Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ni­ko ne po­sto­ji s raz­lo­gom, ni­ko ne pri­pa­da ni­gdje i svi će jed­nog da­na da umru. Za­to udah­ni, pa­u­zi­raj, iz­dah­ni. Osim, ako ni­si čo­vjek od li­šća.
Uka­že li se na­čin da ne­ko­ga usre­ćiš, ura­di to od­mah. Bez raz­mi­šlja­nja. Iz sr­ca, pri­ja­te­lju. Ni­šta se ta­ko do­bro po ze­ni­ca­ma ne li­je­pi kao pru­že­na iskra. Osim, ako ni­si... ako ni­si čo­vjek od li­šća.
Zna­te li če­mu ne­ma za­mje­ne... osje­ća­ju da si za­lju­bljen u lju­de ko­je još ni­si sreo i odu­še­vljen mje­sti­ma ko­je još ni­si po­sje­tio. Že­lim ti za­to da po­sje­tiš udo­li­nu u dže­pu sje­ve­ra i str­plji­vo sa­če­kaš da ti pri­đu ne­ka čud­na stvo­re­nja. Vo­dim te sad do pri­če s ko­jom da­nas ma­lo ko ži­vi... a gdje sta­nu­ju oni sa ko­ji­ma Sje­ver­nja­ča ple­še, pla­če i za ko­ji­ma kr­va­ri.

* * *

Lju­di od li­šća su tek dio sa­ge o Lu­gan­skoj šu­mi… bi­lo im je te­ško da op­sta­nu u ko­lek­tiv­noj svi­je­sti Slo­ve­na po­red mno­go po­zna­ti­jeg vu­ko­dla­ka ili vam­pi­ra, ili pak že­ne ko­ja je pa­li­la dječ­je sto­pe. Bi­li su sje­no­vi­ta bi­ća krh­ke gra­đe sa do­mo­vi­nom du­bo­ko u mra­ku Lu­gan­ske taj­ne. Još se sa­mo u Polj­skoj i Fran­cu­skoj u na­stav­nim pla­no­vi­ma na­la­ze po­uč­ne po­stav­ke iz ovog mi­ta – i još sa­mo ta­mo ško­lar­ci uče o vi­lin­skim mu­ši­ca­ma (ka­ko gla­si dru­gi na­ziv za li­sna­ta bi­ća). A dio su baj­ki sa du­gih ple­te­ni­ca na­ših ba­ka, što su u njih sple­le kraj ere ko­joj ni­ko da se vra­ti. Uz­gred, zna­te li ne­kog ko se ba­ka­ma i baj­ka­ma vra­ća?
So­vjet­ska ško­la ani­ma­ci­je stvo­ri­la je ne­ko­li­ko fil­mo­va u ko­ji­ma su glav­nu ulo­gu ima­li stvo­ro­vi skro­je­ni od li­šća (pe­ri­od ra­nih se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka)… ali ni Za­pad ni­je htio da osta­ne du­žan… do­du­še, za­ka­sni­še Ame­ri­kan­ci ne­što vi­še od po­la vi­je­ka, ali od­ra­di­še po­sao ka­ko tre­ba. Mi­ri­šu lju­di od li­šća, mi­ri­šu sko­ro kao ko­ža Zlat­ne ja­bu­ke i kad ih jed­nom sret­ne­te - sr­ce se urit­mi dru­ga­či­je.
Na­sta­ja­li su svi­ja­njem li­šća... ka­ko od ro­sne pra­ši­ne ta­ko i od lem­nih igli­ca bo­ra, je­le ili ne­ke dru­ge zim­ze­le­ne sta­blji­ke. Ra­sli su kao si­ću­šne stva­ri, to­pli­ji od maj­či­na mli­je­ka - na­lik naj­ljep­šim čo­vje­ci­ma što je pri­ro­da ika­da iz­re­kla li­je­pim. Obi­čan mu­ška­rac ili že­na ni da­nas ni­su u sta­nju da vi­de išta dru­go u du­bi­na­ma Lu­gan­ske šu­me osim sil­nog mra­ka - sa­mo onaj ko­ji zna šta tra­ži tre­ba da pra­ti trag svje­tla što se lo­mi i od­bi­ja o trav­ke i ka­pi. Na­i­ći će ta­da na se­la li­sna­tih stvo­ro­va i ču­će ka­ko pje­va­ju od mo­men­ta kad se ro­de, pa dok ne zga­snu… a sva­ki od njih ži­vi sve­ga je­dan dan. Ne­do­volj­no za ba­snu, ka­mo­li za baj­ku.
Po­en­ta i vas­ko­li­ki da­mar ma­gi­je u pri­či o vi­lin­skim mu­ši­ca­ma po­či­va­ju u toj na­o­či­to­sti – o ži­vo­tu ko­ji tra­je kra­će ne­go što je zo­be­noj ka­ši po­treb­no vre­me­na da se ohla­di. A da li su on­da umje­li da ga pro­ži­ve? - pi­ta­li su se mno­gi. Le­gen­da tvr­di da ši­ri­na ži­vo­ta ne za­vi­si od nje­go­ve du­ži­ne, da ka­kvo­ća di­sa­nja ne za­vi­si od ve­li­či­ne plu­ća, da du­bi­na sre­će od­go­va­ra bu­na­ru ko­ji sam is­kle­seš i iz­du­biš, da se uz igru naj­bo­lje ra­ste i da iza sva­ke sli­je­pe lju­ba­vi vi­ri zu­ba­to kr­me što bi da te ras­po­ri. Ni­su ima­li vre­me­na za gre­bi­ce, pje­nu i va­ši. To­li­ko su­prot­no od nas ova­kvih ko­ji uvi­jek od sve­ga što je plit­ko na­či­ni­mo du­bo­ke stva­ri.
U sta­rim ani­mi­ra­nim fil­mo­vi­ma ja­sno je pri­ka­za­no da li­sna­ti na­rod ni­je po­zna­vao mr­žnju, za­vist, ozlo­je­đe­nost, lju­bo­mo­ru, ob­ma­nu, laž, skri­va­nje, pro­ga­nja­nje i splet­ke. Vi­lin­ske mu­ši­ce iz ta­mo ne­ke pri­če po­ru­či­še svi­je­tu i mno­go­go­di­šnja­ci­ma da ži­vot sa ži­vo­tom u se­bi mo­že da po­sto­ji sa­mo ako se zlo uda­lji sa dla­na ko­jim raz­mi­če­mo da­ne… pa ma­kar ne­ma­li do­volj­no sa­ti da ih raz­mak­ne­mo. I da lo­še stva­ri do­la­ze sa­me ka­da du­go tra­ješ, jer se oli­je­niš, utru­tiš i od usta­ja­lo­sti mi­sli iz­o­pa­čiš.
U ži­vo­tu od krat­kog ro­ka zlo ne­ma vre­me­na i pro­sto­ra da se pri­mi i raz­buk­ta. In­te­re­sant­no, pa­kost i na­ka­rad­ni duh ne sta­nu­ju u oni­ma što su u pro­la­zu… a ta­kvi uvi­jek da­lje odu. I vje­ro­vat­no bo­lje stig­nu do ci­lja od sku­plja­ča ki­lo­me­ta­ra sa pre­pup­mpa­nim toč­ko­vi­ma.
Sva­ko ve­če, mno­go du­ša od li­šća sve­ne i ne­ma ko o nji­ma da bri­ne… sem zvi­je­zde. Od­la­ze do­bri i div­ni, bez ga­la­me... bez do­volj­no pa­žnje. A ako ti vje­ru­ješ u Bo­ga ta­ko pre­da­no, obič­no to či­niš jer ne vje­ru­ješ da po­sto­je do­bri lju­di. Osim, ako ni­si sreo lju­de od li­šća. A ima ih, če­šće od Bo­ga... re­đe od nas sa­mih.

* * *
Ko­li­ko god gust mrak bio, uvi­jek ima ne­ka kap ili trav­ka o ko­ju se od­bi­ja zrak… Ko­li­ko god kra­tak bio dan, do­volj­no je dug da tri pu­ta pro­mi­je­niš car­stvo… Kad god zle oči upru u tvoj sag, po­tr­čiš da­lje… oče­ši ra­me o zim­ze­le­no gra­nje, da osta­viš mi­ri­sni trag i utek­ni bez osvr­ta­nja.
Imao sam se­dam go­di­na ka­da sam otvo­rio knji­gu o Lu­gan­skoj šu­mi… i ka­da sam upo­znao li­sna­te lju­de. Zli su mi te ko­ri­ce za­lu­pi­li… kao i one na dru­gim knji­ga­ma.
Ali iz ove oteh ne­što što i da­lje dr­žim me­đu pr­sti­ma… pra­ši­nu od ro­se na ko­joj pi­še : Ne pre­staj da ra­steš, čo­vje­če od li­šća!
(Autor je knji­žev­nik)