Naj­ljep­še go­di­ne ži­vo­ta Mi­ha­i­lo La­lić je po­tro­šio pi­šu­ći o svom za­vi­ča­ju, o na­šim di­o­ba­ma ko­je, na­ža­lost, tra­ju i do da­na­šnjih da­na. Sta­vljao je do zna­nja da su nam i sre­će, i ne­sre­će, i udru­ži­va­nja i po­dje­le za­jed­nič­ka stvar­nost i da su i „ovi“ i „oni“ na­ši. Tvr­dio je, zna­ju­ći ka­kvi smo, da će­mo se di­je­li­ti dok i zad­njeg uva bu­de bi­lo is­pod su­đe­nog nam pod­ne­be­sja. Da je bio ne­po­gre­šiv u svo­jim pred­vi­đa­nji­ma, svje­do­či i da­na­šnja cr­no­gor­ska zbi­lja ko­ju mo­der­no na­o­štre­ne gra­nič­ne li­ni­je ra­si­je­ca­ju na­du­gač­ko i na­ši­ro­ko, po svim mo­gu­ćim ša­vo­vi­ma. Sva­ko­dnev­no se po­bi­ja­ju me­đa­ši u sve što se mo­že po­di­je­li­ti ba­rem na dvi­je po­lo­vi­ne. Di­je­le se op­šti­ne, gra­do­vi, se­la, šu­me, li­va­de, pla­ni­ne, ri­je­ke, nji­ve, uli­ce, ku­će, tro­to­a­ri, pa čak i cr­kve i gro­blja. Di­je­le se bra­ća, po­no­vo na „ove“ i „one“, na za­slu­žne i one ko­ji to ni­je­su, na pa­tri­o­te i iz­daj­ni­ke. Sve se di­je­li, pa i za­jed­nič­ko nam ne­bo, vo­da, va­zduh... Di­o­ba nij­su li­še­ni ni na­ši pre­ci i ro­di­te­lji, ra­za­pe­ti iz­me­đu svog po­tom­stva ko­je se go­di­na­ma nad­gor­nja­va do­ka­zu­ju­ći ko ima vi­še pra­vo na ono či­me ras­po­la­že­mo.
Ta­ko su ne­dav­no u Va­so­je­vi­ći­ma dva si­na, od ko­jih se je­dan iz­ja­šnja­va kao Sr­bin, a dru­gi kao Cr­no­go­rac, po­ku­ša­li, pod sta­re da­ne, da po­di­je­le oca. Oku­pi­lo se či­ta­vo se­lo, po­di­je­lje­no u dva ta­bo­ra, če­ka­ju­ći is­hod brat­ske di­o­be. Zna­ti­želj­ni ko­jem će se si­nu sta­rac pri­vo­lje­ti, omla­din­ci, ko­ji po ci­je­li dan bo­ra­ve u kla­di­o­ni­ca­ma, pri­pre­mi­še i li­sti­će za kla­đe­nje sa istim kvo­ta­ma i za jed­nu i za dru­gu stra­nu. Iz­ve­do­še star­ca is­pred ku­će u ko­joj su mu se ra­đa­la dje­ca, sva pod­jed­na­ko bli­ska sr­cu. Kre­nu­še si­no­vi da ga di­je­le i da ja­sno utvr­de ko­ja mu je stra­na srp­ska, a ko­ja cr­no­gor­ska. Sta­vi­še me­đa­še u nje­go­ve iz­ne­mo­gle ko­sti, oče­ku­ju­ći da sam ka­že ko­jem će si­nu pri­pa­sti li­je­va stra­na ko­ja im, zbog ju­nač­kog mu sr­ca, bi­ja­še mno­go va­žni­ja od one de­sne. Vi­djev­ši ka­kvih je mu­ka do­pa­nuo, te­žih i od onih sa ko­ji­ma se su­o­ča­vao Sta­ri Vu­ja­din, i ka­kvoj mu sprd­nji ro­đe­na dje­ca iz­la­žu iz­mu­če­no ti­je­lo star­cu pre­pu­če sr­ce. Ta­ko pr­o­pa­de kla­đe­nje, a si­no­vi osta­še u vje­či­toj di­le­mi ko je imao ve­će pra­vo na oče­vo sr­ce da li brat Cr­no­go­rac ili brat Sr­bin.
Iz­lo­ži­še ti­je­lo star­ca is­pred sop­stve­ne mu ku­će ko­ja je­di­na osta ne­za­pa­lje­na za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Iz nje su po­ni­kla bra­ća od ko­jih ne­ki odo­še u čet­ni­ke, a ne­ki u par­ti­za­ne, zna­ju­ći če­sto da iz­me­đu se­be za­met­nu kr­va­vi boj. Kad su do­la­zi­li da je pa­le ni jed­ni ni dru­gi ni­je­su mo­gli u nju uga­rak da sta­ve, jer bi u oba slu­ča­ja uda­ri­li na svo­je. Ta­ko su se, želj­ni og­nja, pre­mu­ča­li pred bi­je­lom ku­lom, isto kao što su im se da­nas po­tom­ci o ja­du za­ba­vlja­li dok su po­ku­ša­va­li oca da po­di­je­le na rav­ne ča­sti.
Te­ške li di­o­be, re­kao bi ne­ko sa stra­ne ko nas ne po­zna­je do­volj­no do­bro. Me­đu­tim, ova­kve di­o­be na­ma pa­da­ju la­ko, jer mi vi­še vo­li­mo da se di­je­li­mo ne­go da je­de­mo i pi­je­mo. Mi­li­je nam je pri­su­stvo­va­ti di­o­bi ne­go svad­be­nom ve­se­lju. I po­zo­ri­šte bi osta­vi­li kad je di­o­ba u pi­ta­nju, jer ve­ćeg cir­ku­sa ne­ma ne­go kad mi kre­ne­mo da uda­ra­mo me­đe i da utvr­đu­je­mo ko­me šta pri­pa­da. Po­seb­na je za­ni­mlji­vo kad kre­ne­mo da di­je­li­mo pa­tri­o­i­zam, jer smo tu naj­o­sje­tlji­vi­ji. Ako ne­ko po­ku­ša da „drm­ne“ vi­še pa­tri­o­ti­zma ne­go što ga sle­du­je, mo­že i gla­va da mu ode sa ra­me­na. Kad ne­ko do­hva­ti vi­še ba­bo­vi­ne, od onog dru­gog to i ni­je ne­ka „gre­da’’, ali ako za­gri­ze ve­ći dio pa­tri­ot­skog ko­la­ča, on­da per­je le­ti na sve stra­ne. No, ni­je se to­me ču­di­ti, jer i na­ši su se pre­ci uvi­jek di­je­li­li od Ko­so­va pa na­o­va­mo na pa­tri­o­te i iz­daj­ni­ke. Za­to nas, na svu sre­ću, ima na sve stra­ne svi­je­ta. Da to ni­je­smo ra­di­li, ni­kud ne bi­smo mr­da­li i ma­nje bi­smo bi­li po­zna­ti. Ova­ko smo se is­ci­je­pa­li do mak­si­mu­ma, pa gdje god se okre­ne­mo pred­sta­vlja­mo ma­nji­nu. A i bo­lje je ta­ko, jer ka­ko bi­smo ova­ko go­le­mi sta­li u jed­nu dr­ža­vu. Uosta­lom, da ni­je bi­lo di­o­ba ne bi si­gur­no bi­lo ni La­li­će­vog „Zlog pro­lje­ća“, dje­la u ko­me nas je pro­či­tao do ko­ri­ca, dok je i svo­je rod­no mje­sto na­zi­vao Me­đom. Za­to se i bo­jao stvar­no­sti pi­šu­ći:
„Bu­đe­nje je – kao da se iz­vla­čim iz ja­me, mrač­ne i uske, da bih upao u pra­zni­nu od ko­je stre­pim i već za­tva­ram oči“.
Na svu sre­ću, Va­so­je­vi­ći ubr­zo ne­će ima­ti šta da di­je­le, jer su dr­žav­ni „mo­zgo­vi“ Cr­nu Go­ru po­di­je­li­li na sje­ver i jug. Uda­ri­li su ram­pu iz­nad Bi­o­ča i ka­za­li: „Sje­ver mo­ra da osta­ne kom­pakt­na cje­li­na“. A da bi to bio, slo­ži­li su se da ga tre­ba ra­se­li­ti, jer ako ne uklo­niš na­rod on će i da­lje po ci­je­li dan po­bi­ja­ti me­đa­še i po­sta­vlja­ti vr­zi­ne, i to baš kad Cr­na Go­ra krup­nim ko­ra­ci­ma ko­ra­ča u za­gr­ljaj NA­TO „spa­si­te­lja’’.

Pi­še: Dar­ko Jo­vo­vić