Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić


U
Pod­go­ri­ci se ne­dav­no ubio otac če­tvo­ro dje­ce. Naj­bo­lji pri­ja­telj mno­gih. Đed tek ro­đe­ne unu­ke ko­ja ga ne­će za­pam­ti­ti. Muž.
Ubio se Čo­vjek.
Čo­vjek se ubio za­to što je htio da ži­vi ča­sno, do­sto­jan­stve­no i po­šte­no. Ni­su mu da­li. Čo­vjek ni­je htio da ži­vi na ra­čun dru­gih zbog tu­đe ne­prav­de. To je bi­lo ja­če od nje­ga. Ni­je mo­gao da ži­vi s tim, ali, ni­je htio ni dru­gi­ma da su­di, kao što su su­di­li nje­mu. Ti­me je po­ka­zao svo­je ogrom­no sr­ce - sr­ce ve­će od bi­lo kog du­ga. Čo­vjek ni­je se­bi od­u­zeo ži­vot zbog svo­jih du­go­va, na­pro­tiv: svo­je du­go­ve je ured­no pla­ćao. Stra­dao je zbog du­go­va ko­je su mu dru­gi na­me­ta­li, po nji­ho­vim pra­vi­li­ma. Na kra­ju, Čo­vjek je pre­pla­tio i taj ta­kav - nji­hov dug i to naj­ve­ćom ci­je­nom – svo­jim ži­vo­tom.
Pri­je osam go­di­na Čo­vjek je po­di­gao stam­be­ni kre­dit u iz­no­su od 30. 000 eura, kao i ve­ći­na nje­go­vih su­gra­đa­na, ni ne slu­te­ći da će ga to, umje­sto u no­vi, mu­kom ste­če­ni dom - od­ve­sti u grob. Čo­vjek je ve­zao svoj kre­dit za švaj­car­ske fran­ke, ko­je su, kao što je po­zna­to mi­je­nja­le vri­jed­nost iz mje­se­ca u mje­sec, naj­če­šće na šte­tu du­žni­ka. Pri po­di­za­nju kre­di­ta ni­ko ga ni­je ni oba­vi­je­stio da mo­že do­ći do to­ga, iako su ban­ke u oba­ve­zi da to uči­ne, od­no­sno da pre­do­če kli­jen­ti­ma do ka­kvih kom­pli­ka­ci­ja mo­že do­ći. Zbog stra­ha da od­bi­ju po­ten­ci­jal­ne kli­jen­te, ban­ke su li­stom iz­bje­ga­va­le taj kru­ci­jal­ni de­talj. Čo­vjek je znao da ga je ban­ka na­sa­ma­ri­la. Go­di­ne su pro­la­zi­le, ra­te su se uve­ća­va­le. Od ve­drog i na­smi­ja­nog čo­vje­ka, po­stao je is­pi­jen i is­cr­pljen, ni­je vi­dio iz­laz – ipak – ni­je se pre­da­vao.
Da rje­še­nja u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma ima, po­ka­zao je Island svo­jim pri­mje­rom: Vr­hov­ni sud je od­lu­čio da pro­gla­si (uki­ne) ne­za­ko­ni­to da­va­nje kre­di­ta u stra­nim va­lu­ta­ma. Za one gra­đa­ne ko­ji su već po­di­gli kre­di­te, dr­ža­va je uči­ni­la sle­de­će: ban­ke ko­je su već da­le kre­di­te bi­le su oslo­bo­đe­ne di­je­la po­re­za ka­ko bi kom­pe­zo­va­le sma­nje­nje ka­mat­nih sto­pa pre­ma gra­đa­ni­ma.
Na­du mu je na krat­ko vra­tio no­vi skup­štin­ski za­kon o za­šti­ti gra­đa­na ko­ji su uze­li kre­di­te u ‘’švaj­car­ci­ma’’. No, ka­ko ne­sre­ća ni­kad ne do­la­zi sa­ma, nje­ga, ali i mno­ge dru­ge, taj za­kon ni­je za­šti­tio. Na­pro­tiv, za­šti­tio je sa­mo gla­so­ve i fo­te­lje onih ko­ji su ga do­ni­je­li. Na sce­nu je stu­pio jav­ni iz­vr­ši­telj, od­no­sno, jav­no oza­ko­nje­ni utje­ri­vač du­go­va. Ovaj re­pre­zent dr­ža­ve je za­ko­nom ovla­šćen da u ime ban­ke pli­je­ni i po­pi­su­je imo­vi­nu du­žni­ka i ti­me sti­če pro­fit u ko­rist dr­ža­ve. On je vlast. On je osi­on. Gord. On te dr­ži. A nje­ga, po­no­vo, dr­ži ne­ko dru­gi. I ta­ko u ne­do­gled. Si­stem je truo. Ipak, iz­vr­ši­telj je sa­mo dr­ža­va u ma­lom. Čo­vjek je znao da iz­vr­ši­telj ni­je kriv.
Pre­ma ri­je­či­ma Čo­vje­ko­ve kćer­ke, u mo­men­tu ka­da je ot­pla­tio 27. 000 eura, od ukup­no 30. 000 eura glav­ni­ce, jav­ni iz­vr­ši­telj oba­vje­šta­va ga da, zbog tr­ži­šnih pro­mje­na, umje­sto još 3.000 eura, mo­ra da pla­ti još ne­vje­ro­vat­nih 41. 000 eura. Čo­vjek vi­še ni­je bio čo­vjek, iz­gu­bio je svoj lik. Po­stao je svo­ja sjen­ka.
Sve i da su ban­ke u pra­vu, sve da je Čo­vjek gri­je­šio od po­čet­ka do kra­ja – a ni­je, sve i da je jav­ni iz­vr­ši­telj imao pra­vo da mu za­pli­je­ni imo­vi­nu – a ni­je, iz­nad sve­ga to­ga, jed­no, ipak, je­ste – ži­vot. Da je imao nov­ca da se iz­bo­ri sa bo­le­sno uve­ća­nim du­gom, Čo­vjek bi sad bio živ. Ipak, glav­ni i od­go­vor­ni kri­vac Čo­vje­ko­ve tra­ge­di­je je ko­rum­pi­ra­na dr­ža­va ko­ja ga­ji, u naj­ma­njem, ani­mo­zi­tet pre­ma sop­stve­nim gra­đa­ni­ma. Umje­sto da za­šti­ti Čo­vje­ka, ali i mno­ge dru­ge, dr­ža­va ga je pu­sti­la niz vo­du. Pu­sti­la ga je da se sam bo­ri. U ko­nač­nom: pu­sti­la ga je da umre.
De­ve­tog da­na ok­to­bra, a osme go­di­ne od po­di­za­nja kre­di­ta, Čo­vjek je kre­nuo u šet­nju, ali ovaj put, šet­nju dru­ga­či­je ru­te, šet­nju bez po­vrat­ka. Sa so­bom je po­nio eks­plo­ziv. Zna­ju­ći sa­mog se­be, ni­je ni po­mi­slio da na­u­di bi­lo ko­me, osim – se­bi. Te­škim ko­ra­ci­ma i s još te­žim mi­sli­ma, kre­nuo je ka kan­ce­la­ri­ji jav­nog iz­vr­ši­te­lja. Znao je da se bli­ži kraj. Ni­je mo­gao da uve­de po­ro­di­cu, ono je­di­no što mu je pre­o­sta­lo, u svoj du­žnič­ki ro­pac. Bi­lo je ja­če od nje­ga.
Raz­go­vor sa­ pre­go­va­rač­kim ti­mom MUP-a bio je ne­u­spje­šan. Kad je Čo­vjek htio da pri­ča, ni­ko ga ni­je slu­šao. Ovog pu­ta nji­hov glas ni­je do­pi­rao do nje­ga. Čo­vjek je već bio ne­gdje dru­go. Za­mo­lio je za ci­ga­re­tu i ti­ši­nu.
U Pod­go­ri­ci su ne­dav­no dje­ca osta­la bez oca. Pri­ja­telj je ostao bez pri­ja­te­lja. Unu­ka bez đe­da. Že­na bez mu­ža.
A Čo­vjek... Čo­vjek je ko­nač­no po­stao slo­bo­dan. Cr­na Go­ra je još jed­nom ubi­je­na.