Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Sr­bi­ja ima de­spo­ta, ali će de­spot „usko­ro“ ima­ti i svoj grad, i to ne sa­mo onaj na vo­di ko­ji je već u za­vr­šnoj fa­zi (vo­da je do­ve­de­na, dva ba­ge­ra su na gra­di­li­štu- je­dan ot­ko­pa­va dru­gi za­tr­pa­va, ne­što lju­di sa šle­mo­vi­ma sto­je na mr­tvoj stra­ži kraj ka­me­na te­melj­ca, kao ne­kad gar­di­sti u Ku­ći cvi­je­ća kraj onog „ka­me­na“…), ta­ko da je sa­svim re­al­na vi­zi­ja ve­li­kog vo­đe ko­ji, ina­če, dnev­no do­ži­vi naj­ma­nje tri pro­vi­đe­nja (čak i kad ci­je­di pa­stu za zu­be iz tu­be mu se ja­ve gla­so­vi i na­go­vi­je­ste šta bi još va­lja­lo uči­ni­ti za Sr­bi­ju)- da Be­o­grad do­bi­je još je­dan ve­li­čan­stve­ni stam­be­no- po­slov­ni kom­pleks- „De­spo­tov grad“!
-S ob­zi­rom na to da smo već ras­pro­da­li sve sta­no­ve u „Be­o­gra­du na vo­di“ i da će se pr­vi sta­na­ri use­li­ti mno­go pri­je ro­ka, već po­lo­vi­nom ovog vi­je­ka, re­al­no je bi­lo da od­go­vo­ri­mo za­htje­vi­ma tr­ži­šta, a tr­ži­šte je re­klo svo­je, lič­no sam čuo iz te­gle aj­va­ra otva­ra­ju­ći je: „Alek­san­dre, bra­tan­če Bo­ži­ji, zi­daj no­vi grad pod­no zi­di­na Ka­le­meg­da­na! Zi­daj, si­ne, baš ona­kav ka­kav je Ste­fan La­za­re­vić, sin kne­žev i sim­pa­ti­zer SNS još od po­gi­bi­je oca u Ko­sov­skom bo­ju, sa­zi­dao ono­mad“- us­hi­će­no je ve­li­ki vo­đa ci­ti­rao pro­roč­ku zim­ni­cu, ga­ze­ći te­me­lji­ma za­du­žbi­ne, ko­ji su još u ze­le­noj, ta­ko­zva­noj ko­rov­skoj fa­zi, ali već sju­tra…
-Ni­je Sr­bi­ja sa­mo Be­o­grad, ali Be­o­grad je­ste Sr­bi­ja i za­to za­slu­žu­je da ob­no­vi­mo ono što nam je mla­di kne­že­vić osta­vio, a pri­tom ne mi­slim na onu Ju­du od Kne­že­vi­ća što me iz­da­la, već na Ste­fa­na, i to ne Mi­len­ko­vi­ća već La­za­re­vi­ća, ko­ji opet ne­ma ve­ze s onim taj­ku­nom, već kne­zom, ali ne pje­va­čem iz Cr­ne Go­re, već pra­vim kne­zom, baš kao što sam i ja le­gi­tim­ni na­sled­nik dvi­je tre­ći­ne Bi­bli­je ko­ja go­vo­ri o me­ni, što ne tvr­dim ja već ne­ki tvi­te­ra­ši ko­ji još od pret­hod­nih iz­bo­ra po­drob­no tu­ma­če Sve­to pi­smo i na­i­la­ze na za­pa­nju­ju­će slič­no­sti…- uz bla­gu di­gre­si­ju, ma­da je sva­ko skre­ta­nje s te­me je­di­ni put ko­jim Sr­bi­ja tre­ba da ide, pre­mi­jer se vra­tio gra­du ko­ji se po­sle to­li­ko vje­ko­va vra­ća nje­mu!
-Ne po­di­žem ja “Vu­čić­grad”, ovaj, “De­spo­tov grad” se­be ra­di, ni­ti ću se za tih 200- 300 go­di­na po­ja­vi­ti na sve­ča­nom otva­ra­nju, već že­lim da osta­vim Be­o­gra­du i Sr­bi­ji još ne­što ve­li­čan­stve­no, osim svog por­tre­ta, Ba­bi­ća, Ga­ši­ća, Ver­bi­ća, Se­la­ko­vi­ća, Jor­go­van­ke, du­go­va, ovaj, još mno­go­o­oo dru­go­va…- go­vo­ri, a grad kao da već ni­če, i to ne Fri­drih, već ni­če pod sva­kim za­ma­hom ru­ke špajz vi­zi­o­na­ra.
-Ov­dje će bi­ti če­ti­ri ku­le, baš kao u Ste­fa­no­vo vri­je­me, ali ne stra­ža­re već okre­nu­te evro­in­te­gra­ci­ja­ma, kao sim­bo­li ču­va­ra vri­jed­no­sti ko­ji­ma te­ži­mo; pa stam­be­ni objek­ti od 20 i vi­še spra­to­va, ka­ko je mla­di La­za­re­vić za­mi­šljao za­gle­dan u vo­du pi­ta­ju­ći se: “O, da li će ne­ko ne­ka­da ima­ti sna­ge, vo­lje i vi­zi­je da po­dig­ne “Be­o­grad na vo­di”, re­ci­mo; te sred­njje­ve­kov­ni tr­žni cen­tri da pen­zi­o­ne­ri i za­po­sle­ni ima­ju gdje da po­tro­še ono­li­ke nov­ce kad im po­ve­ća­mo pen­zi­je i pla­te; ne­bro­je­no rad­nih mje­sta za vi­te­zo­ve ko­je će­mo pro­iz­ve­sti u sme­de­rev­skoj že­lje­za­ri, u sa­rad­nji s “mer­ce­de­som” i osta­lim ko­o­pe­ran­ti­ma, ko­ji već u hi­lja­da­ma sto­je pod be­de­mi­ma i pred ka­pi­jom ko­ju će­mo po­di­ći čim is­ko­pa­mo ša­nac i na­pu­ni­mo vo­dom iz ka­na­la Mo­ra­va- Var­dar- Egej…- ve­se­lo po­zdra­vlja­ju­ći bu­du­će kup­ce sta­no­va u “De­spo­to­vom gra­du”, ko­ji su se do pri­je sa­mo ne­ko­li­ko da­na pre­mi­šlja­li da li da vi­šak sred­sta­va ulo­že u SMS gla­so­ve za Kri­sti­ja­na i Ma­ju Ni­ko­lić, ili da pa­za­re ne­ku ne­kret­ni­nu, ali su se mu­dro od­lu­či­li za pa­met­ni­ju in­ve­sti­ci­ju- pri­je će “Vu­čić­grad” ne­go­li Ma­ja Ni­ko­lić s “Far­me”…
dva­u­je­dan.rs