Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Usta nam pu­na „Olu­je“, a gla­vom, bo­jim se, bi­je pro­ma­ja…
Da­nas i sju­tra su vi­jest, a već prek­sju­tra Gu­ča, go­lo­gu­ze mu­če­ni­ce i sit­ne ta­blo­id­ne ši­ćar­dži­je odu­va­će ne­volj­ni­ke da­lje i gr­đe ne­go što su „vje­tro­vi“ ko­ji ih sa­bra­še u Sr­bi­ju!
Ne ku­dim dru­ge, po­la­zim od se­be, isto go.no kao i svi- bi­lje­žni­com ne tra­žim lju­de već pri­ču ko­ja će do­bro pro­da­ti mu­ku ne­sreć­ni­ka, po mo­guć­nosti što cr­njeg, me­sna­ti­jeg za to pr­o­kle­to slo­vo, ža­lov­ni­jeg od ža­lov­nog, la­kog na su­zu, la­kog na vri­sak i va­paj ko­ji će do sle­de­će zgo­de osta­ti ne­ču­jan, pro­tje­ran u ko­ri­ce bi­lje­žni­ce kr­va­vi­je ne­go s kuć­nog pra­ga!
Va­lja, valj­da, ima­ti mu­če­ni­ke u re­zer­vi ka­ko bi­smo mi ma­li i li­ce­mjer­ni ima­li či­me da opra­v­da­mo se­be u ogle­da­lu ka­di ih se, ta­ko o da­tu­mi­ma, sje­ti­mo pa po­teg­ne­mo ko bra­da­tu že­nu u cir­ku­su, go­stu­ju­ću atrak­ci­ju, la­žno sa­o­sje­ća­mo, a iskre­no se na­da­mo da od­mah iza ko­ri­ca sklo­plje­ne bi­lje­žni­ce če­ka Sta­ni­ji­no du­pe i slat­ki za­bo­rav…
Mi­slim na sve prog­na­ne i zlo­sreć­ne, jed­na­ko iz Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Ko­so­va i Me­to­hi­je- još je iz­bje­glič­kih kam­po­va u ko­ji­ma osvi­ću če­ka­ju­ći da ži­vo­tu do­sa­de i da ih osta­vi na mi­ru, jer na­da za­i­sta umi­re po­sled­nja, lju­di pre­pu­kle du­še mno­go pri­je nje!
Bio sam, vi­dio, pro­veo da­ne po kam­po­vi­ma, udže­ri­ca­ma, vr­ta­ča­ma zva­nim pri­vre­me­nim- do­vi­je­ka smje­šta­jem, en­kla­va­ma… Ista li­ca, iste pri­če, ista is­pra­zna pi­ta­nja i je­di­ni su­štin­ski od­go­vor: mo­že li ta smrt ma­lo da po­žu­ri?!
Ne pre­tje­ru­jem, ve­ruj­te, mu­če­ni­ke ko­je su sva­ko­ja­ke olu­je upr­ti­le na za­ve­žlja­ji­ma put Sr­bi­je da­nas mno­go vi­še bo­li ta „za­vje­tri­na“ u ko­ju su iz­bje­gli po­sle vje­tro­va mr­žnje i zla!
Za­vje­tri­na za­bo­ra­va, za­vje­tri­na bi­lje­žnič­kog sje­ća­nja na da­tu­me iz ko­jih ni­su is­ko­ra­či­li ni pe­dlja! Za­vje­tri­na u ko­joj se kri­ju kao, re­koh, cir­ku­ske atrak­ci­je, pa na „apla­u­ze“ iza­đu na krat­ko, sta­nu pred „za­pre­pa­šće­nu“ pu­bli­ku, iz­ve­du svo­ju tač­ku i vra­te se za­vje­tri­ni do sle­de­ćeg li­ce­mjer­nog po­zi­va na bis.
Evo sam pri­je ne­ki dan pi­sao o lič­koj lju­di­ni Mar­ku Đi­la­su, osta­vio u Sr­bu i prag i li­je­vu no­gu do ko­lje­na. I o že­ni mu, Ne­ven­ki, jed­na­kom ju­na­ku go­to­vo ras­po­lu­će­noj ra­fa­lom po sto­ma­ku.
Na­šla se u onoj bom­bar­do­va­noj ko­li­ni iz­bje­gli­ca, u trak­tor­skoj pri­ko­li­ci, s dvo­je ne­ja­či i dvo­je sta­ra­ca, a Mar­ko da­ni­ma ni gla­sa o nji­ma…
Ni­šta nji­ma mo­ja pri­ča ne zna­či, me­ni su uči­ni­li is­pri­čav­ši je, eto tek da imam za čim da sklo­pim bi­lje­žni­cu…
I sje­dim to ve­če u ka­fi­ću, ona­ko us­put­no, pre­ko abro­va o ne­kim pr­sa­tim star­le­ta­ma u uspo­nu po­me­nem dru­gu i pri­ču o Mar­ku.
Gle­da me ona­ko lju­ti­to što gor­čim espre­so u pri­jat­noj no­ći la­ko­će is­pra­znog po­sto­ja­nja, i da je ba­rem od­ću­tao ali ne, mo­rao je ablek da pro­go­vo­ri gla­som mno­gih, na­ža­lost: „Pa do­bro, šta ih bo­li uvo, sku­ći­li su se na kra­ju“!
Ža­li bo­že one pe­pe­lja­re kud ga ne uda­rih, ali sam jed­na­ko kur­vin­ski od­ću­tao!
A, šta su tre­ba­li na­kon to­li­ko go­di­na?!
Čo­vjek iz­gu­bi ključ od sta­na pa na­pra­vi no­vi, pa što se ne bi i oni iz­no­va sku­ći­li?
Je li tre­ba­lo da osta­nu ne­gdje na le­di­ni, u ši­ka­ri, u tr­nju da bi bi­li do­volj­no prog­na­ni za naš ukus i ne­što sa­mi­lo­sti i sa­o­sje­ća­nja?!
Ima, znam, i fu­ka­re ko­ji­ma je rat bio brat- dr­va kroz ko­je mno­gi od nas na­kri­vo gle­da­ju šu­mu, ali ovo ni­je slo­vo o nji­ma, ovo ni­je čak ni slo­vo u sje­ća­nje na sto­ti­ne hi­lja­da zlo­sreć­ni­ka iz Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Ko­so­va i Me­to­hi­je, već iskre­na žal jed­nog od li­ce­mje­ra ko­ji je­dri na po­vje­tar­ci­ma na­kon svih olu­ja!
Aj’ da se str­pi­mo još da­nas i sju­tra, a već prek­sju­tra ne­ki će la­hor do­ni­je­ti slat­ki mi­ris s na­u­lje­nih he­ro­i­na pli­ća­ka i pre­ma­la­nih po­li­tič­kih ši­ćar­dži­ja.
Do sle­de­će zgo­de ka­da će­mo iskre­no sa­o­sje­ća­ti, dok se pi­vo ne ohla­di, a ne­ka­kva So­ra­ja ne pro­mi­je­ni tan­ge…
dva­u­je­dan.rs