Op­šte je mje­sto da svi po­li­ti­ča­ri la­žu, to jest, re­če­no je­zi­kom „po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti”, za­si­pa­ju nas ne­i­sti­na­ma.
Dvi­je su vr­ste po­li­tič­kih la­ga­ri­ja. Jed­ne su u is­ku­še­nju, ko­jem ne odo­li­je­va ni­je­dan, da obe­ća ne­što za šta je si­gu­ran da „ni u lu­di­lu” ne­će is­pu­ni­ti. Za­to što je ne­re­al­no ili jed­no­stav­no ne­mo­gu­će.
To su la­ži ko­je su sred­stvo za osva­ja­nje vla­sti. Dru­ga vr­sta su one ko­je po­ma­žu da se ona sa­ču­va. One si­tu­a­ci­je ka­da nas vo­đa ubje­đu­je da ne­što ne zna, da ni­je oba­vi­je­šten, da ni­je uče­stvo­vao... Pra­ve­ći nas pri­tom bu­da­la­ma i vri­je­đa­ju­ći nam in­te­li­gen­ci­ju.
Već je op­šte mje­sto ob­ja­šnje­nje da nas po­li­ti­ča­ri la­žu za­to što mi že­li­mo da nas la­žu. Po­go­to­vo u ovim smut­nim vre­me­ni­ma, ka­da su na­da i op­ti­mi­zam u de­fi­ci­tu, pa pri­hva­ta­mo obe­ća­nja o bo­ljem ži­vo­tu i ljep­šoj bu­duć­no­sti. Što nas ne­ko u tom po­gle­du vi­še (i vje­šti­je) ob­ma­nju­je, to­li­ko mu ve­će po­vje­re­nje po­kla­nja­mo.I na kra­ju se pre­ka­sno otri­je­zni­mo.
Po­li­tič­ko la­ga­nje ni­je naš izum, s tim što smo la­ko­vjer­ni­ji od dru­gih. Bez­oč­no la­ga­nje je po­li­tič­ko sred­stvo i onih ko­ji pre­ten­du­ju da nam bu­du uči­te­lji de­mo­kra­ti­je, što pri­lič­no uvjer­lji­vo po­ka­zu­je ono što se ovih da­na do­ga­đa kod nje­nog glo­bal­nog mi­si­o­na­ra, u Ame­ri­ci.
Ta­mo se upra­vo pri­vo­di kra­ju pred­iz­bor­ni va­šar u ko­me dvi­je par­ti­je, Re­pu­bli­kan­ska i De­mo­krat­ska, oda­bi­ra­ju svo­je kan­di­da­te za pred­sjed­ni­ka, po­lo­žaj ko­ji se sa iz­vje­snim pre­tje­ri­va­njem, ali do­ne­kle i s raz­lo­gom, opi­su­je kao ”naj­moć­ni­ji na svi­je­tu”.
Iako sve još ni­je i for­mal­no ovje­re­no, sva je pri­li­ka da će u no­vem­bru Ame­ri­kan­ci bi­ra­ti iz­me­đu Do­nal­da Tram­pa i Hi­la­ri Klin­ton.
Pri­je to­ga, po­nu­da je bi­la ve­li­ka – u re­pu­bli­kan­skom ta­bo­ru tr­ku je po­če­lo čak 17 kan­di­da­ta za pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta – ali je iz­bor bio ma­li, ta­ko da na kra­ju bi­ra­či tre­ba da se od­lu­če da li za na­ci­o­nal­nog (pa do­ne­kle i za glo­bal­nog) li­de­ra že­le jed­nog eks­cen­trič­nog mi­li­jar­de­ra ili jed­nu že­nu.
Do­nal­da Tram­pa pra­te epi­te­ti da je de­ma­gog, pre­va­rant i na­da­sve la­žov (to jest da ”ig­no­ri­še či­nje­ni­ce”). Hi­la­ri Klin­ton, ko­joj ne od­ri­ču po­li­tič­ko is­ku­stvo i spo­sob­no­sti, pra­ti pak imidž ko­ji je sa­mo za ni­jan­su bo­lji: da je po­kva­re­na, pre­vr­tlji­va i ta­ko­đe la­žlji­va.
U ame­rič­kim me­di­ji­ma, kla­sič­nim i di­gi­tal­nim, u op­ti­ca­ju su ko­lek­ci­je la­ži oba oče­ki­va­na kan­di­da­ta. Tram­pov do­si­je u tom po­gle­du je ne­sum­nji­vo bo­ga­ti­ji (ma­da u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma po­sto­je di­le­me da li la­že svjesno ili jed­no­stav­no ne­ma poj­ma o ono­me o če­mu go­vo­ri) – dok je onaj o Klin­to­no­voj ne­ka­ko uvjerljiviji. Uti­sak je na­i­me da Tramp la­že im­pul­siv­no, a Hi­la­ri – si­ste­mat­ski.
Biv­ša pr­va da­ma, se­na­tor­ka i eksše­fi­ca ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je, ovih da­na je na svo­je­vr­snom me­dij­skom po­li­gra­fu: na ”ju­tju­bu” se vr­ti re­klo bi se bru­tal­ni vi­deo-za­pis ”La­ži Hi­la­ri Klin­ton u 13 mi­nu­ta”, ko­ji je po­stao ”vi­ra­lan”: vidjelo ga je 7,5 mi­li­o­na lju­di, njih 85 hi­lja­da ”laj­ko­va­lo”, a 26 hi­lja­da (uglav­nom ci­nič­no) ko­men­ta­ri­sa­lo.
Na sa­mom po­če­ku je upo­zo­re­nje da to ni­je ”pro­pa­gan­da u ko­rist Tram­pa” uz na­po­me­nu da je on sle­de­ći. Vi­deo je, u stva­ri, efekt­na mon­ta­ža sta­rih i no­vih iz­ja­va Klin­to­no­ve ili nje­nih od­go­vo­ra na pi­ta­nja iz in­ter­vjua ili sa kon­fe­ren­ci­ja za štam­pu i uglav­nom po­tvr­đu­je pre­o­vla­đu­ju­će mi­šlje­nje ko­joj o njoj ima­ju Ame­ri­kan­ci (pa i osta­tak svijeta): da je opor­tu­ni­sta ko­ji će u sva­koj pri­li­ci re­ći ono što je u tom mo­men­tu po­li­tič­ki naj­pro­fi­ta­bil­ni­je.
Po­li­ti­ča­ri svugdje na­sto­je da za­tr­pa­ju lo­še mo­men­te iz svo­je pro­šlo­sti, prav­da­ju­ći ih za­blu­da­ma mla­do­sti i ta­da­šnjim kon­tek­stom, tvr­de­ći da su sa­zre­li i da su se promijenili. To je­ste lo­gič­no – sva­ko no­vo is­ku­stvo ne­što pro­mi­je­ni u sva­kom čo­vje­ku – ali ono što je uvjek pod sum­njom, to je ko­li­ko su ove tran­sfor­ma­ci­je is­kre­ne i stvar­ne.
Uzi­ma­ju­ći u ob­zir ra­stu­ću moć dru­štve­nih mre­ža u po­li­tič­kim kam­pa­nja­ma i ob­li­ko­va­nju jav­nog mnje­nja, ne bi tre­ba­lo pot­cje­ni­ti šte­tu ko­ju Hi­la­ri mo­že da do­ne­se ovaj do­si­je nje­nih la­ži. Od one iz kam­pa­nje 2008, ka­da se pr­si­la ka­ko je to­kom po­sje­te Bo­sni 1996. na aero­dro­mu bi­la pod va­trom snaj­pe­ra (dok snim­ci po­ka­zu­je da je sve bi­lo sa­svim nor­mal­no i bez­bjed­no: ona i ćer­ka su čak po­zi­ra­li fo­to­gra­fi­ma), pa do la­ži da je ime do­bi­la po pr­vom osva­ja­ču Mont Eve­re­sta (ro­đe­na je 6 go­di­na pri­je nje­go­vog pod­vi­ga), sa mno­go to­ga iz­me­đu.
Nje­ni „lo­ši od­no­si sa isti­nom” idu do­tle da ju je je­dan ugled­ni ko­lum­ni­sta kao „ro­đe­nu la­žlji­vi­cu” opi­sao još pri­je 20 go­di­na. Po­sle gle­da­nja ko­lek­ci­je la­ži ko­je su sta­le u po­me­nu­tih 13 mi­nu­ta, re­klo bi se da ma­lo ko ra­zu­man mo­že da gla­sa za nju, ali i u Ame­ri­ci, kao i dru­gdje, pam­će­nje bi­ra­ča je krat­ko, a na ovim iz­bo­ri­ma al­ter­na­ti­va je još ma­nje in­spi­ra­tiv­na. Uosta­lom, ni­je li već mno­go pu­ta do­ka­za­no da svi ko­ji vje­ru­ju po­li­ti­ča­ri­ma, od njih do­bi­ja­ju baš ono što za­slu­žu­ju.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke”)