Pi­še: Mi­lan Mi­šić



Ot­ka­ko smo, ima to­me već vi­še od de­ce­ni­ju i po, ma­sov­no pri­gr­li­li mo­bil­ne te­le­fo­ne i sti­gli do­tle da bez njih ne mo­že­mo (sva­ko da­nas ima ono is­ku­stvo ve­li­ke ne­la­go­de kad ga za­bo­ra­vi ili se su­o­či sa is­pra­žnje­nom ba­te­ri­jom), ri­jet­ko obra­ća­mo pa­žnju na to či­me to (osim pa­ra mo­bil­nom ope­ra­te­ru) pla­ća­mo. A pla­ća­mo sku­po. Naš vo­lje­ni mo­bil­ni je i ”bu­bi­ca” ko­ja za­in­te­re­so­va­nim slu­žba­ma omo­gu­ća­va uvid gdje smo sve i ka­da bi­li, sa kim i šta raz­go­va­ra­li, da či­ta­ju SMS po­ru­ke... Ko­li­ko i teh­no­lo­gi­ja, ko­ja nam pru­ža sve ”pa­met­ni­je” mo­bil­ne ure­đa­je, na­pre­do­va­la je i teh­no­lo­gi­ja nji­ho­ve zlo­u­po­tre­be ko­ju se­bi mo­gu da pri­u­šte i ma­lo bo­lje sto­je­ći pri­vat­ni­ci.
Kraj­nji is­hod je go­to­vo pot­pu­ni ne­sta­nak pri­vat­no­sti u di­gi­tal­noj eri: sve što ra­di­mo sa svo­jim kom­pju­te­ri­ma (a sva­ki mo­bil­ni apa­rat ko­ji je po­ve­zan sa in­ter­ne­tom da­nas je ujed­no i mo­ćan kom­pju­ter) ne­gdje osta­je evi­den­ti­ra­no... Kad se to­me do­da i sve­op­šti i stal­ni lo­kal­ni i glo­bal­ni nad­zor o če­mu je uvjer­lji­vo svje­do­čio naj­po­zna­ti­ji ame­rič­ki bje­gu­nac (još je u Ru­si­ji) Edvard Sno­u­den, ne osta­je nam ni­šta dru­go ne­go da sleg­ne­mo ra­me­ni­ma i tje­ši­mo se da ”ne­ma­mo šta da kri­je­mo” (ma­da bi­smo da ono naj­in­tim­ni­je ipak osta­ne sa­mo na­še).
Kraj­nji re­zul­tat je re­al­nost da svi da­nas – na svim me­ri­di­ja­ni­ma – ži­vi­mo u or­ve­li­jan­skoj dis­to­pi­ji, sa sve­pri­sut­nom ”ve­li­kom bra­ćom” ko­ja nas nad­gle­da­ju. Pra­vi­mo se do­du­še da ih ne pri­mje­ću­je­mo – i to nam je je­di­na od­bra­na. Je­dan slu­čaj ko­ji već dvi­je ne­dje­lje di­je­li Ame­ri­ku i isto­vre­me­no se s pa­žnjom pra­ti i u ostat­ku svi­je­ta, ipak da­je ma­lo na­de. Ri­ječ je o ne­sva­ki­da­šnjem su­ko­bu iz­me­đu moć­ne fe­de­ral­ne po­li­ci­je FBI i naj­ve­će teh­no­lo­ške kom­pa­ni­je iz Si­li­ci­jum­ske do­li­ne. FBI je, na­i­me, is­po­slo­vao sud­ski na­log ko­jim od ‘’Epla’’ (‘’Ap­ple’’) – to je kom­pa­ni­ja o ko­joj je ri­ječ – zah­ti­je­va uvid u po­dat­ke ko­je sa­dr­ži ”aj­fon” ame­rič­kog mu­sli­ma­na Sa­jid Ri­zva­ni Fa­ru­ka, ak­te­ra ma­sov­nog ubi­stva sa 14 žr­ta­va ko­je je sa su­pru­gom po­či­nio 2. de­cem­bra pro­šle go­di­ne u jed­nom dr­žav­nom nad­le­štvu va­ro­ši San Ber­nan­din u Ka­li­for­ni­ji.
”Fe­de­ral­ci” su već utvr­di­li da je brač­ni par mla­dih ame­rič­kih mu­sli­ma­na bio za­do­jen ide­o­lo­gi­jom Islam­ske dr­ža­ve, i na­sto­je da sa­zna­ju da li su i pri­pad­ni­ci ne­ke mre­že. ‘’Epl’’, me­đu­tim, od­bi­ja da ot­klju­ča te­le­fon mr­tvog te­ro­ri­ste – da bi za­šti­tio pri­vat­nost sto­ti­ne mi­li­o­na svo­jih ži­vih ko­ri­sni­ka, a me­đu nji­ma i de­se­ti­na mi­li­o­na Ame­ri­ka­na­ca.
‘’Epl’’ je u mno­go ra­ni­jih slu­ča­je­va bio pred­u­sre­tljiv pre­ma vla­sti­ma, kao što su to, uosta­lom, i dru­ge kom­pa­ni­je iz Si­li­ci­jum­ske do­li­ne (Gugl, Maj­kro­soft...). Ovo­ga pu­ta is­tra­ja­va u od­bi­ja­nju, sma­tra­ju­ći da je ri­ječ o opa­snom pre­se­da­nu sa da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma.
FBI u stva­ri ne tra­ži da ‘’Epl’’ pro­či­ta te po­dat­ke, ne­go da nje­go­vim eks­per­ti­ma omo­gu­ći da ”ha­ku­ju” taj te­le­fon ti­me što bi pro­iz­veo upra­vljač­ki soft­ver bez ugra­đe­ne za­šti­te i ti­me otvo­rio ta­ko­zva­ni ”po­moć­ni ulaz” (”back do­or”) u si­stem. Od ‘’Epla’’ se prak­tič­no zah­ti­je­va da obe­smi­sli ono što nje­go­vu mo­bil­nu teh­no­lo­gi­ju iz­dva­ja od dru­gih: naj­no­vi­ji si­stem en­krip­ci­je, ši­fro­va­nja po­da­ta­ka ko­ji ipak spu­šta ram­pu na dr­žav­no za­vi­ri­va­nje u ono što či­ni­mo sa naj­lič­ni­jom od svih teh­no­lo­gi­ja da­na­šnji­ce. Te­o­ret­ski, FBI uz po­moć svo­jih su­per­kom­pju­te­ra mo­že da raz­bi­je sva­ku ši­fru is­pro­ba­va­njem nje­nih svih va­ri­jan­ti ne­ko­li­ko hi­lja­da pu­ta u se­kun­di. No­vi upra­vljač­ki pro­gram ”aj­fo­na” me­đu­tim to do­zvo­lja­va: da bi se pro­va­li­la ši­fra kon­kret­nog ”aj­fo­na 5c”, po­treb­no je naj­ma­nje pet go­di­na.
Srž za­ple­ta je u još ne­ri­je­še­noj di­le­mi mo­že li se u ime na­ci­o­nal­ne bez­bjed­no­sti teh­no­lo­škim kom­pa­ni­ja­ma pro­pi­si­va­ti ko­li­ko da (ne)šti­te kup­ce svo­jih ure­đa­ja. Jer, di­gi­tal­ni svi­jet je­ste pun ha­ke­ra i dru­gih saj­ber kri­mi­na­la­ca. Da li je even­tu­al­na do­bit za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost – a ne­ma do­ka­za da je sve­stra­no pri­slu­ški­va­nje u Ame­ri­ci spri­je­či­lo ne­ki te­ro­ri­stič­ki na­pad – vri­jed­na ga­ran­to­va­ne šte­te u pri­vat­no­sti, pa i u imo­vi­ni, ko­ri­sni­ka ure­đa­ja mo­der­ne teh­no­lo­gi­je. Prav­na bit­ka u ovom slu­ča­ju tek je za­po­če­la. Dok se FBI po­zi­va na je­dan (još va­že­ći) za­kon iz 1789., da­kle iz vre­me­na ka­da u Ame­ri­ci još ni­je bi­lo elek­trič­ne stru­je, prav­ni­ci ‘’Epla’’ uka­zu­ju na mo­gu­će po­sle­di­ce prav­nog pre­se­da­na na ko­ji bi se po­zi­va­le i dru­ge dr­ža­ve tra­že­ći da im se omo­gu­ći uvid u ko­mu­ni­ka­ci­je svo­jih gra­đa­na. Sve vla­sti bi da nas nad­zi­ru sve vi­še i, na­rav­no, u to­me uspi­je­va­ju. Pa, ipak, sva­ki na­por da se to­me od­u­pre­mo vri­je­dan je pa­žnje. Ve­li­ki brat je­ste sve­pri­su­tan, ali ne tre­ba mu olak­ša­va­ti; ako je ve­li­ki rat za pri­vat­nost iz­gu­bljen, do­bro­do­šla je sva­ka po­bje­da u na­knad­nim ma­lim bit­ka­ma.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)