Pi­še: Dra­gan Ko­pri­vi­ca


Ako se za­pi­ta­mo za­što se to­li­ko či­ta­ju ove naj­ti­ra­žni­je dnev­ne no­vi­ne u Cr­noj Go­ri, on­da do­la­zi­mo do vi­še eg­zo­tič­nih za­klju­ča­ka. A je­dan od glav­nih je što tu no­vi­nu či­ta­ju, uglav­nom, dva ti­pa či­ta­la­ca.
Je­dan či­ne svi obes­pra­vlje­ni gra­đa­ni Cr­ne Go­re, svje­sni u ka­kvoj dr­ža­vi ži­vi­mo, u ko­joj “Dan” sva­ki dan raz­ot­kri­va mal­ver­za­ci­je re­ži­ma, a to­ga bar u us­prav­noj Cr­noj Go­ri ne fa­li. Ti­me ove no­vi­ne obič­nim lju­di­ma, iz ju­tra u ju­tro, uli­va­ju sva­ko­dnev­nu na­du da će jed­nom do­ći do smje­ne vla­sti u Cr­noj Go­ri, pri če­mu bi no­va vlast po­što­va­la prav­nu dr­ža­vu, ko­li­ko god to da­nas u Mon­te­ne­gru dje­lo­va­lo na­uč­no-fan­ta­stič­no. Gra­đa­ni pre­ko raz­ot­kri­va­nja ma­hi­na­ci­ja na vi­so­kom ni­vou ču­ju glas prav­de u Cr­noj Go­ri, sti­ču sva­ki put no­vu pi­lu­lu na­de, ima­ju­ći svo­je gla­si­lo, ko­jem se obra­ća­ju uvi­jek s no­vim op­ti­mi­zmom.
Dru­gu for­ma­cij­sku gru­pu či­ne re­žim­ski či­ta­o­ci, po­seb­no po­je­din­ci iz vr­ha vla­sti, maj­sto­ri za fi­nan­sij­ske mal­ver­za­ci­je, ko­ji sva­ko ju­tro za­vi­re u “Dan” ta­ko­đe s na­dom, ali dru­gog ti­pa: da vi­de je­su li ko­nač­no raz­ot­kri­ve­ni, uz nji­ho­ve fo­to­gra­fi­je na na­slov­noj stra­ni­ci, ili još uvi­jek ni­je do­šao red na njih.
Da­kle, jed­ni uzmu “Dan” da vi­de ko je raz­ot­kri­ven, a dru­gi da vi­de da li su raz­ot­kri­ve­ni. S ta­kvim dvo­smjer­nim ve­li­kim či­ta­lač­kim kor­pu­som “Dan” sva­ka­ko s pu­nim raz­lo­gom ima ve­li­ku či­ta­nost. Čak se i ne zna ko­ja od ove dvi­je po­pu­la­ci­je ne­str­plji­vi­je uzi­ma ovu no­vi­nu sva­kog ju­tra. Pri­tom se svi de­ma­ski­ra­ni s raz­lo­gom ner­vi­ra­ju, a oni, ko­ji još uvi­jek ni­je­su do­spje­li na no­vin­ske stup­ce, na­kon što iz­li­sta­ju “Dan”, po­dru­glji­vo se osmje­hu­ju, svje­sni da su još u sjen­ci, uz čvr­stu na­du da će ta­ko i osta­ti.
Ta­ko je za njih sva­ki no­vi dan, bez po­mi­nja­nja nji­ho­vih ime­na u “Da­nu”, čist do­bi­tak, pa mo­gu odah­nu­ti bar do sle­de­ćeg ju­tra. I ta­ko, iz da­na u dan, u “Da­nu”.
A vje­ro­vat­no se na­ši taj­ku­ni me­đu­sob­no i za­vi­tla­va­ju pre­ko mo­bil­nih te­le­fo­na uz re­če­ni­cu: “Ima li te da­nas u ‘’Da­nu’’?” Za­to re­žim­ski mi­lje­ni­ci naj­bo­lje mo­gu za­spa­ti ne uve­če, ne­go uju­tro, na­kon či­ta­nja “Da­na”, pod uslo­vom da se ne na­đu u nje­mu.
I na kra­ju, “Dan” se či­ta re­dov­no, jer je nje­go­vo ured­ni­štvo još odav­no pro­či­ta­lo ovu vlast kao otvo­re­nu knji­gu, zbog ko­je ne­ki bi­va­ju za­tvo­re­ni.
Ali, to ni­je sve. Vje­šti po­li­ti­ča­ri iz re­žim­skih naj­vi­ših kru­go­va, pro­či­tav­ši “Dan” sva­kog ju­tra, lu­ka­vo se osmje­hu­ju go­vo­re­ći u se­bi: “E, go­spo­do iz ‘’Da­na’’, kad bi­ste vi zna­li ono što tek mi zna­mo o na­šim muć­ka­ma... Ka­kve bi tu is­pa­le afe­re! I ka­ko bi tek ta­da ti­raž sko­čio! Ali će­te čak i vi do­sta te­ško do­bi­ti te stro­go skri­va­ne pri­če s iz­vo­ra in­for­ma­ci­ja. To zna sa­mo naj­u­ži krug vla­sto­dr­ža­ca u Cr­noj Go­ri, uvje­ren da se za one su­štin­ske ma­hi­na­ci­je ni­kad ne­će ni sa­zna­ti.”
Ali, vi­dje­će­mo... Ne­što je kre­nu­lo. Uosta­lom, da pr­ven­stve­no ni­je “Da­na”, ne bi se, u zdra­vlje re­žim­skih otu­žnih gla­si­la, ni zna­lo da se u Cr­noj Go­ri odr­ža­va­ju če­sti­ti pro­te­sti za do­bro ci­je­le ze­mlje, za nje­nu bu­duć­nost. Da i po ki­ši go­ri svje­tlo na iz­la­zu iz na­šeg tu­ne­la. Ta­ko je to u na­šem Mon­te­ne­gru, ze­mlji ču­da i evrop­skih preg­nu­ća.