Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


Njem­ci fa­na­tič­no bra­ne Ri­je­ku, jer pad­ne li Ri­je­ka, pa­da i Istra. Sje­ver­nim kri­lom na­pad­nu­ti su i istog da­na oslo­bo­đe­ni Sve­ti Pe­ter na Kra­su (da­na­šnja Piv­ka) i Ilir­ska Bi­stri­ca, na ju­gu pa­da Opa­ti­ja i u ši­ro­kom za­hva­tu za­po­či­nje pro­dor pre­ma Tr­stu i So­či, ko­ji će tra­ja­ti sve do dru­gog ma­ja, ka­da hr­vat­ski i slo­ven­ski par­ti­za­ni oslo­ba­đa­ju Trst. Vje­ro­vat­no bi na­sta­vi­li da­lje i ne bi se za­u­sta­vlja­li do Udi­na, rod­nog kra­ja Jo­ze­fi­ne Pa­tat, pra­ba­be Ta­li­jan­ke, da ih an­glo­a­me­rič­ke sna­ge ni­su ozbilj­no shva­ti­le i po­sla­le im usu­sret no­vo­ze­land­sku Dru­gu di­vi­zi­ju Osme bri­tan­ske ar­mi­je.
Tih da­na ostva­re­ne su te­žnje onih Slo­ve­na­ca i Hr­va­ta iz Tr­sta, Ri­je­ke, Is­tre i Go­ri­ce, iz taj­ne re­vo­lu­ci­o­nar­ne or­ga­ni­za­ci­je TI­GR, ko­ji su dva­de­se­tih na­stu­pi­li kao pr­vi bor­ci pro­tiv fa­ši­zma u Evro­pi, pru­ža­ju­ći ot­por pro­tje­ri­va­nju te asi­mi­la­ci­ji kroz ta­li­ja­ni­zi­ra­nje slo­ven­skih pre­zi­me­na i uki­da­nje slo­ven­skih i hr­vat­skih ško­la. Ubr­zo će se i oni za­grc­nu­ti gu­tlja­jem slo­bo­de, jer je na­stu­pa­lo vri­je­me osve­te, ka­da će Ta­li­ja­ni­ma bi­ti vra­će­no mi­lo za dra­go, uglav­nom, na­rav­no, ne­du­žni­ma, jer oni ko­ji su kri­vi obič­no po­bjeg­nu. Du­go će, sed­mi­ca­ma, mje­se­ci­ma, pa i go­di­na­ma tra­ja­ti to iz­rav­na­va­nje ra­ču­na, sve dok 1949. na pro­tje­ri­va­nje iz 1921. ne bu­de od­go­vo­re­no no­vim pro­tje­ri­va­njem, ovaj put u an­ti­fa­ši­stič­koj i de­mo­krat­skoj for­mi “op­ti­ra­nja”. Na­kon što su pret­hod­no ba­ca­ni u ja­me, Ta­li­ja­ni­ma Is­tre omo­gu­će­no je da bi­ra­ju ho­će li osta­ti me­đu oni­ma ko­ji su ih u ja­me ba­ca­li ili će po­ći u Ita­li­ju. Taj iz­bor mo­gao je ne­što zna­či­ti sa­mo onoj mi­ni­ja­tur­noj ma­nji­ni ko­ja je u ra­tu bi­la na stra­ni par­ti­za­na.
Ova­ko na­sta­la pro­mje­na gra­ni­ca de­ce­ni­ja­ma će bi­ti pred­met me­đu­na­rod­nog, pa me­đu­dr­žav­nog spo­ra iz­me­đu Ju­go­sla­vi­je i Ita­li­je. Ba­rem dva­put ove ze­mlje bi­le su na ivi­ci ra­ta. Krv je ko­nač­no umi­re­na, rat je za­vr­šio, gra­nič­no ka­me­nje je učvr­šće­no Osim­skim ugo­vo­rom iz 1975. Go­di­nu ra­ni­je za­tvo­re­ni su u Ita­li­ji i po­sled­nji iz­bje­glič­ki lo­go­ri za Esu­le.
Za sva­ku od po­bjed­nič­kih stra­na Dru­gi svjet­ski rat isto­vre­me­no je bio oslo­bo­di­lač­ki i osva­jač­ki. Ta­ko su i par­ti­za­ni – uz bla­go­slov sa­ve­zni­ka – osvo­ji­li i te­ri­to­ri­je ko­ji ni­su pri­pa­da­li Ju­žnim Slo­ve­ni­ma, pa ta­ko i za­pad­ne oba­le Is­tre, Po­reč, Ro­vinj, Umag, Bu­je, Pi­ran, Por­to­rož, gdje Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca ni­je bi­lo sve dok se jed­nog pro­ljeć­nog da­na ni­su po­ja­vi­li s pe­to­kra­ka­ma na ka­pa­ma. Ne­u­po­re­di­vo bi lak­še bi­lo obra­zla­ga­ti hr­vat­stvo i slo­ven­stvo (ju­go­sla­ven­stvo) Tr­sta – kao što je to i uči­nio Ive Mi­ho­vi­lo­vić u pro­pa­gand­noj mo­no­gra­fi­ji “Trst”, ob­ja­vlje­noj po­čet­kom 1946. – ne­go do­ka­zi­va­ti hr­vat­stvo Ro­vi­nja ili slo­ven­stvo Pi­ra­na. Za ovo dru­go, na­i­me, po­sto­ji sa­mo je­dan ar­gu­ment, ar­gu­ment oruž­ja i rat­ne po­bje­de. Ta­ko je i Sa­vu­drij­ska va­la (ili Pi­ran­ski za­liv) sa­mo rat­ni pli­jen. Še­zde­set i če­ti­ri go­di­ne na­kon oslo­bo­đe­nja Tr­sta Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska, ovaj put kao ne­za­vi­sne dr­ža­ve, od­lu­či­le su pu­tem me­đu­na­rod­ne ar­bi­tra­že po­di­je­li­ti Sa­vu­drij­sku va­lu. Slo­ve­ni­ji je va­žno da do­bi­je dvi­je tre­ći­ne va­le da bi ima­la ne­sme­tan iz­laz na otvo­re­no mo­re. Hr­vat­ska ne­ma dru­gi in­te­res osim da Slo­ve­ni­ju u toj stva­ri za­dr­ži u in­fe­ri­or­nom po­lo­ža­ju. Te 2009. naj­ja­či slo­ve­nač­ki ar­gu­ment je u či­nje­ni­ci da mo­že blo­ki­ra­ti hr­vat­ski ula­zak u Evrop­sku Uni­ju. Zbog tog ar­gu­men­ta Hr­vat­ska i pri­sta­je na ar­bi­tra­žu.
Šest go­di­na po­tom, u vri­je­me ka­da bi se sla­vi­la se­dam­de­se­ta go­di­šnji­ca oslo­bo­đe­nja Tr­sta, Ri­je­ke, Is­tre i Go­ri­ce, Hr­vat­ska je oba­vje­štaj­nim pu­tem do­šla do po­tvr­de da su Slo­ven­ci va­ra­li pri ar­bi­tra­ži, i to je bio raz­log da od­u­sta­ne od ar­bi­tra­že. Mo­že ta­ko po­stu­pi­ti, jer je u me­đu­vre­me­nu ušla u Evrop­sku Uni­ju. Ali i za­to što su Slo­ven­ci zbi­lja va­ra­li. Ni jed­ni, ni dru­gi baš i ne vje­ru­ju u tu Uni­ju. Jer da vje­ru­ju, pi­ta­nje gra­ni­ce na mo­ru unu­tar Uni­je ne bi bi­lo vri­jed­no spo­me­na, pa ni ar­bi­tra­že.
Ka­ko po­stu­pi­ti kad su­sje­du ži­vot­no tre­ba ono na šta i ti imaš pra­vo, ali ti, za­pra­vo, ne tre­ba? Na ovo pi­ta­nje po­sto­je dva od­go­vo­ra: fin­ski i bal­kan­ski. Fi­nac će pro­ci­je­ni­ti ka­ko ne­ma smi­sla da bu­de u lo­šim od­no­si­ma sa su­sje­dom, tim pri­je što su­sjed ima sto­ti­nu na­či­na da mu na­pa­ko­sti, i da­će mu ze­mlju za taj pri­la­zni put. Bal­ka­nac će, pak, uči­ni­ti su­prot­no, jer ko­li­ko god nje­mu ne tre­ba­lo ono što kom­ši­ja tra­ži, od naj­ve­ćeg ži­vot­nog in­te­re­sa mu je da kom­ši­ja to ne do­bi­je. Ospo­ra­va­će mu to ne sa­mo po ci­je­nu vla­sti­te šte­te, ne­go baš na vla­sti­tu šte­tu. Ako po­sto­ji bu­nar oko ko­jeg se spo­ri sa su­sje­dom, Bal­ka­nac će ga ra­di­je za­tro­va­ti ne­go da i je­dan i dru­gi s nje­ga pi­ju vo­de. Prav­no gle­da­ju­ći, Bal­ka­nac mo­že bi­ti u pra­vu. Na stra­ni Fin­ca je ci­vi­li­za­ci­ja.
Na­kon što jed­nom za­poč­nu, ova­kvi pro­ce­si ni­ka­da se ne pri­ve­du kra­ju. Ili do to­ga do­đe tek na­kon što je­dan su­sjed dru­go­me sje­ki­rom ras­co­pa gla­vu. Obič­no na­stra­da onaj ko­me je tre­bao pri­la­zni put. A onaj dru­gi ko­me ni­je tre­ba­lo ni­šta, ne­go je sa­mo kom­ši­ju htio us­kra­ti­ti za ono što je nje­mu bi­lo od ži­vot­ne va­žno­sti, za­vr­ši u za­tvo­ru. Kad je o dr­ža­va­ma ri­ječ, ova­kvu vr­stu pro­ble­ma ne­kad su rje­ša­va­li ra­to­vi. Oni su ob­li­ko­va­li dru­štve­nu svi­jest, stva­ra­li kul­tu­ru ne­tr­pe­lji­vo­sti, tra­di­ci­ju me­đu­sob­ne mr­žnje. Ta­kvom se tra­di­ci­jom hra­ni na­ci­o­na­li­zam. Fin­ci su, pak, uči­ni­li sve da iz­bjeg­nu i kul­tu­ru i tra­di­ci­ju te vr­ste. Na­kon što su ži­vje­li pod car­skom Ru­si­jom, i je­dva je se oslo­bo­di­li, na­kon što su, za­tim, na­pad­nu­ti od So­vjet­skog Sa­ve­za, i na­šli se ta­ko na stra­ni Hi­tle­ro­ve Nje­mač­ke, pa iz­gu­bi­li Ka­re­li­ju, iz ko­je su et­nič­ki oči­šće­ni, Fin­ci su či­ni­li sve da bu­du pri­ja­te­lji s Ru­si­ma. I je­su pri­ja­te­lji. O ka­ko se sa­mo bli­sta ve­li­ka pra­vo­slav­na cr­kva u Hel­sin­ki­ju, mno­go ve­ća od evan­ge­lič­ke (a Fin­ci su, zna­te, pro­te­stan­ti), i ka­ko su sa­mo li­je­pi ći­ri­lič­ni nat­pi­si po uli­ca­ma!
Ho­će­te re­ći da Slo­ven­ci ni­su Ru­si? Pa i ni­su. Oni ni­ti su kad na­pa­da­li su­sje­de, ni­ti su bi­li na stra­ni ve­li­kih i moć­nih u ra­tu pro­tiv su­sje­da. Je­ste, ucje­nji­va­li su Hr­vat­sku oko ula­ska u Evrop­sku Uni­ju, ali za­što bi to bi­lo čud­no? Slo­ven­ci, ipak, ni­su Fin­ci, ne­go su Bal­kan­ci. Ali uvi­jek bo­lji me­đu Bal­kan­ci­ma.
Jed­nom dav­no, pri­je se­dam­de­set go­di­na, Hr­va­ti i Slo­ven­ci sku­pa su oslo­ba­đa­li Trst, i dok su s ju­žnih stra­na mar­ši­ra­li pre­ma Tr­stu, si­gur­no ni­su pri­mi­je­ti­li da tu, pred Pi­ra­nom, po­sto­ji ne­ka­kva va­la, ni­ti je iko­me od njih bi­lo na umu da će tu pro­ći bu­du­ća re­pu­blič­ka gra­ni­ca iz­me­đu Slo­ve­ni­je i Hr­vat­ske, ko­ja će de­ce­ni­ja­ma po­tom po­sta­ti gra­ni­ca me­đu dr­ža­va­ma. Ali da ni­je bi­lo tih par­ti­za­na, ni­ka­da, ali baš ni­ka­da, tu ne bi bi­lo gra­ni­ce, ni­ti bi s jed­ne stra­ne bi­la Slo­ve­ni­ja, a s dru­ge Hr­vat­ska. Li­je­po bi to bi­la Ita­li­ja, bez ob­zi­ra na njen po­raz u ra­tu, a Ju­go­sla­vi­ja bi na ne­koj dru­goj stra­ni tra­ži­la i na­la­zi­la svoj po­bjed­nič­ki pli­jen. Me­đu­tim, ima­li su oni ozbi­ljan raz­log da se bo­re za Trst, i da pre­ga­ze sve ono što je iz­me­đu sre­di­šnje Is­tre i Tr­sta. Svud oko tog gra­da vje­ko­vi­ma su bi­la slo­ven­ska se­la, i kao što je za jed­ne “kra­sna ze­mlja”, ko­ju je opje­vao Ivan Cu­kon, bi­la “dom ro­da hr­vat­skog”, dru­gi­ma su Pri­mor­ska i Kras bi­li sr­ce i du­ša ro­da slo­ven­skog iako su, si­la­ze­ći u Trst, od­u­vi­jek istog ča­sa pri­ma­li ta­li­jan­sku kul­tu­ru i po­sta­ja­li Ta­li­ja­ni. Kao što su i Hr­va­ti Is­tre po­sta­ja­li Ta­li­ja­ni, ka­da bi se, tr­bu­hom za kru­hom, spu­šta­li u gra­do­ve. I ta­ko vje­ko­vi­ma. Če­tvr­ta ar­mi­ja je kra­jem apri­la 1945. bi­la vo­đe­na ne sa­mo voj­nim za­po­vi­je­di­ma, ne­go i za­jed­nič­kom emo­ci­jom tih lju­di.
Ko­li­ko god ta­kve emo­ci­je bi­le opa­sne, i po pra­vi­lu kr­va­vo skon­ča­va­le, ne pre­za­ju­ći od zlo­či­na i od osve­te, one su u tom tre­nut­ku bi­le eman­ci­pa­tor­ske. I što je ve­o­ma va­žno: bi­le su za­jed­nič­ke, slo­ven­sko­hr­vat­ske. Ni­gdje na ci­je­lom pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je, ko­ji je na­no­vo ob­je­di­nja­va­la par­ti­zan­ska bor­ba, ni­je po­sto­ja­lo za­jed­ni­štvo bez pret­hod­nih ne­ri­je­še­nih ra­ču­na, me­đu­sob­ne mr­žnje i kr­vi, kao na tom mje­stu, iz­me­đu Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. O to­me je, mo­žda, tre­ba­lo mi­sli­ti. Kao što je i onaj di­vlji su­sjed tre­ba­lo da mi­sli o to­me da je lak­še ži­vje­ti sa su­sje­dom ko­jem si dao ze­mlju za pri­la­zni put, ne­go s ne­pri­ja­te­ljem u pr­vom su­sjed­stvu. Ali šta da se ra­di kad su lju­di ma­le pa­me­ti i ne­ma ni­ko­ga da ih upu­ti i na­go­vo­ri. Iz­me­đu Hr­vat­ske i Slo­ve­ni­je ni­je te­ma Sa­vu­drij­ska va­la, ne­go je te­ma ho­će li se do kra­ja na­ših ži­vo­ta, i da­lje, dvi­je ze­mlje, dva dru­štva i dva na­ro­da po­ti­ho i us­traj­no mr­zje­ti onom stra­šnom bal­kan­skom mr­žnjom ko­joj ne tre­ba do­dat­nih ob­ja­šnje­nja. Iz­daj­nik si ro­da svo­ga uko­li­ko ne mr­ziš. A da bi bio do­bar Hr­vat, još sa­mo Slo­ven­ce ni­si mo­rao da mr­ziš od svih ras­po­lo­ži­vih su­sje­da. jer­go­vic.com