Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Otvor kroz ko­ji pr­o­la­ze dah, ri­ječ i hra­na, a če­sto iz­la­ze smrad i po­gan­šti­na na­zi­va­mo usta. Sim­bo­lič­ka vri­jed­nost va­ri­ra - ne­ke kul­tu­re ih po­štu­ju kao iz­vor stva­ra­lač­ke mo­ći, dru­ge kao ru­pu kroz ko­ju se u ti­je­lo uvu­kla du­ša. Ne­kad dav­no se sma­tra­lo da naj­bo­lji i naj­po­seb­ni­ji mo­gu usna­ma da „za­va­te“ ne­mu­šti go­vor. Pred onim čo­vje­kom ko­ji ovla­da tom di­vljom ma­gi­jom, ka­žu da su se otva­ra­le zgr­če­ne ša­ke ubi­je­nih, krad­ne mi­sli lo­po­va, na­mje­re svi­rep­ni­ka, ali i za­man­da­lje­ne škri­nje iz pe­ći­na... Šta god da bi iz­go­vo­ri­li, s ko­jom god na­mje­rom - glas bi opio i naj­tvr­do­kor­ni­jeg rat­ni­ka. Ali, vje­šti­na ne­mu­štog ba­ja­nja kroz gla­sne ži­ce ni­je po­te­kla od lju­di, već od sit­nih zvje­ri... gma­zo­va, tač­ni­je.
No, da se vra­ti­mo po­čet­ku svih po­če­ta­ka. U Afri­ci se na sva­kih se­dam vje­ko­va ra­đao bi­je­li no­so­rog. Kru­pan stvor ne­vi­đe­ne sna­ge. La­vo­vi mu se skla­nja­li s pu­ta, kro­ko­di­li uz­mi­ca­li du­blje u rječ­na ko­ri­ta - iako ne po­sto­ji pre­da­nje da je bo­žan­stve­no ču­do s tri ro­ga ikad rik­nu­lo ili rit­nu­lo ne­ko­ga... Hra­ni­li su se ge­ne­ra­ci­ja­ma na isti na­čin - mli­ječ­nom tra­vom, no­je­vim ja­ji­ma i da­ne pro­vo­di­li u rav­na­nju br­da. Vo­lje­li su da se igra­ju sa mon­su­ni­ma i od­bi­ja­ju gro­mo­ve sa tla. Ma, za­ni­ma­le su ih sva­ka­kve ko­je­šta­ri­je da će­mo pra­vo. Ne­što od to­ga je­ste bi­lo bes­ko­ri­sno, sko­ro za­lud­no... ali mno­go do­bra i spa­se­nja bi­je­li dži­no­vi na­či­ni­še. Lo­za te ču­do­tvor­ne vr­ste se okon­ča­la na­glo - na če­tr­na­e­stom ko­lje­nu... pre­va­rom... A evo ka­ko je to bi­lo:
Čan­da­ki bje­še če­tr­na­e­sti iz lo­ze sni­je­žno bi­je­lih, već na­pu­nio osam­de­set go­di­na, što se u li­ni­ji bi­je­lih no­so­ro­ga sma­tra­lo zre­lim lje­ti­ma – sko­ro pa pu­na sna­ga. Puf­tao bi na obla­ke tje­ra­ju­ći ih da is­ci­je­de ko­je ki­lo ki­še nad sa­va­nom. Ži­vo­ti­nje u nje­go­voj bli­zi­ni uglav­nom ni­ka­da ni­su bi­le glad­ne ili žed­ne. Ro­gom od abe­no­vi­ne kr­čio je otrov­ne mo­čva­re i pra­vio pu­te za slo­no­ve, ze­bre i an­ti­lo­pe. Sve su mu se zve­ri kla­nja­le, naj­če­šće iz lju­ba­vi... ma­lo njih iz stra­ha. I ži­vio je ta­ko Čan­da­ki od da­na do da­na, ge­ga­ju­ći ma­siv­nu po­ja­vu pod vre­lim sun­cem, ne oče­ku­ju­ći da će iko ili išta u Afri­ci po­že­lje­ti da ga po­vri­je­di ili iz­da. A i što bi? Bio je do­bar i drag. Ugo­dan svi­ma... Me­đu­tim, u zbi­ru se ne­ka­ko pre­va­rio. Do­dao vi­še še­će­ra, a ute­klo mu ko­je ki­lo so­li. Jer, ni­je znao če­tr­na­e­sti od ra­se bi­je­lih da bla­god­no či­nje­nje vi­še iri­ti­ra po­ga­ne du­še no za­bi­je­no ko­plje u vrh nji­ho­va če­la.
Jed­nog ju­tra se de­be­li Čan­da­ki pro­bu­di i na sto­ma­ku pri­mi­je­ti pi­ja­vi­cu. Kad se za­gle­da bo­lje, ot­kri da se ne ra­di o žde­ra­ču su­kr­vi­ce, već o drh­ta­vom cr­nom gu­šte­ru, ne ve­ćem od cr­vi­ća. Kad kre­nu da uklo­ni lji­ga­vo sme­ta­lo, ono sit­no za­va­pi “Ne mi­či me, mo­lim te! Ne­ćeš ni osje­ti­ti da sam tu... sa­mo bih da ti se di­vim”. Čan­da­ki ne bi tašt stvor, sa­ža­li se na pi­ju­ka­vog gu­šter­či­ća i do­zvo­li mu da obi­ta­va na nje­go­vom ti­je­lu, uz opo­me­nu “Ne­moj da boc­kaš ili da mi na bi­lo ko­ji na­čin sme­taš”. Ovaj se za­kle na zmi­jin grob i plju­nu tri pu­ta u stra­nu kao po­tvr­du obe­ća­nja. Če­sto bi se peo do Čan­da­ki­je­vog uha, šu­njao i šap­tao... šap­tao. I ta­ko je pro­past za­po­če­la svo­ju tur­ne­ju.
Uisti­nu, gu­šter­če ga ni­je pec­ka­lo ka­da bi bi­li sa­mi... ali ako bi se išta dru­go de­si­lo sa stra­ne (ne­ki trn, oštar ka­men pod sto­pa­lom) gi­zda­vi stvor bi is­ko­ri­stio da ušti­ne Čan­da­ki­ja kan­dža­ma. Ovaj to ne bi pri­mje­ći­vao, mi­sle­ći da je sve dio ne­zgo­de, uga­nu­ća i boc­ki­ca sa vr­ha su­ve tra­ve. A on­da su i pti­ce po­če­le da kru­že, i ko­nač­no sli­je­ću na nje­go­va le­đa. Gu­šter mu ka­za da bez njih ne bi umio da se dru­ži i da mu tre­ba ma­lo raz­go­vo­ra mi­mo sva­ko­dnev­nih stva­ri na bi­je­lom sto­ma­ku. A u po­ta­ji na­u­či vra­ne i čvor­ke da ga klju­nom is­klju­ca­ju sve dok se sit­ne ra­ne ne otvo­re i za­gno­je. Čan­da­ki ni to ni­je pri­mje­ći­vao, bio je si­lan i ve­li­ki. Šta su ogre­bo­ti­ne na jed­noj pla­ni­ni. A gmaz mu je pri­čao ra­zno­boj­ne baj­ke, umi­vao uši po­sla­sti­ca­ma, i po­sta­do­še ta­ko ne­raz­dvoj­ni pri­ja­te­lji. Ta­ko je ma­kar Čan­da­ki sma­trao. Pti­ce du­gih klju­no­va su sve če­šće do­la­zi­le, ra­ne po­sta­ja­le du­blje i pr­ska­ve, a baj­ke sve soč­ni­je. Na­po­slet­ku, već is­cr­pljen od ri­je­ke što ote­če iz nje­ga div­ni Čan­da­ki skon­ča uz dr­vo Akua... s gu­šter­či­ćem po­red uva. Smrad mu je do zad­njeg tre­na pri­čao ka­ko mu se di­vi. I da ne obra­ća pa­žnju na bo­lo­ve s le­đa. Sve je to od tr­nja.
Kad se iz Čan­da­ki­ja otr­gla du­ša, gu­šter osta da sr­če pre­o­sta­lo me­so. Jeo, ždrao i gu­tao da­ni­ma. Na kra­ju, na­ra­stao u jed­nog od naj­ru­žni­jih stvo­ro­va... ko­mo­do zma­ja.

* * *

I ta­ko... svi se ra­đa­mo sa ta­len­ti­ma. Kod ne­kih dar umi­je da za­si­ja ja­sni­je od ko­že. Da li za­to što ste li­je­pi, pa­met­ni ili pro­sto sve­u­kup­no gled­ni. Svje­tlost pri­vla­či mno­ge po­gle­de. I one ko­ji­ma tvo­je iskre sme­ta­ju. Po­hva­le i di­vlje­nja što po­ku­lja­ju iz usta onog ko­ji vla­da ne­mu­štim go­vo­rom umi­ju da sa­kri­ju mno­go­broj­ne sit­ne ra­ne što ti ih na le­đa i sto­ma­ku pra­vi. Ako i že­liš du­ga pri­ja­telj­stva s gu­šte­ri­ma, on­da raz­vij krat­ko­traj­no pam­će­nje.
Do­zvo­li­ti sva­kom da ti pri­đe - stvar je vas­pi­ta­nja. Ne da­ti ni­kom par­če uva da ti ša­pu­će la­ži - stvar je od op­stan­ka. Pra­vi pri­ja­telj se ne tru­di da ti ri­je­či­ma omek­ša mo­zak, već sr­ce umi­li dje­la­njem.
Afri­kan­ci tvr­de da se u pri­ja­telj­stvu sve svo­di na sa­mo jed­nu stvar - ka­ko bi­ti Čan­da­ki bez gu­šte­ra.

(Autor je knji­žev­nik)