Pi­še: Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić


Vi­di se i vi­dje­lo se, da je to ubi­ca, ubi­ca čo­vje­ka, ubi­ca dje­te­ta, maj­ke, oca, ubi­ca sta­ri­ce, ubi­ca, opa­ki ubi­ca. Vi­dje­lo se da je po svi­je­tu i u svi­je­tu pro­suo krv­ ne­moć­nim i ne­du­žnim du­ša­ma, vi­dje­lo se da ubi­ja i di­je­te u ko­li­jev­ci, ubi­ja i u po­ro­di­li­štu maj­ku, ubi­ja i dječ­ju du­šu još ne­ro­đe­nu. Ubi­ja i ubi­ja i ubi­ja. Si­je va­tru, si­je oganj po ne­moć­nom na­ro­du i na­ro­di­ma, pa­li i ža­ri i u ugljen ljud­ska ti­je­la pre­tvo­ri.
Spa­li i ze­mlju i čo­vje­ka. Vi­dje­lo se da je to ču­do­vi­šte ko­je je o ve­li­kom ja­du za­ba­vi­lo či­ta­vi svi­jet, po­sva­đa­lo svi­jet, po­di­je­lio svi­jet, opljač­ka­lo svi­jet. To ču­do­vi­šte je raz­bo­lje­lo čo­vje­čan­stvo i do­ni­je­lo bo­le­sti i bo­le­sti, opa­ke bo­le­sti. Do­ni­je­lo je i ne­zdra­vu krv stva­ra­ju­ći mr­žnju, pa­kost, zlo­bu, po­dje­le, kob­ne po­dje­le u du­ša­ma na­ro­da. Vi­dje­lo se da go­spo­da­ri svi­je­tom u si­li si­lom. Do­la­zi i na­me­će svi­je­tu go­spo­da­re, uni­šta­va­ju­ći sva do­bra ovo­ze­malj­ska, čak i po­ro­di­cu uz po­moć sa­ta­na, uz po­moć đa­vo­la iz tih na­ro­da, i da­ve du­še dok ih ne uda­ve. Od tog ču­do­vi­šta ne­ma ži­vo­ta do­stoj­nog čo­vje­ka ne­ma svi­jet svo­je sa­mo­svi­je­sti, i pa­me­ti, ne­ma svo­je­ga do­ma­ći­na, ne­ma svo­je­ga dr­žav­ni­ka da do­ne­se do­bra svo­je­mu na­ro­du. Tu­đin ne do­no­si do­bra, tu­đin do­no­si pro­past i zlo. Ču­do­vi­šte se ra­ši­ri­lo po svi­je­tu i nas kao ho­bot­ni­ca sti­ska do­kle oči iz gla­ve ne is­ko­če, do­kle ne ras­pa­me­ti čo­vje­ka, jer ras­pa­me­će­ni su mno­gi na­ro­di i o ču­du i zlu za­ba­vlje­ni a ču­do­vi­šte je na­šlo ma­le ho­bot­ni­ce u tim na­ro­di­ma i to ma­lo kr­vi što je osta­lo u čo­vje­ku is­pi­ja­ju. Ho­bot­ni­ca­ma ni­kad ne­će bi­ti do­sta kr­vi i na­rod­ne pat­nje što vi­še uči­ne pat­nje svi­je­tu ču­do­vi­šte je ja­če, opa­sni­je i zlo­kob­ni­je. Na sva­kom mje­stu ču­do­vi­šte se na­šlo i da­vi svi­jet. Da­vi na­ro­de sla­vo­mi­sle­će, ča­sne na­ro­de, ča­sne lju­de, lju­de po­šte­ne i po­no­sne. Ču­do ubi­ja i pre­fid­no la­že i ka­že da ne ubi­ja, da lju­bav do­no­si slo­gu i sre­ću. Naj­ljep­še ih umo­lja­va­mo ne­ka na­ma osta­ve na­šu sre­ću, ne­ka se vra­te ot­ku­da su do­šli, i ne­ka ih sre­ća na­đe ko­ju su kod nas osta­vi­li, ako bu­de bož­je od­lu­ke, do­bi­će po za­slu­zi sva­ku ne­sre­ću po njih i nji­hov na­rod. Ne­ka po­ve­du iz na­šeg na­ro­da ho­bot­ni­ce i ne­ka im do­ne­su kao na­ma ne­sre­ću. Za nji­ho­vu sre­ću i lju­bav zna­ju na­ša gro­blja i gro­bo­vi na­ših ma­lih, na­ših gra­đa­na i u ovim i u dav­nim vre­me­ni­ma na­ša raz­bi­je­na i po­ha­ra­na ze­mlja, uni­šte­na i po­de­lje­na, na­še opu­stje­le i sru­še­ne fa­bri­ke, mo­sto­vi, na­ša­o­ pljač­ka­na ze­mlja, na­še bo­le­sne po­ro­di­ce, na­ša bo­le­sna omla­di­na. Ka­da je bi­lo do ovaj put da ima­mo nar­ko­ma­ni­ju kao sa­da, ka­da je ova­ko bi­lo ši­zo­fre­ni­ča­ra kao da­nas, ni­je bi­lo ni­je, do­kle ču­do­vi­šte u ime­nu NA­TO ni­je sti­glo i do­šlo i ču­do i zlo nam pra­vi još se sa­mo na­še ko­sti u ko­ži na­la­ze i dru­go ni­je ni­šta na­še. Ču­do­vi­šte sva do­bra nam je ote­lo i po­ci­je­pa­lo kao vre­ću ko­ju sa ovom ho­bot­ni­com u ogrom­nom bro­ju, a ima je kao na go­ri li­sta, ne mo­že­mo ni za­kr­pi­ti. Mo­že­mo li mi ima­ti na­šu vre­ću na­šu za­kr­pu, mo­že­mo li ima­ti na­šu ča­šu vo­de, mo­že­mo li ima­ti na­šu ko­ru hlje­ba na­šim dla­no­vi­ma za­ra­đe­nu. Ho­će­mo li na­šoj dje­ci, na­šoj unu­ča­di da­ti na­šu kri­šku hlje­ba da im ra­dost u oči­ma za­si­ja a zdra­vlje u ti­je­lu za­i­gra. Ho­će­mo li, ne­će­mo pa ne­će­mo, vo­li­mo tu­đi­na i tu­đi­nu da vo­li­mo tu­đe, da vo­li­mo tu­đin­ca vi­še od nas. Vo­li­mo tu­đe pa se i otro­va­li a do­brim di­je­lom i je­smo. Mo­že­mo li da ne je­de­mo hljeb, če­mer­ni hljeb od na­še ubi­je­ne i sa­tr­ve­ne do­mo­vi­ne maj­ke, a tu­đin nam ga udje­lju­je kao spa­se­nje i još nas tu­če, pra­vi spr­da­či­nu od nas, pot­cje­nju­je i ucje­nju­je, pa ne­ka nam ka­da su nam sve uze­li uzmu i ko­žu i kost i du­šu. Ne­ka uzmu i du­šu mi ne­ma­mo du­še. Bra­ćo i se­stre, ta­ko je ka­ko i je­ste, vi ta­ko ho­će­te, ja nu­dim du­šu va­ma, uzmi­te je ,ne­ću se bra­ni­ti, imam mol­bu, ne­moj­te pu­sti­ti da je uzme ču­do­vi­šte. Uzmi­te je da­nas, ne­moj­te če­ka­ti sju­tra. Bra­ćo i se­stre, ako je uz­me­te od­mah spa­si­će­te du­šu. No, bra­ćo i se­stre, ima li du­ša bez­du­šnu du­šu. Mo­ji mi­li i dra­gi, gdje god bi­li, ka­ko se god zva­li, i osje­ća­li da­le­ko mi du­ša od du­še bez­du­šne. Šta to bje­še NA­TO, bra­ćo i se­stre? To je grom ko­ji ubi­ja sve što mu se na­đe na pu­tu. Šta to bje­še NA­TO, dra­gi moji i mi­li? To je vul­kan ko­ji ku­lja iz ze­mlje sve što do­hva­ti sa­go­ri i u pe­peo pre­tvo­ri. Zna­ni i ne­zna­ni, du­še kod du­še da­le­ko mi ku­ća od ho­bot­ni­ca, da­le­ko mi ze­mlja od vul­ka­na, da­le­ko mi na­ro­du dom od ču­do­vi­šta. Dra­gi mo­ji, ne­ka vam bu­de na zna­nje na kra­ju kon­ca: ču­do­vi­šte će i ho­bot­ni­cu ubi­ti a vul­kan sa­go­re­će i du­šu bez­du­šnu. I bi­će ta­ko, od ču­do­vi­šta ne­ma lju­ba­vi, od ču­do­vi­šta ne­ma mi­lo­sti, od ču­do­vi­šta ne­ma pi­sma, sve­tog pi­sma, a u du­ši bez­du­šnoj ne­ma ni jed­na je­di­na za­po­vi­jest upi­sa­na. Ako bi se naš na­rod pi­tao (svo­jom vo­ljom) ovo ču­do­vi­šte ovaj NA­TO za na­red­na dva vi­je­ka i za još na­red­nih 365 vje­ko­va i opet za još to­li­ko vje­ko­va ne bi ga po­že­lio u svo­joj ze­mlji čak ni na ovoj pla­ne­ti.