Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


OBLA­KO­DE­RI: “Po­če­le su opet ulič­ne tu­če, grad­ske klin­ce ne­ko lu­di­lo vu­če, zvi­je­zde su iz­gle­da u di­so­nan­ci ne­kad pri­ja­te­lji, a sa­da znan­ci...”
Za odr­ža­va­nje jav­nog re­da i mi­ra u na­šoj ma­loj ka­sa­bi bje­še za­du­že­na na­rod­na mi­li­ci­ja na če­lu sa br­ka­tim de­li­jom Vo­jom, dok je za re­me­će­nje istog bio za­du­žen La­zo, ne­kru­ni­sa­ni kralj uli­ce, go­spo­dar dar­kvu­da. On bje­še glav­na fa­ca u ‘’pja­ci’’, po­što Gi­ška (Đor­đe Bo­žo­vić) i Jok­so (Dra­gan Jok­so­vić) odo­še bo­lji­ma i ve­ći­ma u ve­će gra­do­ve. I ta­ko ne­ka­ko si­nu ide­ja Rat­ku, a ko­me bi dru­go do nje­mu, da njih dvo­ji­cu vra­ti u za­vi­čaj, da ukr­ste pe­sni­ce, i da na meg­da­nu po­ka­žu ko je ve­ći ju­nak.
Tu­ča, u na­ro­du po­zna­ta kao boj (u park-šu­mi) na Zla­ti­ci, tra­ja­la je, le­gen­da ka­že, ci­je­li ljet­nji dan do pod­ne, a po­bjed­ni­ka, a ni po­ra­že­nog, ni­je bi­lo. Po­sle že­sto­kog ma­klja­nja, i kr­vi, bu­kval­no, do ko­lje­na, Gi­ška i Jok­so odo­še za­jed­no u Ur­gent­ni da se is­kr­pe, pa na pi­će kod Ba­ji­ce, a za­tim u le­gen­du... Gi­ška is­ku­pi svo­je gre­ho­ve na ra­ti­štu, a Jok­sa ubi­še Vi­kin­zi u Šved­skoj...
Drev­ni Pod­go­ri­ča­ni so­li­te­re ko­ji se na­la­ze iz­me­đu uli­ca ko­je no­se ime­na zna­me­ni­tih cr­no­gor­skih ju­na­ka - No­va­ka Mi­lo­še­va i Mi­lja­na Vu­ko­va - na­zva­še La­zo i Jok­so. I bje­hu obla­ko­de­ri, sva pe­to­ri­ca, da­ka­ko, i No­vak, i Mi­ljan, i Gi­ška, i La­zo, i Jok­so...
BRA­ĆA PO ORUŽ­JU: (ne­što ma­nje ro­man­tič­na ver­zi­ja)
... I, baš, do­slov­ce, kao u onoj Me­ši­noj pri­či o dva voj­ni­ka ko­ji su se su­sre­li u šu­mi i po­spre­mi­li je­dan dru­gog, ta­ko i u ovoj pri­či dva ne­pri­ja­telj­ska voj­ni­ka (‘’voj­nik’’-pri­pad­nik ma­fi­ja­škog kla­na) sre­to­še u (park) šu­mi na Zla­ti­ci, i šta će- kud će, po­če­še da ra­de ono što je­di­no zna­ju i što im je za­nat. Ukr­sti­li oni pe­sni­ce i is­pre­bi­ja­li je­dan dru­gog, po­te­gli ča­klje i ‘’bez­bol­ne pa­li­ce’’, i ma­klja­li se po onom pod­go­rič­kom ža­ro­pe­ku ci­je­li ljet­nji dan do pod­ne, a kad su po­lo­mi­li i ča­klje i ‘’bez­bol­ke’’, i kad su im osta­li sa­mo no­že­vi, je­dan od ‘’voj­ni­ka’’ re­če:
‘’Če­kaj, ave­ti­njo, da pre­dah­ne­mo, evo i pod­ne je pro­šlo, ni­je­smo ži­vo­ti­nje, no lju­di...’’
Pa sje­li, po­pri­ča­li o sve­mu, o ma­fi­ja­škim ‘’po­ro­di­ca­ma’’, ne­vjen­ča­nim že­na­ma sum­nji­vog mo­ra­la, van­brač­noj dje­ci, pr­lja­vim po­slo­vi­ma, o te­škom ži­vo­tu s one stra­ne za­ko­na, o pro­ble­mi­ma s mu­ri­jom, su­pa­r­nič­kim gan­go­vi­ma, sve im slič­no, mno­go šta isto, ra­zu­mje­li se, zbli­ži­li, pa usta­li i re­kli za­do­volj­no: “E baš se is­pri­ča­smo ka’ lju­di, eto i na ra­ne za­bo­ra­vi­smo, ‘aj­de da do­vr­ši­mo ono što smo za­po­če­li”, pa iz­va­di­li no­že­ve i is­ka­sa­pi­li je­dan dru­gog, to­li­ko, da su ih u Ur­gent­nom cen­tru je­dva is­kr­pi­li... Po­sle to­ga na­sta­vi­še sta­rim pu­tem, odo­še u svi­jet, da ra­tu­ju, pre­bi­ja­ju, di­lu­ju, oti­ma­ju, re­ke­ti­ra­ju, sve dok ne na­i­đo­še na ja­čeg, a ja­či ka­či...
Mo­žda bi ne­ko dru­gi re­kao da su se ova dva že­sto­ka mom­ka s pod­go­rič­kog as­fal­ta ra­sta­la kao pri­ja­te­lji, da su za­ko­pa­li ‘’rat­ne sje­ki­re’’, a ne da sje­ki­ra­ma oči va­de je­dan dru­go­me... Mo­žda bi ne­ko dru­gi re­kao i da su se oka­ni­li ćo­ra­va po­sla, i da su kre­nu­li pra­vim pu­tem, ali to bi bi­la ru­žna laž, čak i da se ta­ko de­si­lo. Ova­ko, gor­ki svr­še­tak pri­če je isti­nit mo­žda naj­vi­še zbog to­ga što sam se bo­jao da ih ne pri­ka­žem bo­ljim ne­go što je­su.
A opet, baš za­to što je kraj su­ro­vo isti­nit, osta­la je u me­ni dje­ti­nja mi­sao, upor­na na­da, da su se ipak po­mi­ri­li. Ako ne na ze­mlji, ono ba­rem na ne­bu, i da sad go­re pi­ju ruj­no vi­no u po­ta­ji sa No­va­kom, Mi­lja­nom i osta­lim gla­vo­sje­ča­ma, i da se s no­stal­gi­jom sje­ća­ju vre­me­na kad ‘’za­kon kol­ta’’ još ne bje­še im­ple­men­ti­ran u ‘’cr­no­gor­sko dru­štvo’’... Bang-bang...