Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Osta­će upam­će­ni svi, sva­ki po­je­di­nac, sva­ka op­skur­na i gro­tesk­na fi­gu­ra u me­dij­skom i sva­kom dru­gom jav­nom pro­sto­ru ko­ja je da­va­la ''vje­štač­ko di­sa­nje'' po­sr­nu­lom i gro­gi­ra­nom dik­ta­to­ru u ča­so­vi­ma po­li­tič­kog od­u­mi­ra­nja.
Ov­dje, pri­je sve­ga, mi­slim na one me­dij­ske po­sle­ni­ke i raz­ne pri­dvo­ri­ce iz me­dij­skih ku­ća ko­je su za ša­ku sit­ni­ša i pri­vi­le­gi­ja iz sve sna­ge po­dr­ža­va­le čo­vje­ka ko­me je i sa­mo­me ja­sno da je kraj bli­zu, ali mu to još ni­ko (valj­da iz stra­ha) iz nje­go­vog okru­že­nja ni­je re­kao.
Upam­ti­mo ta broj­na li­ca s drh­ta­vim gla­som i stra­hom u oči­ma, jer već sa­da zna­ju da će mo­ra­ti da tra­že no­vo uhlje­blje­nje kad do­đe do to­tal­nog kra­ha vla­da­ju­će oli­gar­hi­je. To­li­ko o nji­ho­vom ča­snom dje­lo­va­nju, jer če­ga bi se bo­jao onaj ko­ji je če­sti­to ra­dio, če­ga bi se pla­šio onaj ko­ji ni­je ni­šta skri­vio?
S ljud­skog sta­no­vi­šta mo­gu ra­zu­mje­ti da, iskre­no vje­ru­ju­ći u ne­ku ide­o­lo­gi­ju, čo­vjek po­ne­kad pre­ne­bre­ga­va ne­ke stva­ri, mo­gu ra­zu­mje­ti da se po­ne­kad u tom ''na­vi­ja­nju'' pre­tje­ra... Me­đu­tim, ono što već go­di­na­ma ra­de ne­ke re­žim­ske me­dij­ske ku­će, od ko­jih jed­na, na­ža­lost, no­si na­ziv i jav­ni ser­vis bez ika­kve sum­nje pred­sta­vlja vr­hu­nac mo­der­nog spi­no­va­nja i ma­ni­pu­la­tiv­nog in­že­nje­rin­ga pro­jek­to­va­nog u ure­đaj za ''šmin­ka­nje'' li­ka i dje­la od­la­ze­ćeg go­spo­da­ra i nje­go­ve post­ko­mu­ni­stič­ke bu­lu­men­te, oli­če­ne u par­ti­ji ko­ju pred­vo­di.
Ra­zu­mi­jem da je u osno­vi jav­ni ser­vis (u nor­mal­nim dr­ža­va­ma) spe­ci­fi­čan me­dij ko­ji u svo­joj pro­jek­ci­ji i na­či­nu funk­ci­o­ni­sa­nja ne­ma sa­mo ko­mer­ci­jal­nu kom­po­nen­tu... Ima­ju­ći u vi­du da se do­mi­nant­no fi­nan­si­ra iz bu­dže­ta, on ne­gdje ima oba­ve­zu da vo­di bri­gu i o op­štem do­bru, in­for­mi­sa­nju na­rod­nih ma­sa na objek­ti­van i do­sto­jan­stven na­čin, bez ika­kve pri­stra­sno­sti i po­ka­zi­va­nja pri­pad­no­sti bi­lo ko­joj po­li­tič­koj op­ci­ji, uklju­ču­ju­ći na­rav­no i vlast i opo­zi­ci­ju.
Elem, sve ovo ne va­ži u Cr­noj Go­ri, ov­dje se mje­ri­lo uspje­šno­sti jav­nog ser­vi­sa ogle­da u ko­li­či­ni po­ka­za­ne lo­jal­no­sti ak­tu­el­nom, ali, na svu sre­ću, i od­la­ze­ćem go­spo­da­ru.
Vje­ru­jem i bo­jim se da će ta­ko bi­ti i sa sva­kim sle­de­ćim go­spo­da­rem, jer, za­bo­ga, jav­ni ser­vis na cr­no­gor­ski na­čin je jed­na vr­sta po­želj­nog ''kr­pe­lja'' bez ko­jeg se ne mo­že i ko­ji sam ne mo­že bez ne­ke si­le i oslon­ca.
Ono, pak, što svih ovih go­di­na ra­di jav­ni ser­vis u Cr­noj Go­ri bez ika­kve sum­nje je vr­hu­nac beš­ča­šća i jed­nog be­sti­jal­nog iži­vlja­va­nja nad ve­li­kom ve­ći­nom gra­đa­na.
Nji­ho­ve ''mon­ta­že'' i pla­si­ra­nja in­for­ma­ci­ja već su ušli i u vi­ce­ve, a nji­ho­va pri­stra­snost na naj­bo­lji na­čin po­ka­zu­je u ka­kvoj je za­pra­vo kri­zi ov­da­šnje no­vi­nar­stvo.
Ne­za­vi­sni no­vi­na­ri se ov­dje mo­gu pre­bro­ji­ti na pr­sti­ma dvi­je ru­ke, sve osta­lo je po­sta­lo dio op­šteg br­lo­ga, u ko­jem se to­ne sve du­blje ka­ko se pri­bli­ža­va kraj go­spo­da­ru. ''Kad to­ne on, ne­ka to­nu i nje­go­vi obo­ža­va­o­ci'', re­če je­dan slo­bod­ni no­vi­nar.
Pri­vat­ne me­dij­ske ku­će mi ni­je­su ov­dje mno­go in­te­re­sant­ne, one funk­ci­o­ni­šu po prin­ci­pu ko vi­še pla­ti, pa ko se sna­đe u toj ''far­mi'' -sreć­no mu bi­lo.
U ov­da­šnjem mut­nom br­lo­gu šan­su da za­pli­va­ju ni­je­su pro­pu­sti­li ni broj­ni po­želj­ni ''ne­za­vi­sni in­te­lek­tu­al­ci'' i bes­kič­me­nja­ci ko­ji, za­rad nov­ča­no de­be­lih raz­lo­ga, ne pre­za­ju od bi­lo ka­kve jav­ne krit­ke ili re­ak­ci­ja iz esna­fa ili aka­dem­ske za­jed­ni­ce... Tre­ba vra­ća­ti broj­ne stam­be­ne kre­di­te, ot­pla­ći­va­ti auto­mo­bi­le, pu­to­va­ti na lje­to­va­nja i zi­mo­va­nja, raz­ne eks­kur­zi­je.
Za­i­sta, ka­da do­đe taj dan, a na­da­mo se, uz bož­ju po­moć, da on ni­je da­le­ko, pr­vo tre­ba tran­sfor­mi­sa­ti ta­ko­zva­ni jav­ni ser­vis i do­ve­sti no­ve lju­de ko­ji će ra­di­ti ne­za­vi­sno od po­li­tič­kog ili bi­lo či­jeg uti­ca­ja.
Lič­no, pri­zna­jem, u ne­ko­li­ko na­vra­ta ni­je­sam imao do­bar sto­mak za broj­ne nji­ho­ve pro­gra­me... Ta ko­li­či­na po­lu­i­sti­na je to­li­ko bi­la oči­gled­na da je če­sto vri­je­đa­la in­te­li­gen­ci­ju.
No, ta­ko­đe sam du­bo­ko vje­ro­vao da će i to­me do­ći kraj, po onoj na­rod­noj ''če­mu va­kat, to­me i vri­je­me''.