Od pri­je se­dam da­na glav­na lič­nost na po­li­tič­koj sce­ni Ame­ri­ke ni­je vi­še njen pred­sjed­nik Ba­rak Oba­ma, ne­go po­li­ti­čar(ka) ko­ja je ob­ja­vi­la svo­ju am­bi­ci­ju da ga za­mi­je­ni. Da­kle, Hi­la­ri Klin­ton, ko­ja je 2008. po­ra­že­na u po­ku­ša­ju da po­sta­ne pr­va že­na na če­lu SAD – upra­vo od Oba­me.
Ovo­ga pu­ta ta­kve pre­pre­ke ne­će bi­ti – Oba­ma je pri­je se­dam go­di­na bio iz­u­zet­no ta­len­to­va­ni po­li­tič­ki no­vaj­li­ja – ili bar ni­je bio na vi­di­ku. Par­tij­ski iza­zi­va­či za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju (tre­ba ima­ti u vi­du da su pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri u Ame­ri­ci ”dvo­ste­pe­na ra­ke­ta”: u pr­voj fa­zi se me­đu­sob­no nad­me­ću pred­sjed­nič­ki pre­ten­den­ti dvi­je glav­ne par­ti­je, De­mo­krat­ske i Re­pu­bli­kan­ske, a tek po­tom po­či­nje kam­pa­nja pred­sjed­nič­kih kan­di­da­ta) sva­ka­ko će bi­ti, ali u ovom mo­men­tu se ne vi­di ko bi mo­gao da za­u­sta­vi Klin­to­no­vu.
U du­goj iz­bor­noj isto­ri­ji Ame­ri­ke, a po­go­to­vo no­vi­joj, te­ško da je bi­lo pre­ten­de­na­ta na pred­sjed­nič­ki po­lo­žaj ko­ji u iz­bor­ni ma­ra­ton (do iz­bo­ra je osta­lo 570 da­na) ula­zi sa ta­ko ubje­dlji­vom pred­no­šću. Klin­to­no­va (ili Hi­la­ri, ka­ko je oslo­vlja­va­ju ame­rič­ki me­di­ji) je, na­i­me, lič­nost bo­ga­te bi­o­gra­fi­je: u fo­ku­su jav­ne pa­žnje je još od 1979. ka­da je po­sta­la pr­va da­ma Kan­za­sa, gdje je njen su­prug Bil Klin­ton po­stao gu­ver­ner.
Bi­la je po­tom osam go­di­na pr­va da­ma na­ci­je (što je ce­re­mo­ni­jal­na ulo­ga), da bi po ise­lje­nju iz Bi­je­le ku­će uspje­šno za­po­če­la sop­stve­nu po­li­tič­ku ka­ri­je­ru: dva­put je bi­ra­na za se­na­to­ra dr­ža­ve Nju­jork. Po­sle ne­u­spje­ha u pred­sjed­nič­koj tr­ci 2008. po­sta­la je član vla­de po­bjed­ni­ka, kao še­fi­ca di­plo­ma­ti­je, da bi se oda­tle po­vu­kla na po­čet­ku dru­gog Oba­mi­nog man­da­ta, u ja­nu­a­ru 2013. ka­ko bi se pri­pre­mi­la za no­vi po­ku­šaj da kao pr­va ame­rič­ka pred­sjed­ni­ca uđe u isto­ri­ju.
Da li sve ovo zna­či da je nje­na ob­ja­va no­vog ula­ska u pred­sjed­nič­ku tr­ku isto­vre­me­no i nje­no ”kru­ni­sa­nje”? Da li je za­i­sta si­gur­ni kan­di­dat de­mo­kra­ta, bez ob­zi­ra na to ko joj iza­đe na cr­tu, i da li bi sa pod­jed­na­kom la­ko­ćom mo­gla da po­ra­zi i sve iza­zi­va­če iz re­do­va re­pu­bli­ka­na­ca? To, ka­ko bi se kod nas re­klo, mo­že da bu­de, ali ne mo­ra da zna­či. Po­li­tič­ko pro­ro­ko­va­nje je ja­lov po­sao, čak i kad je na­u­ka. Tre­ba se sa­mo pod­sje­ti­ti da je i 2008. ona bi­la pro­gla­še­na za ”ne­iz­bje­žnog kan­di­da­ta”, da bi se taj imidž slu­pao pod sna­gom Oba­mi­ne ha­ri­zme i ma­gič­nom pro­vlač­no­šću nje­go­vog po­zi­va za pro­mje­ne.
Hi­la­ri ima ne­sum­nji­ve pred­no­sti, ali i isto ta­ko upa­dlji­ve hen­di­ke­pe. U pr­voj ka­te­go­ri­ji su nje­no is­ku­stvo i po­li­tič­ka vje­šti­na, či­nje­ni­ca da je du­go u vr­hu ame­rič­ke eli­te vla­sti, okol­nost da njen ne­for­mal­ni štab, po­li­tič­ki ak­ci­o­ni ko­mi­tet ”Sprem­ni za Hi­la­ri” dje­lu­je već vi­še od dvi­je go­di­ne, si­gu­r­nost da će mno­go lak­še od iza­zi­va­ča us­pje­ti da obez­bi­je­di pa­re za kam­pa­nju (oko dvi­je i po mi­li­jar­de do­la­ra!), ali i to što na vi­di­ku ni­je ne­ki no­vi Oba­ma.
Na dru­goj stra­ni je, me­đu­tim, ta­ko­đe, pri­lič­no ono­ga što joj sre­ću kva­ri. Naj­pri­je, što je pre­vi­še po­zna­ta. Bi­rač­ko ti­je­lo de­mo­kra­ta, ko­je je li­je­vo od cen­tra, ni­je baš sreć­no zbog nje­ne bli­sko­sti sa ”de­be­lim mač­ka­ma” Vol Stri­ta, već je obi­lje­že­na po­ra­zom iz 2008., a u da­ni­ma ko­ji pred­sto­je po­če­će ru­da­re­nje po nje­noj pro­šlo­sti za­rad pod­sje­ća­nja na sta­re skan­da­le i is­ko­pa­va­nja no­vih...
Po­sta­vi­će se i pi­ta­nje nje­nih go­di­na (na iz­bor­ni dan ima­će 69, što zna­či da bi, po­sle Ro­nal­da Re­ga­na bi­la naj­sta­ri­ji pred­sjed­nik), pa i zdra­vlja (mi­ste­ri­o­zne ne­svje­sti­ce to­kom 2012.), za­tim ne baš opi­plji­vih re­zul­ta­ta u ulo­zi dr­žav­ne se­kre­tar­ke (glav­ni je što je po­sje­ti­la 122 dr­ža­ve). Po­sta­vi­će se i pi­ta­nje od­go­vor­no­sti za ubi­stvo ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra i još če­tvo­ri­ce di­plo­ma­ta u Ben­ga­zi­ju, kao i naj­no­vi­je afe­re zbog ko­ri­šće­nja pri­vat­nog na­lo­ga za elek­tron­sku po­štu umje­sto slu­žbe­nog, dok je vo­di­la Stejt de­part­ment, pa stra­nih do­na­ci­ja po­ro­dič­noj fon­da­ci­ji...
Naj­zad, tu je i ”di­na­stič­ka” di­le­ma: mo­že se, na­i­me, la­ko de­si­ti da kan­di­dat re­pu­bli­kan­ca po­sta­ne Džeb Buš, sin pred­sjed­ni­ka Džor­dža Bu­ša sta­ri­jeg i brat Džor­dža Bu­ša mla­đeg, što bi zna­či­lo da bi Klin­to­no­vi ili Bu­šo­vi, ako bi Hi­la­ri ili Džeb ima­li uobi­ča­je­na dva man­da­ta, u Bi­je­loj ku­ći bi­li ukup­no 28 od po­sled­njih 36 go­di­na.
Mo­žda je naj­ve­ći ri­zik okol­nost da joj je po­pu­lar­nost na si­la­znoj li­ni­ji: kad je pri­je tri go­di­ne iza­šla iz Oba­mi­ne vla­de, rej­ting joj je bio 67 od­sto, dok je da­nas sa­mo 49.
Ame­rič­ki iz­bo­ri su odav­no već glo­bal­ni po­li­tič­ki ”ri­ja­li­ti”: ka­me­re su uklju­če­ne, ali glav­na za­ba­va će po­če­ti tek kad na oku­pu bu­du svi uče­sni­ci, sprem­ni ili ne­sprem­ni za Hi­la­ri.

(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić