Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Znam da mo­je ri­je­či mo­gu iza­zva­ti ne­do­u­mi­ce. Mi­slio je ovo? Ni­je ovo, ne­go ono? Ni­je ni ovo ni ono, ne­go ne­što tre­će...?
Ni­je­sam da­le­ko od to­ga da na­mjer­no po­sta­vljam ne­do­u­mi­ce. Ne­do­u­mi­ce su če­sto po­če­tak zdra­ve vr­to­gla­vi­ce. Ta­ko me uči Her­mes.
Go­vo­rio sam pje­sni­ci­ma, da ne pi­šu pje­sme. Pri­zna­jem. Za­mi­sli­te taj ap­surd? Šta da ra­di pje­snik ne­go da pi­še pje­sme? Ako ne pi­še ni­je pje­snik, - ta­ko mi­sli onaj ko­ji mi­sli da pje­sme na­sta­ju pi­sa­njem. E, tu ima ne­kih ne­do­u­mi­ca. Ne što ja ho­ću da ih ima, ne­go što ta­ko ho­će Her­mes.
Sad ću bi­ti ja­sni­ji, i re­ći pje­sni­ci­ma – ne pi­ši­te pje­sme, ne­go, pre­tva­raj­te se u pje­smu. Od­ba­ci­te da­le­ko olov­ku i pa­pir, taj tro­šni ma­te­ri­jal, i pre­tva­raj­te se u pje­smu. To je tek ta­da či­sta stvar. Vi­di­te, ka­ko ovo sun­ce na­go­ni sve da se pre­tva­ra? Da se pre­tva­ra i do­zri­je­va pod sun­cem. Da se ob­na­vlja ne­po­zna­tim si­la­ma iz ko­ri­je­na, ili da ve­ne i opa­da od sta­bla, od ži­vo­ta? Pre­tva­raj­te se, ili, pre­stva­raj­te se, pre­o­bra­ža­vaj­te se, ima li u va­ma kap­ca sun­ca? Ži­vi­te kao na ži­voj va­tri! Eto je­di­ne for­mu­le. To je po­e­zi­ja. Ko­ja ne žu­ri na pa­pir. Ko­ja žu­ri ne­bu. Ta­ko mi ka­že Her­mes.
Na­rav­no, glu­po je na sa­mo­ljud­skom je­zi­ku da­va­ti sa­vje­te. Sa­vje­tu­je se onaj ko­ji ima ne­vi­dlji­vog sa­vjet­ni­ka. Pre­tva­ra se i pre­stva­ra ko­me se da ta mo­guć­nost. A mno­gi osta­ju ne­pre­tvor­ni, ne­pre­tvo­re­ni i tvr­do­gla­vi, si­ro­vog je­zi­ka, bez ika­kvog raz­go­vo­ra s Her­me­som.
Ima ne­pre­tvor­ne dje­ce, ko­ja ne­će ni­ko­ga da po­slu­ša­ju. Ni maj­ku, ni bo­ga, ni oca. I osta­ju ona­ko tvr­do­gla­vi, ne­pre­tvor­ni, ne­u­mi­ve­ni, mu­sa­vi, svo­ji, za­blo­ki­ra­ni, no­se mu­ku ko­joj ne­će mo­ći na­ći li­je­ka u ži­vo­tu. Ne­će mo­ći na­ći li­je­ka, jer je je­di­ni li­jek – ži­vot. Ži­vot ko­ji nas pre­tva­ra u vi­še sta­nje. U ljep­še sta­nje. Ži­vot ko­ji se dej­stvom ne­pi­sa­ne po­e­zi­je pre­tva­ra u ču­do, u lu­di­lo, u iz­gri­ja­va­ju­ću i na­da­le­ko gri­ju­ću lje­po­tu.
Kad po­smo­tri­te ne­ko moć­ni­je i ne­pri­stup­ni­je cr­no­gor­sko br­do, po­mi­sli­te da je ne­ka­ko u nje­ga upi­san Gor­ski vi­je­nac. Iz nje­go­ve su­re, vr­let­ne gla­ve iz­bi­ja ener­gi­ja pje­sni­ko­vih po­slo­vi­ca i za­go­net­ki, vi­te­štva i moć­ne sa­mo­će. Kad po­gle­da­te iz noć­ne sam­šti­ne tre­pe­ra­vo, pro­zrač­no ne­bo, vi­di­te da je Lu­ča mi­kro­ko­zma pre­pi­sa­na s ne­ba. A ot­kud to? Za­to što se pje­snik pre­tva­rao, raz­go­va­rao s Her­me­som, ve­li­kim po­moć­ni­kom ko­ji rje­ša­va naj­te­že za­go­net­ke, uzi­ma mu­ku i ras­tva­ra te­ži­nu. Autor ovih pje­sa­ma iz­no­sio je naj­cr­nje cr­no­gor­sko ka­me­nje na br­do, i od­ma­rao se od ze­mlje u raz­go­vo­ru s Her­me­som. Go­rio pod ne­be­skim po­to­ci­ma svje­tlo­sti. I od to­ga što je do­ži­vio, za­pi­sao je sto­tu, hi­lja­di­tu. A her­me­ne­u­ti­ča­ri­ma (po­sle­do­va­te­lji­ma Her­me­sa), osta­lo je da po­pu­nja­va­ju (tu­ma­če) onaj pro­stor iz­me­đu onog što se stvar­no de­si­lo (u pre­tva­ra­nju, pre­stva­ra­nju, pre­o­bra­ža­ju) i ono­ga što je iz to­ga re­če­no. Her­mes je bo­ži­ji gla­snik lju­di­ma, ali bo­žan­ski je­zik ni­je ljud­ski. To pra­vi osnov­nu ne­do­u­mi­cu. Her­mes ne go­vo­ri ljud­skim je­zi­kom, ali sa nje­go­vog je­zi­ka te­če med i mli­je­ko i oganj smi­sa­la od ko­ga se umi­re i na­no­vo ra­đa. Taj se je­zik pr­vo pi­je, i je­de. Kroz nje­ga svje­tlu­ca­ju hi­lja­de ne­zem­nih bo­ja, gla­so­va, ri­je­či, me­lo­di­ja, taj­ni. Sli­va se taj po­tok do ko­ri­je­na čo­vje­ko­vog, i ta­ko ga na­pa­ja ču­do­tvor­nim mo­ći­ma. Čo­vje­ku ko­ji je u sta­nju na­pa­ja­nja tim je­zi­kom, ni­je do ri­je­či, nje­mu je sa­mo do tog ži­vo­tvor­nog ču­da, lu­di­la, ras­tva­ra­nja, stva­ra­nja, pre­tva­ra­nja, pre­o­bra­ža­ja.
A pre­vod s tog je­zi­ka ni­kad ni­je do­bar, ili, ni­kad ni­je sa­svim do­bar. Uvi­jek je u opa­sno­sti da iz­gu­bi ori­gi­nal. I bog, u tom slu­ča­ju, osta­ne ni­jem. Ili, kao onaj ko­ji ni­je ni­šta re­kao. Ili, onaj ko­ji je re­kao, ali čo­vjek ni­je mo­gao ni­šta da ra­zu­mi­je. Za­to s po­e­zi­jom idu ne­do­u­mi­ce. Ni­je ovo, a ni­je ni ono? Jest i ovo i ono, ali je vi­še ne­što tre­će? Tre­će, ko­je je naj­va­žni­je, ali za to ne­ma ri­je­či. A ima to­ga, za šta ne­ma ri­je­či. To je po­e­zi­ja. Ko­ja ni­je, i je­ste u je­zi­ku. Obla­či se u nje­go­ve pr­nje, da bi se pri­bli­ži­la lju­di­ma. (Po­e­zi­ja do­la­zi go­la gol­ca­ta, sa­mo onom kom se ne­po­sred­no da­je. To­li­ko je u pred­no­sti pje­snik nad či­ta­o­cem.)
U ka­fa­na­ma, lud­ni­ca­ma, mu­či­o­ni­ca­ma, sa­bla­snim ve­če­ri­ma, ču­je se Bo­dler, oko sa­mo­sta­na, dvo­ra­ca, jav­nih go­vor­ni­ca, ču­je se Šek­spir, u vr­le­ti­ma, na obo­di­ma kli­su­ra i li­ti­ca, na vi­so­kim mo­sto­vi­ma, ču­ju se ri­je­či Ni­če­o­vog Za­ra­tru­stre. Na skro­vi­tim mje­sti­ma, gdje is­pod s ur­li­kom pro­ti­če mut­na ri­je­ka, a nad mo­stom, sto­ji vri­je­me - ču­je se mu­dri i su­mor­ni An­drić.
Kad do­đe­te na ne­ko sve­to mje­sto, vi­di­te da se tu ne­ki ču­dak pre­tva­rao u ču­do. Vi­di­te ono što ne vi­di­te. Ne vi­di­te ono što vi­di­te. Ras­tr­že vas, i mi­lu­je taj pa­ra­doks.Ču­do ži­vi, na je­zi­ku ko­ji ne ra­zu­mi­ješ. Ži­vi bez umi­ra­nja, na je­zi­ku Ti­ši­ne. I na­go­va­ra čo­vje­ka da se pre­tva­ra, pre­o­bra­ža­va, ka­ko bi otvo­rio uši i oči i sr­ce za nje­go­vo po­sto­ja­nje. Ka­ko bi se na­u­čio po­sto­ja­nju. I vi­dio raz­li­ku - iz­me­đu je­zi­ka ko­ji ski­da ta­mu, umor, za­bo­rav s ri­je­či, s du­še - i je­zi­ka na ko­je pa­da umor, san, rđa, za­bo­rav, smrt.
Je li ta­ko, ve­se­li Her­me­se - kad će­mo se opet vi­dje­ti?
(Autor je knji­žev­nik)