Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Kad je ri­ječ o de­ma­go­gi­ji, kao ne­ras­ki­di­vu i op­se­siv­nu vi­dim ve­zu iz­me­đu nje i po­li­ti­ke. S dru­ge stra­ne, ono što im se ni­ka­da ne­će pri­bli­ži­ti je­ste, na­rav­no, isti­na. De­ma­go­zi su na sna­zi du­gi niz go­di­na. La­žna obe­ća­nja i slat­kor­je­či­vost glav­ne su ka­rak­te­ri­sti­ke nji­ho­ve ne­ar­gu­men­to­va­ne po­li­ti­ke. Ri­ječ de­ma­gog po­ti­če od grč­ke ri­je­či ''de­ma­go­gos'' što zna­či vo­đa na­ro­da. U an­ti­ci de­ma­gog je obič­no bio go­vor­nik ko­ji je na­stu­pao kao pred­stav­nik na­rod­nog ras­po­lo­že­nja. Me­đu po­zna­ti­jim de­ma­go­zi­ma tog vre­me­na bio je Pe­ri­klo. Ma­lo mi je ne­pri­jat­no da to vri­je­me mi­je­šam i upo­re­đu­jem sa ovim da­na­šnjim, ali po­što mi de­ma­go­gi­ja ni­je ja­ča stra­na, bi­će ona­ko ka­ko isti­na ka­že. A ona ni­kad ne la­že.
Da­kle, da­nas de­ma­go­gom zo­vu (a zo­vem i ja) oso­bu iz jav­nog ži­vo­ta, po­seb­no po­li­ti­ča­ra ko­ji vje­štom re­to­ri­kom, smi­slom za sen­za­ci­o­nal­no obra­ća­nje, smi­šlje­nom dra­ma­tur­gi­jom i pri­vid­nim do­ka­zi­ma, ko­ri­ste­ći psi­ho­lo­gi­ju na­rod­nih ma­sa, usmje­ra­va jav­no mnje­nje u svo­ju ili u ko­rist stran­ke ili od­re­đe­nog po­kre­ta. Kao što sam na­gla­si­la, la­žna obe­ća­nja su glav­ni adut, a tu su još i la­ska­nje, po­di­la­že­nje, a naj­če­šće su u pi­ta­nju ne­iz­vo­dlji­vi pro­gra­mi, s ci­ljem za­dr­ža­va­nja pri­vi­le­gi­ja i vla­sti. Ari­sto­tel je de­ma­go­gi­ju sma­trao ne­či­stim i is­kva­re­nim ob­li­kom vla­da­vi­ne, po­mo­ću ko­ga se us­po­sta­vlja vlast ni­žih slo­je­va, na če­lu sa de­ma­go­zi­ma. Pro­šli su vje­ko­vi, a Ari­sto­tel je na­ža­lost i da­lje u pra­vu. Gdje pre­sta­je de­ma­go­gi­ja, a po­či­nje po­pu­li­zam te­ško je re­ći, jer su me­đu­sob­no is­pre­ple­ta­ni. U stva­ri, mo­že se re­ći da ne­ma po­pu­li­zma bez de­ma­go­gi­je, ali da se de­ma­go­ške stra­te­gi­je mo­gu upo­tre­blja­va­ti i u dru­gim vr­sta­ma go­vo­ra ili dru­gom dru­štve­nom kon­tek­stu, a ne is­klju­či­vo u po­li­tič­koj pro­pa­gan­di. Ne za­mje­ri­te što je moj ak­ce­nat ipak ''na­klo­njen'' baš njoj, jer već dva­de­set i ku­sur go­di­na baš ta de­ma­go­gi­ja kro­ji na­še sud­bi­ne. De­ma­go­ške i po­pu­li­stič­ke stra­te­gi­je ko­jim se na­še vo­đe ko­ri­ste u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da je po­treb­no iz­bje­ći od­go­vor­nost, skre­nu­ti pa­žnju sa ne­pri­jat­nih te­ma, oprav­da­ti svo­ju obe­ća­nu laž ili dis­kre­di­to­va­ti sa­go­vor­ni­ka to­li­ko su is­tre­ni­ra­ne, da se s pra­vom bri­nem i pla­šim da mo­gu još du­go ili da im je rok (ne daj Bo­že) neo­gra­ni­čen. De­ma­go­gi­ja po­jed­no­sta­vlju­je (na­rav­no u ne­ga­tiv­nom smi­slu), za­ma­glju­je, svo­di dru­štvo na cr­no-bi­je­le sli­ke do­brih i lo­ših. Do­bri su uvi­jek oni ko­ji go­vo­re ''mi- na­rod'' (u či­je ime go­vor­nik oba­ve­zno na­stu­pa), a lo­ši su ''dru­gi'' (me­đu ko­je mo­že spa­da­ti bi­lo ko)- od su­prot­ne po­li­tič­ke op­ci­je pa do raz­li­či­te et­nič­ke ili dru­štve­ne gru­pe. Na taj na­čin ''naš vo­đa'' pra­vi sim­bo­lič­ku po­dje­lu u dru­štvu i na tom kon­flik­tu pri­do­bi­ja jav­no mnje­nje, ob­li­ku­je sta­vo­ve lju­di, a na­ro­či­to do­bi­ja na iz­bo­ri­ma. Ma­lo li je? Nji­ma iz­gle­da fa­li još, a na­ma je bog­me pre­vi­še.
Kao što sve po­kva­re­no mo­ra da se li­je­či iz ko­ri­je­na ta­ko je i sa de­ma­go­gi­jom. A njen ko­ri­jen je u sa­moj la­ži, tj.laž po­sta­je smi­sao sa­ma za se­be. Dok se nor­ma­lan čo­vjek bo­ri pro­tiv sve­ga ne­ga­tiv­nog u se­bi, de­ma­go­zi to zlo re­dov­no za­li­va­ju da ra­ste i bu­ja. Isti­nu za­mje­nju­je laž, svje­tlo za­mje­nju­je mrak, du­hov­nost za­mje­nju­je pra­zni­na. Su­šti­na de­ma­go­gi­je je, da­kle, jav­no ili pri­vat­no iz­re­če­na laž ko­ja se bra­ni po sva­ku ci­je­nu. U di­sku­si­ji ni­ko ne­ma pred­nost. Je­dan po­sta­vi pi­ta­nje, a dru­gi mi­sli da zna sve od­go­vo­re. Me­đu­tim, ka­da se is­tro­še svi re­sur­si, de­ma­gog se pre­svla­či u ru­ho du­še­bri­žni­ka i ti­me svom sa­go­vor­ni­ku da­je pri­vid dje­li­mič­nog pra­va. Ah, ka­kva ''ne­iz­vje­sna bor­ba''!
U de­ma­go­gi­ji ne­ma ni trun­ke fi­lo­zo­fi­je, ni zr­na umjet­no­sti. De­ma­go­gi­ja ni­je ni na­lik na ne­ku na­uč­nu di­sci­pli­nu. To je so­ci­o­lo­ška ka­te­go­ri­ja po­na­ša­nja ko­ju čo­vek pri­hva­ti volj­no ili ne­volj­no, da bi na taj na­čin iz­be­gao od­go­vor­nost. Sa­mim tim ja­sno je da de­ma­go­gi­ja ne­ma ni­ka­kvih do­dir­nih ta­ča­ka sa eti­kom. Mi da­nas ži­vi­mo u mo­der­noj po­li­tič­koj de­ma­go­gi­ji sva­ko­dnev­nih la­ži, ko­je se prav­da­ju još ve­ćim la­ži­ma. Pla­si­raj ogrom­nu laž i bra­ni je još ve­ćom. Pro­vje­ren re­cept za op­sta­nak na vla­sti. De­ma­go­gi­ja ne­ma ra­zu­mi­je­va­nja za čast. A ja ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja za nji­ho­vo de­ma­go­ško pro­pa­gi­ra­nje tzv. de­mo­kra­ti­je. Svih ovih go­di­na vla­sto­dr­žač­kog de­ma­go­škog te­ro­ra, kri­ju­ći se iza li­ca de­mo­kra­ti­je po­li­tič­ki oli­gar­si osta­vi­li su pu­stoš u sve­mu što je do­stoj­no ljud­skog do­sto­jan­stva. Za­to, okre­ni­te se se­bi, sa­mo ta­ko će­te se su­o­či­ti sa isti­nom. La­ži, čak i one ''slat­ke'' ne uzi­maj­te u usta. Po­ču­paj­te sve pre­pre­ke na va­šem pu­tu ko­je po­sta­vlja de­ma­go­gi­ja. Ja to ra­dim iz ko­ri­je­na. I ja i moj bič. Jer, de­ma­go­zi su kič.
(Autor je pje­snik)