Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ru­sko ra­to­va­nje u Si­ri­ji ju­če ni­je bi­lo me­đu pr­vim svjet­skim vi­je­sti­ma, što zna­či da je Pu­ti­no­va in­ter­ven­ci­ja oko ko­je se po­di­gla ve­li­ka uz­bu­na već po­sta­la dio sva­ko­dne­vi­ce. Na­vi­ka­va­mo se da na Bli­skom is­to­ku vi­še ne in­ter­ve­ni­še sa­mo Ame­ri­ka.
Ono što je di­le­ma je­ste šta bi mo­gla da bu­de po­bje­da u Si­ri­ji? Uni­šte­nje svih te­ro­ri­stič­kih gru­pa sva­ka­ko ni­je mo­gu­će, jer ta­mo ”sva­ko ima svog dži­ha­di­stu”: mno­go­broj­ne po­bu­nje­nič­ke for­ma­ci­je ima­ju svo­je spon­zo­re, pa sa­mim tim i raz­li­či­te ci­lje­ve i in­te­re­se.
Za­mi­sli­mo si­tu­a­ci­ju da Ame­ri­ka sa svo­jim sa­ve­zni­ci­ma sa­svim dig­ne ru­ke od Si­ri­je i pre­pu­sti je Ru­si­ji. Šta bi Pu­tin s njom? Do­bio bi sta­ra­telj­stvo nad bez­na­de­žnom dr­ža­vom, jer ono što je u Si­ri­ji gra­đan­skim ra­tom raz­bi­je­no, ne mo­že se vi­še sa­sta­vi­ti. Mo­rao bi ta­mo da dr­ži po­pri­lič­no voj­ske ka­ko bi spri­je­čio da se lo­kal­na et­nič­ka i vjer­ska ne­pri­ja­telj­stva po­no­vo raz­buk­ta­ju.
Ka­ko iz­gle­da­ju bli­sko­i­stoč­ni gli­bo­vi od­lič­no po­ka­zu­ju pri­mje­ri ame­rič­kih in­ter­ven­ci­ja u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu. Po­bje­de su ta­mo pro­gla­še­ne u ra­nim fa­za­ma in­va­zi­ja, ka­da su sna­žne ofan­zi­ve svr­gle re­ži­me Sa­da­ma Hu­se­i­na u Bag­da­du i ta­li­ban­ski ka­li­fat u Ka­bu­lu. A on­da je ame­rič­ka voj­ska osta­la da bi no­ve vla­sti kon­so­li­do­va­la i ”uve­la de­mo­kra­ti­ju”.
Re­zul­ta­te zna­mo. ”Glu­pi rat” (po Oba­mi) u Ira­ku za­vr­šen je ame­rič­kim po­vla­če­njem 2011, po­sle osam go­di­na, da bi se la­ni Ame­ri­ka ta­mo vra­ti­la da se bo­re pro­tiv no­vog ne­pri­ja­te­lja, Islam­ske dr­ža­ve. Za­vr­še­ni rat ih je ko­štao vi­še od hi­lja­du mi­li­jar­di do­la­ra, po­gi­nu­lo je oko 4.500 ame­rič­kih voj­ni­ka i ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da Ira­ča­na, a kon­to no­vog je tek otvo­ren.
”Pra­vo bo­ji­šte” (opet po Oba­mi, ko­ji je ra­to­ve na­sli­je­dio), Av­ga­ni­stan, stvo­re­no je po­čet­kom ok­to­bra 2001. – in­va­zi­ja je iz­vr­še­na da bi se iz Ka­bu­la pro­tje­ra­li ta­li­ba­ni i uhva­tio ili li­kvi­di­rao li­der Al ka­i­de Osa­ma bin La­den. Pr­va je iz­ve­de­na ve­o­ma br­zo, a dru­ga tek u ma­ju 2011. Rat - naj­du­ži u ame­rič­koj isto­ri­ji – for­mal­no je za­vr­šen 31. de­cem­bra 2014., ali po­vla­če­nje je još u to­ku.
Šta­vi­še, Oba­ma je upra­vo sa­op­štio da od kom­plet­nog iz­vla­če­nja iz Av­ga­ni­sta­na od­u­sta­je: da će ta­mo i idu­će go­di­ne osta­ti 9.800 ame­rič­kih voj­ni­ka, ka­ko bi spri­je­či­li da se ta­li­ba­ni vra­te u Ka­bul, kao što su ne­dav­no na­krat­ko za­u­ze­li i stra­te­ški va­žan Kun­duz (va­žan zbog to­ga što je cen­tar nar­ko- tr­go­vi­ne).
Sal­do 14-go­di­šnje ame­rič­ke oku­pa­ci­je Av­ga­ni­sta­na je u svim aspek­ti­ma po­ra­zan. S voj­nog aspek­ta, sto hi­lja­da nje­nih voj­ni­ka po­ja­ča­nih sa oko 30.000 iz re­do­va NA­TO sa­ve­zni­ka, ni­je bi­lo u sta­nju da se ob­ra­ču­na sa ne­ko­li­ko hi­lja­da ta­li­ba­na, ko­ji da­nas kon­tro­li­šu vi­še te­ri­to­ri­je ne­go na po­čet­ku ame­rič­ke in­va­zi­je.
Av­ga­ni­stan­ska mo­čva­ra Ame­ri­ku je ko­šta­la ma­nje u ljud­stvu (oko 2.500 po­gi­nu­lih voj­ni­ka), ali vi­še u nov­cu: zva­nič­no oko 800 mi­li­jar­di do­la­ra, ali po re­al­ni­jim pro­cje­na­ma, opet pre­ko jed­nog bi­li­o­na. A ka­ko i ne bi kad je ta­mo bi­lo oko 500 ba­za u ko­je je iz Ame­ri­ke do­pre­ma­no go­to­vo sve: od go­ri­va za bor­be­nu teh­ni­ku (tro­šak sva­kog li­tra ben­zi­na bio je oko sto do­la­ra), do hra­ne i pi­ja­će vo­de za ljud­stvo.
Bio je to, do­du­še, po­du­hvat na za­do­volj­stvo voj­no-in­du­strij­skog kom­plek­sa (u oba ra­ta pro­cvje­ta­la je i in­du­stri­ja pri­vat­nih voj­ski), ali to ne mi­je­nja is­hod: u oba slu­ča­ja Ame­ri­kan­ci su ”dža­ba kre­či­li”. ”Islam­ska dr­ža­va”, no­vi dži­ha­di­stič­ki po­kret ko­ji je di­rekt­ni re­zul­tat oku­pa­ci­je Ira­ka, opa­sni­ji je od sta­rog, Al ka­i­de. U Av­ga­ni­sta­nu, Oba­min je­di­ni cilj je sa­da da si­tu­a­ci­ju dr­ži pod ka­kvom-ta­kvom kon­tro­lom, sve dok u ja­nu­a­ru 2017. taj vruć krom­pir ne pre­ba­ci u ru­ke no­vom sta­na­ru Bi­je­le ku­će.
Zbog sve­ga ovo­ga, Ame­ri­ka i sa­ve­zni­ci ne bi tre­ba­lo da bu­du mno­go za­bri­nu­ti što se u nji­hov bli­sko­i­stoč­ni za­bran umi­je­šao no­vi igrač. Ko­ji bi, do­du­še, tre­ba­lo da zna u šta se upu­šta: Ru­si­ja (ta­da SSSR) pod­sje­ti­mo se, pr­va je po­če­la, or­ga­ni­zu­ju­ći puč ko­jim je 1978. uve­den ”so­ci­ja­li­zam” u Av­ga­ni­sta­nu. I ona je ta­mo osta­la či­ta­vu de­ce­ni­ju i to sku­po pla­ti­la: av­ga­ni­stan­ska tra­u­ma je uve­li­ko do­pri­ni­je­la ras­pa­du So­vjet­skog sa­ve­za i ame­rič­koj po­bje­di u Hlad­nom ra­tu.
Pri­je po­ra­za u Av­ga­ni­sta­nu, Ame­ri­ka je da­kle ta­mo po­bi­je­di­la, ali i ta po­bje­da je me­đu­tim bi­la Pi­ro­va: mu­dža­he­di­ni ko­je je na­o­ru­ža­va­la da bi pro­tje­ra­li Ru­se, po­sle sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na utr­li su put ta­li­ba­ni­ma, ovi Al ka­i­di, Al ka­i­da 11. sep­tem­bru, a 11. sep­tem­bar ame­rič­kom ”ra­tu pro­tiv te­ro­ra”, to jest za­a­gla­vlji­va­nju u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu...
Pro­ble­mi ko­je do­no­se po­bje­de mo­gu da bu­du te­ži od onih ko­ji pro­is­ti­ču iz po­ra­za, glav­na je lek­ci­ja ko­ju da­na­šnjoj kri­zi nu­di ”uči­te­lji­ca ži­vo­ta”.

(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)