Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić


,,Da od­mah na po­čet­ku raz­ja­sni­mo, da ne bu­de po­sle ne­ja­sno­ća. Obra­ćam se upra­vo va­ma ko­ji ste umi­sli­li da ima­te pra­vo ne­mi­lo­srd­no de­va­sti­ra­ti ži­vot­nu sre­di­nu, ne­kon­tro­li­sa­no ko­ri­sti­ti pri­rod­na bo­gat­stva i bez­ob­zir­no ugo­ža­va­ti zdra­vlje ovog na­ro­da. Va­ma ko­ji umre­že­ni sa raz­li­či­tim in­te­re­snim gru­pa­ma pred­sta­vlja­te naj­ve­ću opa­snost za Cr­nu Go­ru i nje­ne gra­đa­ne. Va­ma ko­ji ste zlo­u­po­tri­je­bi­li ovo dru­štvo ko­ri­ste­ći ru­pe u za­ko­ni­ma, ne­sa­vje­sno oba­vlja­li slu­žbe­ne po­lo­ža­je, ugra­đi­va­li se i oko­ri­sti­li na ne­za­ko­nit na­čin. Va­ma ko­ji ste to­li­ko osi­li­li da ste se­bi da­li za pra­vo da jav­no pro­zi­va­te one ko­ji ima­ju dru­ga­či­je mi­šlje­nje i gra­đan­ske hra­bro­sti da se bo­re za ga­ran­to­va­na pra­va, za uslo­ve do­stoj­ne ci­vi­li­za­cij­skih do­sti­gnu­ća i vi­je­ka u ko­me ži­vi­mo. Va­ma ko­ji taj­no ogo­va­ra­te one ko­je agru­men­ti­ma i zna­njem ne mo­že­te ućut­ka­ti. Va­ma ko­je bu­du­će ge­ne­ra­ci­je ne­će pam­ti­ti po ni­čem do­brom. Va­ma ko­je če­ka re­zer­vi­san pro­stor na sme­tli­štu isto­ri­je.
Sa­da ka­da smo ski­nu­li bi­je­le ru­ka­vi­ce, pre­ći ću na ono zbog če­ga vam ovo pi­šem. Uvi­jek sam se pi­tao do­kle ide ne­či­ja bez­ob­zir­nost i ko­je su kraj­nje gra­ni­ce va­še okrut­no­sti? Ko­li­ko ne­ko tre­ba da mr­zi pr­vo se­be, pa on­da sve re­dom, ka­da se od­lu­či da ne­mi­lo­srd­no uni­šta­va svoj dom i ra­si­pa sve ono što je na­sli­je­dio od pre­da­ka? Ko­li­ko zlo tre­ba da bu­de u ne­či­jem sr­cu da ne vo­di bri­gu o ono­me šta osta­vlja svo­jim po­tom­ci­ma? Ko­li­ko mi­še­va mi­sli da će (p)osta­ti ma­čak?
Mu­ka mi je i na sa­mu po­mi­sao šta ste na­pra­vi­li od naj­hu­ma­ni­je ide­je eko­lo­ške dr­ža­ve, ko­ju ste is­ka­ri­ki­ra­li do te mje­re da sa­da slu­ži za podsmjeh, pa i sprd­nju. I to u onim kru­go­vi­ma u ko­ji­ma glu­mi­te po­li­tič­ku eli­tu, a u ko­ji­ma vas za­pra­vo do­ži­vlja­va­ju kao pa­ja­ce sklo­ne ko­rup­ci­ji i ne­mo­ra­lu.
Vje­ru­je­te li stvar­no da vas ne­ko mo­že do­ži­vlja­va­ti kao ozbilj­ne du­go­roč­ne stra­te­ške part­ne­re, na­kon što ste od pre­li­je­pe di­vlje pri­ro­de Cr­ne Go­re, ko­ju ste na­sil­no ote­li i ko­ju ste krv­nič­ki mu­či­li vi­še od če­tvrt vi­je­ka, ga­se­ći joj šver­co­va­ne ci­ga­re­ta po ti­je­lu, am­pu­ti­ra­ju­ći i ras­pro­da­ju­ći nje­ne naj­ljep­še dje­lo­ve, na­pra­vi­li una­ka­že­nu de­sti­na­ci­ju ko­ja je traj­no de­va­sti­ra­na i u eko­lo­škom i u eko­nom­skom smi­slu?
Na­dam se iskre­no da vje­ru­je­te. Ne za­to što vas mr­zim, već za­to što će­te ta­ko do­ži­vje­ti du­blje pro­svje­tlje­nje. Jed­nom ka­da za to do­đe vri­je­me. A do­ći će bu­di­te si­gur­ni. Do­bro je i da u ne­što vje­ru­je­te, ma­da u du­bi­ni sr­ca sum­njam u to. Pre­vi­še ste u ma­te­ri­ji, što bi se žar­gon­ski re­klo.
Do­sta o va­ma. Sad ma­lo o na­ma. Na­ma ko­ji že­li­mo da eko­lo­ška dr­ža­va po­sta­ne glav­ni raz­voj­ni pra­vac. Na­ma ko­ji že­li­mo pra­vil­nom va­lo­ri­za­ci­jom ono­ga što nam je pre­o­sta­lo od pri­rod­nih re­sur­sa, Cr­nu Go­ru uči­ni­ti pre­po­zna­tlji­vom na glo­bal­noj ma­pi. Na­ma ko­ji pre­po­zna­je­mo zad­nji tre­nu­tak da skre­ne­mo sa po­gre­šnog i sli­je­pog pu­ta. Na­ma ko­ji­ma će­te mo­ra­ti po­lo­ži­ti ra­ču­ne i po­ka­za­ti lo­gi­ku ra­ču­ni­ce ko­ja nas je do­ve­la do ovo­ga gdje smo da­nas. A i mi i vi zna­mo đe je to.
Zar mi­sli­te da će­mo vam do­zvo­li­ti to­li­ko in­te­lek­tu­al­no po­ni­ža­va­nje i da će­te nas ubje­di­ti da ste 25 go­di­na bi­li ne­moć­ni da ri­je­ši­te pi­ta­nje za­ga­đe­nja va­zdu­ha, na­ro­či­to u Plje­vlji­ma gdje lju­di ži­ve u uslo­vi­ma ne­do­stoj­nim ži­vo­ta čo­vje­ka? Da su bri­ket i pe­let ne­što što će osjet­no po­pra­vi­ti ka­ta­stro­fal­no sta­nje va­zdu­ha? Ili da će skra­ći­va­nje tro­to­ra na uštrb pje­ša­ka, uti­ca­ti da se gra­đa­ni vi­še vo­ze bi­ci­kli­ma a ma­nje auto­mo­bi­li­ma, pa će se ta­ko lak­še di­sa­ti u Glav­nom gra­du?
Na­kon što ste od te­ri­to­ri­jal­no naj­ve­će i ne­kad po sve­mu naj­bo­ga­ti­je op­šti­ne uči­ni­li zo­nu su­mra­ka, sad još pla­ni­ra­te i da u njoj spa­lju­je­te sme­će iz ci­je­le Cr­ne Go­re. Mi­sli­te li da ne pam­ti­mo šta se sve spa­lji­va­lo u Že­lje­za­ri? Nik­šić pam­ti sve va­še ,,za­slu­ge” i (r)evo­lu­cij­ske pro­jek­te. Bu­di­ti si­gur­ni u to. Kao u si­gu­r­nu bu­duć­nost.
I is­tra­ži­va­li bi­ste po­no­vo ma­lo mo­re i pod­mor­je. Da vi­di­te ima li ta­mo još po­ne­što što bi­ste mo­gli is­ko­ri­sti­ti. Šta je do­sa­di­lo da se šver­cu­je naf­ta, pa sa­da da se ma­lo igra­mo do­ma­ćih še­i­ka? Ili vam je pre­ko gla­ve, kao i na­ma, ovih po­li­tič­kih plat­for­mi, pa su one naft­ne no­va (pre)oku­pa­ci­ja? Be­to­ni­ra­la se oba­la na pje­ni od mo­ra, pa sad ma­lo da se pre­đe na plu­ta­ju­će objek­te. A ta­mo će bi­ti pri­lič­no rad­nih mje­sta. I to onih zim­ze­le­nih. Ta ni­je­su ve­za­na za ljet­nju se­zo­nu.
Ne­na­mjen­ska sje­ča, iz­voz oblo­vi­ne, kri­vo­lov, šverc za­šti­će­nih vr­sta, ne­le­gal­na eks­plo­a­ta­ci­ja ri­ječ­nog ma­te­ri­ja­la, di­vlja grad­nja, di­vlje de­po­ni­je, na­mjer­ni po­ža­ri, pod­sti­caj­ne po­li­ti­ke za be­za­ko­nje, sve su to seg­men­ti eko­kri­mi­na­la ko­ji je uzeo ma­ha za­hva­lju­ju­ći va­ma. Kri­vi smo dje­lom i mi. Ve­ći­na nas je ću­ta­la. Po­sma­tra­la ka­ko gra­di­te i pre­gra­đu­je­te. Iz­mje­šta­te i pod­zi­đu­je­te. Oti­ma­te i osta­vlja­te.
E va­la vi­še ne­će­te. Ma­kar će­mo pri­ča­ti i uka­zi­va­ti. Ot­kri­va­ti i jav­no po­ka­zi­va­ti.
A vi će­te već po­če­ti pot­ka­zi­va­ti. Jer to ste vi. Kod vas je sve na pro­da­ju. Va­ma ni­šta ni­je sve­to, a svi zna­mo šta vam je dra­go.
(Autor je iz­vr­šni di­rek­tor Eko­lo­škog po­kre­ta „Ozon'')