Pi­še: Slo­bo­dan Ču­ro­vić


U ma­le­noj kan­ce­la­ri­ji (bez di­ma) sa sli­ka­ma še­fa u pri­rod­noj ve­li­či­ni, dva-tri lju­bi­te­lja pri­vi­le­gi­ja, pi­šu, br­lja­ju, pa opet pi­šu. Ne­ke va­žne ob­ja­ve, iz­vje­šta­je, do­ja­ve, sta­ti­stič­ke po­dat­ke. Uglav­nom stal­no pi­šu.
Pi­šu i ve­o­ma va­žno i za­bri­nu­to gle­da­ju. Če­sto i uz­dah­nu. I ta­da opet po­gle­da­ju lik svo­ga še­fa (u pri­rod­noj ve­li­či­ni) kao da iš­če­ku­ju ne­ki znak po­dr­ške, ne­ki mig.
Ni­je la­ko za­do­bi­ti po­vje­re­nje, tre­ba se stal­no do­ka­zi­va­ti.
Pri­ča­ju da je ne­ki Sre­to (ali sa­mo u po­vje­re­nju) vas­ci­je­li dan i noć li­je­pio ne­ke pla­ka­te po ban­de­ra­ma, plo­to­vi­ma i da je to­li­ko li­zao pro­pa­gan­du da mu se go­to­vo je­zik za­li­je­pio.
Ali ni šef ni­je za­bo­ra­vio svog oda­ni­ka pa ga je jed­nom u pro­la­zu po­gle­dao i po­tap­šao po ra­me­nu. Pri­ča­ju, a ku­nu se u dje­cu kom­šij­sku da je ta­da na­vod­no šef u naj­stvar­ni­joj ve­li­či­ni za­pi­tao Sre­ta:
„Ka­ko je, šta ima?
„Su­per je, še­fe. Ni­kad bo­lje.
„Ima li vo­lje?
„Ni­kad bo­lje. Ne smi­je da fa­li. Tru­di­mo se iz pet­nih ži­la.
„Ne­ka, ne­ka, sa­mo na­sta­vi­te.“
Ka­da je taj iz­vje­sni Sre­to do­šao ku­ći sret­ni­jeg ga ni­je bi­lo. Kao za­slu­žni slu­ži­telj una­pri­je­đen je da vi­še ne li­je­pi pla­ka­te i bo­go­mi po­stao je va­žna fi­gu­ra, vr­lo uti­caj­na u mje­snoj za­jed­ni­ci.
Ali da se ma­ne­mo mi Sre­ta i da se vra­ti­mo u ma­le­nu kan­ce­la­ri­ju. Ona dva-tri li­ka se uz­mu­va­la, ne­što umu­si­la, do­da­ju je­dan dru­go­me ne­ke li­sto­ve, vr­te gla­va­ma i užur­ba­no zbo­re:
„Ma je­sam li ti re­kao. Ta­ko ti je kad ne slu­šaš”, go­vo­ri mr­ša­vi.
„Co­njak si ti me­ni re­kao. Ja sam te­bi re­kao ne po­te­ži tu te­mu”, od­go­va­ra sti­dlji­vi.
„I te­bi sam zbo­rio” – obra­ti se tre­ćem.
„Me­ni ni­je­si ko­nju”, ogla­si se de­be­li.
„Je­sam pa­met­nja­ko­vi­ću. Šta će­mo sad ako ba­ne šef.“
Muk. I tu, go­to­vo sa stra­ho­po­što­va­njem pro­ša­pu­ta­še ri­ječ šef i kao po do­broj sta­roj na­vi­ci za­o­kru­ži­še oči­ma put sli­ke, u pri­rod­noj ve­li­či­ni, uz di­vlje­nje i ne­ki osje­ćaj ne­la­god­no­sti.
Naj­sta­ri­ji (sta­ri­ji od li­si­ce, mr­ša­vi) da bi smi­rio ne­la­god­nu si­tu­a­ci­ju re­če:
„Ja bih pred­lo­žio dru­go­vi, go­spo­do, da opet iz­vi­di­mo ri­ječ po ri­ječ, da pre­tre­se­mo, a sva ja­ka mje­sta iz­bri­še­mo. Va­ko ne smi­je­mo”.
„Aj­de čik to ura­di, da te vi­di­mo-re­ko­še us­pa­ni­če­no dru­ga dvo­ji­ca. Šta da iz­mi­je­ni­mo. A šta ako do­đe šef.“
I opet ta ri­ječ od­jek­nu kao bič u va­zdu­hu i svi osje­ti­še ne­ku čud­nu drh­ta­vi­cu. Šef. Moć­na li je to ri­ječ. Po­go­to­vo u ze­mlji Pol­tro­ni­ji, gdje se sve i od­i­gra­va, da­le­koj ne­koj ze­mlji na ju­gu. I ni­gdje kao tu ni­je to­li­ko ja­ka i stra­šna ta ri­ječ , kao pra­sak mu­nje , kao bož­ja ka­zna.
Pa­ni­ka je ula­zi­la u ma­le­nu kan­ce­la­ri­ju, na dnu hod­ni­ka. U pra­voj gro­zni­ci po­če­še da pre­pra­vlja­ju, sti­li­zu­ju, ot­pi­su­ju, pro­pi­si­ju, pre­pi­su­ju, pa opet za­pi­su­ju, gla­sno iš­či­ta­va­ju, da sro­če ta­ko da bu­de ca­kum-pa­kum.
I ma­da ne­što ni­je bi­lo pre­tje­ra­no vru­će, bi­li su go­la vo­da. Dva-tri pu­ta se i pre­kre­sa­še, u po­sve­će­no­sti tek­stu, do ko­nač­ne ver­zi­je, ka­ko i pri­li­či, a sve po vo­lji še­fa.
Na­po­kon uz du­bo­ki uz­dah oslo­bo­đe­nja od ne­ke te­ži­ne, mu­ke u sto­ma­ku za­do­volj­no se po­gle­da­še.
„Šta ka­že­te. E,eee-ote se naj­sta­ri­jem. Ko zna zna. Ta­ko se ra­di. Ni­je me­ni ovo pr­vi put da fi­lu­jem. Kad bih vam sa­mo pri­čao šta sam sve ra­dio”.
„Ne­moj, dru­gi put ćeš - uz­vra­ti­še ona dvo­ji­ca, još na opre­zu, ne­ka­ko ne­si­gur­no. Ko će či­ta­ti?
„Ja ću. Ako sam ovo umio sa­sta­vi­ti, zna­ću i pro­či­ta­ti. Da­kle tre­ba va­ko. Uze tekst, zva­nič­nu ver­zi­ju, na­ka­šlja se i za­po­če:
„Po­što­va­ni i ve­le­vječ­ni še­fe!
Kao što sun­ce si­ja sa ne­be­sa, ta­ko i Vi svo­jom mu­dro­šću i pre­svi­je­tlim li­kom si­ja­te u na­šim ži­vo­ti­ma, va­zda nam si­ja­li („Ka­ko sam ovo sa­mo uba­cio. E ova mi va­lja, za se­be za­do­volj­no re­če).
Vi naj­mno­go­vo­lje­ni­ji še­fe, še­fe nad še­fo­vi­ma, gri­je­te nas i ka­da je hlad­no. Vi ste naš po­nos, po­nos nad po­no­si­ma.
U čast Va­šeg du­go­vječ­nog i ne­pre­stal­nog (uuuuuuu bo­ga­ti ni­je ne­pre­stal­nog) ne­pre­sta­nog ro­đen­da­na (da ig je če­šće i da se ti­će) že­li­mo da Vam se ostva­re sve že­lje i da nas i da­lje si­gur­no vo­di­te.
Ži­vi nam bi­li, va­zda ima­li i ve­se­li­li se.
U ime svih nas iz ma­le­ne kan­ce­la­ri­je (ni­je va­žno što je ma­le­na kad je sr­ce ve­li­ko) po­ru­ču­je­mo da će­mo uvi­jek bi­ti pri­prav­ni na sva mo­gu­ća iz­ne­na­đe­nja i da će­mo zna­ti ko­ji je naš put.“ „Sva­ka nam čast-tu se naj­sta­ri­ji za­grc­nu.
„Zbi­lja, ko­ji je naš put?- za­pi­ta­še de­be­li i sti­dlji­vi.
„Sa­mo naš. Ko­ji dru­gi?- sa­mo­u­vje­re­no re­če mr­ša­vi.
„Ali ko­ji je to?“
Ću­ta­nje. Po­gle­da­še se tu­po.
U hod­ni­ku se za­ču­še ko­ra­ci... Do­la­zio je šef.
On zna naš put.
(autor je knji­žev­nik i
knji­žev­ni kri­ti­čar)