Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek


Ka­da je sjaj­na be­o­grad­ska (ta­da ju­go­slo­ven­ska) mu­zič­ka gru­pa ‘’Ido­li’’ po­ru­či­la mla­di­ma ‘’Ne vje­ruj u ido­le, jer i oni su lju­di od kr­vi i me­sa’’, ko­li­ko god se ni­sam sla­ga­la ta­da s tom po­ru­kom, sa­da bih je ra­do da­na­šnjoj omla­di­ni pred­lo­ži­la za him­nu. Na­ža­lost, bo­jim se da bi me sla­bo ko od njih i sa­slu­šao, a i ra­zu­mio, jer je ro­ken­rol da­nas u to­tal­nom za­peć­ku, a nji­ho­vi ido­li ni­su ni od kr­vi, ni od me­sa, već od ne­kog pla­stič­nog ma­te­ri­ja­la. I spo­lja i iz­nu­tra. Na­du­va­nih i gru­di i mi­sli, na­pum­pa­nih usta, mi­ši­ća i osta­lih ‘’spolj­nih efe­ka­ta’’.
A ja se ni­sam sla­ga­la s po­ru­kom ovog hi­ta, i mo­je omi­lje­ne gru­pe, jer sam vje­ro­va­la u njih i u pra­ve ido­le. A oni su to i bi­li. Baš ona­kvi ka­kvi tre­ba i do­kle tre­ba i smi­ju da bu­du. Bi­li su nam uzo­ri, i to je bio nji­hov cilj, a i svr­ha. Vred­nu­ju­ći to što ra­de, či­me se ba­ve, u bi­lo ko­joj vr­sti umjet­no­sti, ili uop­šte svog dje­la­nja, uči­li su nas ka­ko se, pri­je sve­ga, uči da se po­štu­je, ci­je­ni i na­rav­no vo­li to što nam se nu­di. A nu­di­li su kva­li­tet, ide­ju, smi­sao i ogrom­nu že­lju da kao ta­kvi tra­ju što du­že. Kvan­ti­tet bi­lo če­ga ni­je do­la­zio u ob­zir, ni­je se jed­no­stav­no mo­gao do­ve­sti ni u ka­kvu ve­zu ili po­re­đe­nje s kva­li­te­tom. Vje­ro­va­la sam u ido­le, jer su me vo­di­li na­pred, po­ma­ga­li su mi da bu­dem in­spi­ra­tiv­ni­ja, kri­tič­ni­ja,bu­di­li su u me­ni že­lju za ra­do­zna­lo­šću, za smi­slom, po­sta­vlja­li pi­ta­nje su­šti­ne, bu­di­li emo­ci­je. Da, mo­ji ido­li su bu­di­li emo­ci­je, i to je­ste nji­hov cilj. A ko su da­na­šnji ‘’he­ro­ji’’ Bal­ka­na? Na­ža­lost, to su estrad­ne zvi­je­zde, po­li­ti­ča­ri, me­dij­ske lič­no­sti... Ne za­o­sta­ju ni ne­ki ‘’mno­go ja­ki mom­ci’’ i nji­ho­vi po­tom­ci. Oni su svi ‘’bo­gom da­ni’’ da so­le pa­met svi­ma i da im se zbog to­ga po­va­zdan i po svu noć di­vi­mo, a bo­ga­mi i da ih sa­nja­mo. Što se me­ne ti­če, ja bih naj­ra­di­je pre­spa­va­la ovo nji­ho­vo vri­je­me is­pra­zno­sti i be­smi­sla. Ali, ipak, ne­ću, jer to nji­ma i je­ste cilj - da nas uljulj­ka­ju u svo­je pri­zem­ne pr­ći­je ne­u­ku­sa i ‘’lju­lja­ju’’ dok ne uto­ne­mo u du­bok san. Na­ža­lost , za­lju­lja­li su u tim ko­li­jev­ka­ma pro­sta­klu­ka ogro­man broj mla­dog svi­je­ta, za­vr­tje­li im mo­zak i ta­ko opi­je­ne uba­ci­li u krug bez­i­dej­no­sti i po­vr­šno­sti. Rin­gi­špil ne­u­ku­sa ne pa­da im na pa­met da za­u­sta­ve.
Ne­go, da vra­tim ja onaj sta­ri do­bri rin­gi­špil ma­lo una­zad i pod­sje­tim, da su pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na sce­nom vla­da­le mla­de rok zvi­je­zde po­put El­vi­sa Pri­sli­ja, i film­ske zvi­je­zde po­put Džems Di­na. Ta­ko­đe je bio u vr­hu i Pol In­ka, ka­nad­ski pje­vač i glu­mac. Se­dam­de­se­tih su tu bi­li, iz­me­đu osta­lih, Bo­bi Šer­man i Da­vid Ke­si­di, obo­je glum­ci i mu­zi­ča­ri iz pop-rok žan­ra tog vre­me­na. Tih go­di­na je ka­ri­je­ru po­čeo i sjaj­ni Majkl Džek­son. Osam­de­se­te su do­ni­je­le ‘’Nir­va­nu’’, Brit­ni Spirs, Ma­do­nu, a na do­ma­ćoj sce­ni ja sam uži­va­la u mo­jim ido­li­ma kao što su ‘’Ri­blja čor­ba’’, ‘’EKV’’, ‘’Za­bra­nje­no pu­še­nje’’, ‘’Azra’’...
On­da su do­šle te muč­ne de­ve­de­se­te. Ubi­je­đe­na sam da da­na­šnja omla­di­na ko­ja je ušla ‘’dvje­sta na sat’’ u tu kri­vi­nu šun­da i ne­u­ku­sa poj­ma ne­ma o mo­jim ido­li­ma. Na­ža­lost je ta­ko. Nji­ho­vi ‘’ido­li’’ i nji­ho­ve ‘’zvi­je­zde’’ su oni ko­ji ne­će osta­vi­ti ni­ka­kav trag, ni­ka­kav kva­li­tet i baš ni­šta do­bro po če­mu će ih pam­ti­ti. Ali će za­to osta­vi­ti ogrom­nu pu­stoš za to­bom i du­go se ne­će za­če­ti zdra­va kli­ca, ko­ja će iz­ro­di­ti sta­bil­no dr­vo i dru­štva i nje­ne kul­tu­re. Još po­ra­zni­je je to što u gla­va­ma tih mla­dih lju­di op­sta­je kon­fu­zi­ja, ali i la­žna pri­pad­nost la­žnim vri­jed­no­sti­ma.
Na­rav­no da ima iz­u­ze­ta­ka i da, sre­ćom, po­sto­je oni ko­ji su na vri­je­me sta­li na pra­vu stra­nu, ali su opet, na ne­sre­ću, u ma­nji­ni.
Ka­da je ri­ječ o pi­sci­ma ili na­uč­ni­ci­ma, ne­dav­no is­tra­ži­va­nje je po­ka­za­lo da se tek po­ne­ki uče­nik iz­ja­snio da je nje­gov uzor ne­ko iz elit­ne kul­tu­re. To uka­zu­je na ne­u­spjeh ško­le da po­sre­du­je u iz­gra­đi­va­nju vri­jed­no­sti ko­je se sma­tra­ju ključ­nim seg­men­tom so­ci­ja­li­za­ci­je, i go­vo­ri o nje­nom bli­je­dom uti­ca­ju na vr­jed­no­sni si­stem mla­dih. U ra­ni­jim is­tra­ži­va­nji­ma, pri­mje­ra ra­di, go­to­vo če­tvr­ti­na uče­ni­ka ima­la je ido­le iz ove sfe­re. Me­đu­tim sa­da su sa­mo dva pi­sca Mo­mo Ka­por i Džo­a­na K.Ro­u­ling (ka­kav ne­mo­guć spoj) do­bi­li po dva ‘’gla­sa’’, a po je­dan uče­nik se do­sje­tio Mi­ke An­ti­ća i De­san­ke Mak­si­mo­vić. Na­uč­ni­ci go­to­vo ni­ko­me ni­su ido­li, iz­u­zme­mo li Ni­ko­lu Te­slu, ko­ga ne­ko­li­ko uče­ni­ka sma­tra uzo­rom zbog nje­go­ve ge­ni­jal­no­sti, do­pri­no­sa raz­vo­ju čo­vje­čan­stva i pri­pad­ni­štva srp­skom na­ro­du. Ono što me za­i­sta ra­du­je je či­nje­ni­ca da je uzor mla­di­ma, što se spor­ti­sta ti­če a ko bi dru­gi ne­go No­vak Đo­ko­vić. Me­đu­tim, ono što me isto­vre­me­no ras­tu­žu­je je­ste to da ta­mo ne­ke pje­valj­ke ne ‘’za­o­sta­ju za njim ni za je­dan gem’’.
Po­br­ka­ni lon­či­ći na­še tu­žne stvar­no­sti, is­pre­tu­ra­ni si­ste­mi vri­jed­no­sti, spo­lja gla­dac, a iz­nu­tra ja­dac da­na­šnja su sli­ka, ali ona u ko­ju ni­ka­ko ne bi­smo smje­li ni da se za­gle­da­mo, ni da se ogle­da­mo.
Za­to, ne vje­ruj­te u la­žne ido­le, jer oni su tu sa­mo od da­nas do sju­tra. Vje­ruj­te pr­ven­stve­no u se­be, ta­ko će­te ima­ti po­vje­re­nja u ono što za­i­sta vri­je­di. Okre­ni­te se svo­joj po­ro­di­ci i pri­ja­te­lji­ma. Okre­ni­te se knji­zi, do­brom zvu­ku, ko­ji će vas pod­sje­ti­ti i ko su i šta su pra­vi ido­li. Evo, ja sam pod­sje­ti­la i se­be i vas. I ja i moj bič. Jer, la­žni ido­li su kič.
(Autor je pje­snik)