Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Ka­da su na Kr­stov­dan, 27. sep­tem­bra, po­če­li na­rod­ni pro­te­sti u Pod­go­ri­ci, u or­ga­ni­za­ci­ji De­mo­krat­skog fron­ta, a pro­tiv re­ži­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i Ran­ka Kri­vo­ka­pi­ća, pr­va aso­ci­ja­ci­ja mi je bi­la - pro­te­sti iz ja­nu­a­ra 1998. go­di­ne. Ve­o­ma ma­sov­ni i “na­e­lek­tri­sa­ni” pro­te­sti. Po­vod za pro­te­ste-kra­đa na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma, ne­gdje u je­sen pret­hod­ne go­di­ne. Kra­đa za an­to­lo­gi­ju beš­ča­šća i po­li­tič­kog raz­boj­ni­štva. Pod­sje­ti­mo, ta­da je Mi­lo “po­bi­je­dio” Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća i po­stao pred­sjed­nik Cr­ne Go­re. Ti pro­te­sti ta­da, 1998. go­di­ne, bru­tal­no su ras­tu­re­ni. Po si­ste­mu naj­že­šćih voj­nih hun­ti. Po­put one ge­ne­ra­la Pi­no­čea u Či­leu, iz se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Bi­la je to, bez ika­kve di­le­me, jed­na od gro­zo­mor­ni­jih go­di­na u če­tvrt vi­je­ka “mla­de cr­no­gor­ske, DPS-SDP de­mo­kra­ti­je”. Ta­kav po­lom go­lo­ru­kog na­ro­da, u iz­ved­bi vla­sti, osta­će za­si­gur­no kao mno­go mrač­na, jad­na i bi­jed­na stra­ni­ca cr­no­gor­ske po­li­tič­ke isto­ri­je.
U skla­du s na­sle­đem iz 1998. go­di­ne, go­to­vo pri­je ne­go što su i po­če­li po­sled­nji pro­te­sti, ‘’go­spo­dar’’ i nje­go­ve slu­ge po­ka­za­li su da ne­će pre­za­ti da 1998. go­di­nu po­no­ve. Hi­lja­du po­li­ca­ja­ca (armija Cr­ne Go­re, ka­žu, bro­ji ne­ko­li­ko sto­ti­na voj­ni­ka) pod pu­nom opre­mom, s bor­nim ko­li­ma, vo­de­nim to­po­vi­ma, ko­nji­com, kr­vo­loč­nim psi­ma... . Svi sprem­ni da Cr­nu Go­ru bra­ne od “ne­pri­ja­te­lja” . Po bi­lo ko­ju ci­je­nu. Jer Mi­lo i nje­go­vi DPS per­ja­ni­ci ne smi­ju pa­sti. Tre­ba se žr­tvo­va­ti i iz­dr­ža­ti ma­kar do de­cem­bra, ka­da bi tre­ba­lo da stig­ne NA­TO an­đeo. I spa­si DPS-SDP Cr­nu Go­ru za na­red­nih sto go­di­na. Naj­ma­nje. Upre­gli su se u od­bra­nu i “slo­bod­ni DPS-SDP me­di­ji”. Oni elek­tron­ski na­ro­či­to. Pa umje­sto da se ba­ve uzro­ci­ma ko­ji su do­ve­li do to­ga da Cr­na Go­ra po­sta­ne naj­ljep­ši za­tvor na svi­je­tu, ti baj­ni me­di­ji kao da se tak­mi­če ko će pre­ci­zni­je iz­bro­ji­ti i sni­mi­ti za­sta­ve stra­nih dr­ža­va (Sr­bi­je) ko­je no­se de­mon­stran­ti. Ko će pre­ci­zni­je mar­ki­ra­ti čet­ni­ke sa ko­kar­da­ma, na­ci­o­na­li­stič­ke pa­ro­le i dru­ga ide­o­lo­ška zna­me­nja. Ko će rev­no­sni­je pra­ti­ti mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, čo­vje­ka ko­ji tru­je du­kljan­sko-mon­te­ne­grin­ski duh no­ve Cr­ne Go­re. One Cr­ne Go­re ute­me­lje­ne na “po­bjed­nič­kom” re­fe­ren­du­mu o ob­no­vi ne­za­vi­sno­sti, 21. ma­ja 2006. go­di­ne. A pro­pa­gi­ra duh Cr­ne Go­re Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog i dru­gih slav­nih lič­no­sti cr­no­gor­ske isto­ri­je. I či­ni sve što je u nje­go­voj du­hov­noj i in­te­lek­tu­al­noj mo­ći da pod­sje­ti na­rod cr­no­gor­ski da Cr­na Go­ra ni­je od ju­če. Da ima mno­go vi­še od de­vet go­di­na isto­rij­skog tra­ja­nja. I da se kroz svo­je mi­le­ni­jum­sko tra­ja­nje ju­nač­ki no­si­la sa ja­čim i opa­sni­jim ne­pri­ja­te­ljem od DPS-SDP za­vo­je­va­ča. I da ih je sve “na nos po­bo­la”. Na isto­rij­sko sme­tli­šte ću­šnu­la. A se­be smje­sti­la u le­gen­du. Ta­ko će, ubi­je­đen sam, za­vr­ši­ti i ar­hi­tek­te la­ti­ni­za­ci­je i pre­te­me­lje­nja tra­di­ci­o­nal­ne Cr­ne Go­re, a ko­ji, na­ro­či­to od 21. ma­ja 2006. go­di­ne, ha­ra­ju nje­nim pro­sto­rom.
Uma­lo da za­bo­ra­vim pro­te­ste. Kao što se mo­že vi­dje­ti sva­kim ne­pri­stra­snim, po­šte­nim po­gle­dom, žeđ za slo­bo­dom do­mi­ni­ra nji­ho­vim gan­di­jev­skim kr­vo­to­kom. Slo­bo­da čo­vje­ku od Bo­ga da­ta, a da­nas ov­dje, u Cr­noj Go­ri, za­ro­blje­na, oko­va­na i u DPS-SDP tam­ni­cu ba­če­na. Slo­bo­da, kćer­ka isti­ne, a obje za­jed­no, kroz vje­ko­ve za­štit­ni znak Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca. I naj­sjaj­ni­ji or­den na pr­si­ma nji­ho­vim. Drev­na is­toč­njač­ka mu­drost ka­že da “ni­ko ne vla­da ne­vi­no”. Ali kraj­nje je vri­je­me da Cr­no­gor­ci naj­zad zba­ce, le­gal­nim pu­tem na­rav­no, na pra­vim, slo­bod­nim i fer iz­bo­ri­ma, če­tvr­tvje­kov­ni DPS-SDP ja­ram s vra­ta. Da se pru­ži, po­ru­ču­je na­rod sa pro­te­sta, šan­sa ne­kim dru­gim lju­di­ma, ide­ja­ma i po­li­ti­ka­ma, da ot­poč­nu s ob­no­vom spr­že­nog dru­štve­nog tki­va Cr­ne Go­re. I da se poč­ne uti­ra­ti put Cr­noj Go­ri kao slo­bod­nom i otvo­re­nom, de­mo­krat­skom dru­štvu s eko­nom­skim, so­ci­jal­nim, kul­tur­nim, vjer­skim, je­zič­kim i dru­gim ob­li­kom slo­bo­de. Uz re­ha­bi­li­ta­ci­ju isti­ne, jer sa­mo isti­na oslo­ba­đa. Ap­so­lut­ne slo­bo­de ne­ma, a i ne­će je ni­ka­da ni bi­ti. Ni za čo­vje­ka kao po­je­din­ca, ni za ko­lek­ti­vi­tet. Slo­bo­da je ne­pre­sta­ni pro­ces, ni­ka­da do­vr­šen i za­vr­šen. Slo­bo­da tra­ži lju­de! Ne da­mo ovo par­če slo­bod­ne te­ri­to­ri­je, po­ru­ču­ju očaj­ni, ali po­šte­ni, ple­me­ni­ti lju­di sa bi­ne i is­pred ša­to­ra po­re­đa­nih na bu­le­va­ru Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog. Dir­lji­vo, su­ge­stiv­no, sim­bo­lič­no. Po­ne­kad me­lan­ho­lič­no i “do pu­ca­nja” tr­pe­lji­vo. Ali i ro­man­tič­no, bo­ga­mi. Tra­že na­pu­šta­nje par­la­men­ta, slo­bod­ne i fer iz­bo­re. Ne po­mi­nju ni NA­TO, ni an­ti­cr­no­gor­stvo, ni na­sil­nu smje­nu vla­sti, ka­ko im ‘’go­spo­dar’’ pod­me­će. Su­ge­ri­šu cr­no­gor­skim gra­đa­ni­ma da se s hi­po­te­kom “Snim­ka”, tog cr­no­gor­skog “Vi­ki­lik­sa”, ne mo­že da­lje u iz­bor­ne utak­mi­ce. U la­ži­ra­ne, ku­plje­ne, po­ni­ža­va­ju­će, dis­kri­mi­na­tor­ske iz­bor­ne du­e­le. Pod­sje­ća­ju pro­te­stan­ti po­sred­no i na pje­sni­ko­vo pi­ta­nje: “Da li će slo­bo­da umje­ti da pje­va kao što su su­žnji pje­va­li o njoj”? No, pri­je od­go­vo­ra, mo­ra se ipak sa­če­ka­ti do­la­zak slo­bo­de. A ona, kad- tad, do­ći mo­ra. Si­le ne­ma!