­ka. Uz­gred, ri­ječ angst je ja­ko ma­to­ra. Sta­rac Vu­ja­din i nje­gov “inat” su ti­nej­dže­ri na mo­to­ru u od­no­su na nju. Kor­jen joj se ne zna, jer su ga vi­kin­zi sa­sje­kli, ali je da­nas pri­hva­će­no da je nje­mač­kog po­ri­je­kla - ko­ju je nor­ve­ški je­zik na­knad­no vra­tio i iz­go­vor­no na­do­gra­dio. Po­sto­ji čak se­dam na­či­na iz­go­vo­ra, a sva­ki pa­u­zi­ra ka­dar nad dru­ga­či­jom tje­sko­bom.
Njem­ci su angst pre­po­zna­va­li kod lju­di ko­ji su sa­mo­va­li da­lje od na­se­o­bi­na, ko­ji ni­su če­sto do­la­zi­li u kon­takt sa ne­po­zna­ti­ma i ne­ra­do di­je­li­li mi­sli sa sa­go­vor­ni­ci­ma. Ako bi se ne­kim slu­ča­jem ta­kva bi­ća na­sil­no (pri­nud­no) so­ci­ja­li­zo­va­la, do­la­zi­lo bi do pot­pu­nog ko­lap­sa nji­ho­ve du­šev­ne kon­struk­ci­je. Angst po­je­din­ci pa­te od istin­skog stra­ha da svi­jet po ko­me se lju­di kre­ću, pr­de i pre­ži­va­ju pred­sta­vlja ni­šta dru­go do pa­kle­nu me­na­že­ri­ju - stvo­re­nu sa­mo za­rad što ve­ćeg i če­šćeg pro­du­ko­va­nja uvre­da i fi­zič­kog bo­la.
Kjer­ke­gor je svo­je­vrem­no tvr­dio da će od ang­sta da obo­li mal­te­ne vas­ko­li­ka ci­vi­li­za­ci­ja - a se uđe u mo­der­no do­ba. Na­rav­no, ta­da fi­lo­zof ni­je mi­slio da će­mo se ova­ko br­zo na­mno­ži­ti i raz­vi­ti teh­no­lo­gi­ju, što sa­mo uslo­žnja­va i ka­ta­stro­fom po­tvr­đu­je nje­gov stav. U ne­ko­li­ko na­vra­ta sam pre­po­znao angst kod lju­di ko­je sam su­sreo... Bol­na je nji­ho­va bol, a još uža­sni­ji osvrt na oko­li­nu. Ne mo­že­te bi­ti to­li­ko sjaj­ni ko­li­ko ang­stov­ci mo­gu da vas vi­de uka­lja­nog. Ni­ti pri­ro­da to­li­ko div­na, ko­li­ko oni mo­gu da je sa­su­še. A, opet, je­dan tren nji­ho­ve per­cep­ci­je je po­seb­no sje­či­van - ni­ko ne mo­že us­tvr­di­ti da ne vi­de svi­jet ka­ko tre­ba. Mo­žda su u pra­vu i mo­žda je na kra­ju us­klič­na ozna­ka. Že­lim da vje­ru­jem da u toj pret­po­stav­ci ima pro­sto­ra ma­kar za tri tač­ke... Angst od­u­zi­ma čo­vje­ku ono što je naj­div­ni­je (a ujed­no i naj­la­ža­vi­je) - na­du. Tvr­de da svi­jet ne nu­di mo­guć­nost za nju, i da bi tek na­kon ras­pu­kli­ne po­lo­va mo­gli oče­ki­va­ti ra­đa­nje bo­ljeg sta­nja stva­ri. Oče­ku­ju ka­ta­stro­fu. Vje­ru­ju u nju. Da bi vam bi­lo ja­sni­je, uze­će­mo za pri­mjer tra­gič­ne po­sle­di­ce pa­da avi­o­na... Oni put­ni­ci ko­ji su su­o­če­ni sa či­nje­ni­com da će se raz­bi­ti o sti­je­nu gu­be vje­ru. Strah, pa­ni­ka i užas na­stu­pa­ju. Ka­žu ana­li­ti­ča­ri da bi to bi­la po­sve nor­mal­na, oče­ki­va­na re­ak­ci­ja emo­tiv­nog ske­le­ta. Me­đu­tim, po­sto­ja­li bi i oni put­ni­ci ko­ji bi bi­li svje­sni da će na mje­stu po­gi­nu­ti, ali tek ta­da kod njih za­po­či­nje pro­ces vi­ta­lje­nja du­še, za­či­nje se kli­ca na­de. Smrt ih ne uža­sa­va... mi­sle da ih pro­či­šća­va. Na­i­đe im i trun­ka sre­će... ra­do­va­nja. Čud­ne oso­be sa te­to­va­žom ang­sta će uvi­jek bi­ti maj­sto­ri ti­ši­ne u vre­me­nu vri­šta­nja, pa­ni­ke i kla­nja. Kao da po­ru­ču­ju: “Zar vam ni­smo re­kli da će sve po­ći do­vra­ga?”.
Dok za­vr­ša­va­te s či­ta­njem tek­sta iz kog ste na­u­či­li ne­što što će vam skli­znu­ti s mo­zga čim okre­ne­te na­red­nu stra­ni­cu, da vam šap­nem i ovo... angst u ovom tre­nut­ku re­ži iz gla­va 90 od­sto sve­u­kup­nog ljud­skog ži­vlja Evro­pe. Na­daš li se to da si me­đu onih de­set pro­ce­na­ta pre­o­sta­lih tem­pla­ra? Ne­ma šan­se... čim te ra­du­je po­mi­sao na mo­guć­nost svjet­skog ko­lap­sa. Kjer­ke­gor je bio bu­da­la (tvr­di mo­der­na mi­sao), ali u nje­go­vo vri­je­me, bje­še to mu­dra vje­šti­na. Da­nas, uzmi­mo za pri­mjer, na ci­je­ni su pe­si­mi­zam i si­se. Uz­gred, ka­žu da je na pr­vo­bit­noj nad­grob­noj plo­či Kjer­ke­go­ra pi­sa­lo “Umro sam dav­no pri­je ovo­ga”.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić