Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Spo­ra­zum iz­me­đu šest ve­li­kih si­la i Ira­na pot­pi­san u uto­rak s jed­ne stra­ne je oci­je­njen „isto­rij­skim po­stig­nu­ćem”, a s dru­ge „isto­rij­skom gre­škom”. Ono što su, po­sle 13-go­di­šnjeg pre­go­va­rač­kog ma­ra­to­na sa Ira­nom is­po­slo­va­le di­plo­ma­ti­je SAD, Fran­cu­ske, Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Ru­si­je, Ki­ne i Nje­mač­ke (sa EU u ulo­zi po­sred­ni­ka) da­je me­đu­tim vi­še raz­lo­ga za op­ti­mi­zam ne­go za strep­nje.
Spo­ra­zum od 159 stra­na tre­ba­lo bi da za­u­sta­vi iran­sko na­pre­do­va­nje ka nu­kle­ar­no­im oruž­ju - Te­he­ran se ta­kvih am­bi­ci­ja od­re­kao „cr­no na bi­je­lo” – ti­me što je pri­stao na me­đu­na­rod­nu kon­tro­lu nad svo­jim nu­kle­ar­nim po­stro­je­nji­ma. Iz­bo­rio se, me­đu­tim, da na­sta­vi svoj nu­kle­ar­ni pro­gram, ali sa­mo u na­uč­ne i ci­vil­ne svr­he, što je sve vri­je­me bio nje­gov zva­ni­čan stav.
Za­uz­vrat, za­pad­ne sank­ci­je ko­je su već na­ni­je­le ozbilj­nu šte­tu iran­skoj eko­no­mi­ji, bi­će po­ste­pe­no uki­nu­te. Spo­ra­zum je sva­ka­ko tri­jumf str­plji­ve di­plo­ma­ti­je, u ko­me je oči­gle­dan kom­pro­mis: ni­jed­na stra­na ni­je do­bi­la sve što je že­lje­la, ali je oči­gled­no da su svi pro­fi­ti­ra­li.
Bi­je­la ku­ća je­ste svo­je­vre­me­no obe­ća­la da će pot­pu­no eli­mi­ni­sa­ti iran­ski nu­kle­ar­ni pro­gram, ali je od to­ga prak­tič­no od­u­sta­la čim su pre­go­vo­ri po­če­li: ni­je bi­lo ni te­o­ret­ske šan­se da Iran to pri­hva­ti. Kao i uvi­jek u ova­kvim si­tu­a­ci­ji­ma, osta­ju pro­ble­mi pri­mje­ne do­go­vo­re­nog, ko­jih mo­že da bu­de na obje stra­ne. Zbog to­ga je pot­pi­si­va­nje spo­ra­zu­ma sa­mo kraj jed­nog pu­ta i po­če­tak dru­gog.
Kri­ti­ča­ri in­si­sti­ra­ju da je ri­ječ sa­mo o od­la­ga­nju iran­ske bom­be – pro­cje­na je na naj­ma­nje de­set go­di­na. Ona će se kad -tad po­ja­vi­ti, a Iran pri­tom ne­će bi­ti je­di­na ze­mlja ko­ja će „bez do­zvo­le” ste­ći nu­kle­ar­ni ar­se­nal. Po­sto­je­ći nu­kle­ar­ni po­re­dak le­gi­tim­nim či­ni sa­mo atom­sko na­o­ru­ža­nje stal­nih čla­ni­ca Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, ali se upr­kos to­me još pet ze­ma­lja, ugu­ra­lo u nu­kle­ar­ni klub. Me­đu nji­ma je i jed­na ko­ja je pot­pu­no iz­op­šte­na iz me­đu­na­rod­nog si­ste­ma, Sje­ver­na Ko­re­ja, ma­da se naj­ri­zič­ni­jim sma­tra ar­se­nal Pa­ki­sta­na. N-bom­be ima­ju još i In­di­ja, Izra­el i Ju­žna Afri­ka.
Ovaj spo­ra­zum ni­je, me­đu­tim, sa­mo o bom­bi: on je stvo­rio uslo­ve za po­vra­tak Ira­na na bli­sko­i­stoč­nu sce­nu kao le­gi­tim­nog igra­ča. I otvo­rio vra­ta za nje­go­vo po­mi­re­nje sa „ve­li­kim sa­ta­nom”, ka­ko se u Te­he­ra­nu još od re­vo­lu­ci­je ko­ja je svr­gla ša­ha 1979. na­zi­va­ju Ame­ri­ka i nje­ni sa­ve­zni­ci.
Za­pad se u unu­tra­šnje po­slo­ve Ira­na pe­tlja još od 1953., ka­da su, u pu­ču ko­ji je or­ga­ni­zo­va­la CIA, Bri­ta­ni­ja i SAD svr­gle de­mo­krat­ski iza­bra­nu vla­du pre­mi­je­ra Mo­ha­me­da Mo­se­da­ha i usto­li­či­le ša­ha Re­zu Pa­hla­vi­ja, či­ja je dik­ta­tu­ra tra­ja­la sko­ro 26 go­di­na: svrg­nut je u ma­sov­nom po­kre­tu na či­jem je če­lu bio aja­to­lah Ho­me­i­ni, ko­ji je us­po­sta­vio islam­sku te­o­krat­sku re­pu­bli­ku.
Za­pad ni­je vo­dio fer igru ni to­kom 13-go­di­šnjih pre­go­vo­ra, ko­ji su pra­će­ni stal­nim pri­jet­nja­ma bom­bar­do­va­njem, ubi­stvi­ma iran­skih na­uč­ni­ka i sa­bo­ta­ža­ma nu­kle­ar­nih po­stro­je­nja.
Za­pad­no iz­op­šte­nje Ira­na je ne­pri­rod­no, pa čak i pro­tiv nje­go­vih in­te­re­sa: ri­ječ je o po­stoj­bi­ni jed­ne od naj­sta­ri­jih ci­vi­li­za­ci­ja, či­ji je dr­žav­ni kon­ti­nu­i­tet po­čeo pri­je Hri­sta. Iran je, sa sko­ro 80 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, dru­ga naj­ve­ća na­ci­ja Bli­skog is­to­ka i 17. eko­no­mi­ja svi­je­ta...
Ono što je Oba­ma naj­ve­ro­vat­ni­je imao u vi­du da­ju­ći ze­le­no svje­tlo za kom­pro­mis, to je mo­guć­nost ”ve­li­kog po­mi­re­nja” sa Ira­nom, i nje­go­vog pre­tva­ra­nja od ne­pri­ja­te­lja u stra­te­škog sa­ve­zni­ka. Jer, pri­li­ke na Bli­skom is­to­ku u me­đu­vre­me­nu su se dra­stič­no pro­mi­je­ni­le i ne­ke od ve­li­kih pro­ble­ma ni­je mo­gu­će ri­e­ši­ti bez sa­rad­nje Te­he­ra­na.
Iran bi bio do­bro­do­šao part­ner u bor­bi pro­tiv za­jed­nič­kog ne­pri­ja­te­lja: Islam­ske dr­ža­ve. Iran­sko an­ga­žo­va­nje mo­že uve­li­ko da smi­ri i si­tu­a­ci­ju u Si­ri­ji i do­pri­ne­se pro­na­la­že­nju rje­še­nja za je­men­ski gra­đan­ski rat iz­me­đu su­ni­ta i od Ira­na po­ma­ga­nih ši­i­ta. Naj­zad, mo­gla bi da bu­de ob­no­vlje­na i sa­rad­nja u bor­bi pro­tiv ta­li­ba­na, ko­ja je po­sto­ja­la na po­čet­ku av­ga­ni­stan­skog ra­ta.
Spo­ra­zum je naj­ma­nje po vo­lji Izra­e­lu, ko­ji sve vri­je­me pri­je­ti da će uni­la­te­ral­no bom­bar­do­va­ti Iran, kli­po­ve u toč­ko­ve mo­že da mu ba­ci i Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja, dok kod ku­će, Oba­mi pred­sto­ji te­ško rva­nje sa kon­gre­som ko­ji spo­ra­zum tre­ba da ra­ti­fi­ku­je.
Na kra­ju, u po­re­đe­nju sa re­ži­mi­ma ne­kih ame­rič­kih sa­ve­zni­ka na Bli­skom is­to­ku, Iran je Švaj­car­ska, upr­kos do­mi­na­ci­ji vjer­skih kon­zer­va­ti­va­ca: per­sij­ska kul­tu­ra je pre­do­mi­nant­na u re­gi­o­nu, to je ze­mlja je mo­der­ne umjet­no­sti, ima jed­nu od naj­bo­ljih ki­ne­ma­to­gra­fi­ja, raz­vi­jen sport... I na nje­go­voj te­ri­to­ri­ji je 60 od­sto svjet­skih re­zer­vi naf­te.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke’’)