Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


U dva će se slu­ča­ja u hr­vat­skim ta­blo­i­di­ma – er­go, u svim hr­vat­skim me­di­ji­ma – na­ši­ro­ko go­vo­ri­ti o knji­žev­no­sti: ka­da knji­žev­no ne­u­ka pul­ska ka­di­ni­ca do­su­di knji­žev­nu na­gra­du Ni­ves Cel­zi­jus i ka­da Bob Di­lan po­sta­ne no­be­lo­vac. Iako po­sto­ji iz­vje­sna raz­li­ka iz­me­đu Di­la­na i Cel­zi­jus, ne­što im je, ipak, za­jed­nič­ko: ne mo­ra­te ih či­ta­ti da bi­ste shva­ti­li bit nji­ho­ve knji­žev­no­sti, a on­da i da bi­ste ko­men­ta­ri­sa­li nji­ho­va dje­la, s pu­nim auto­ri­te­tom, kao da ste na nji­ma dok­to­ri­ra­li. To je ono što ko­men­ta­to­re do­vo­di do ek­sta­ze: knji­žev­nost ko­ja se pri­ma, a ne mo­ra se či­ta­ti. Per­pe­tu­um mo­bi­le hr­vat­ske kul­tu­re.
O No­be­lo­voj na­gra­di Bo­bu Di­la­nu imam ba­rem pet raz­li­či­tih mi­šlje­nja. I iza sva­kog sto­jim. Ali, na­rav­no, ne u isto vri­je­me. Ka­ko ću iza ko­je­ga svog mi­šlje­nja sta­ti za­vi­si o to­me u ko­jem se dru­štvu na­đem i pred ko­jom pu­bli­kom go­vo­rim. Ta­ko, obra­ćam li se ured­ni­ci­ma ko­ji su ovih da­na pri­pre­mi­li te­ma­te i spe­ci­jal­ne emi­si­je po­sve­će­ne Di­la­nu, mi­šlje­nje će mi bi­ti ne­ga­tiv­no, pu­no ru­ga­nja i oma­lo­va­ža­va­nja, te sek­si­stič­kih in­vek­ti­va na ra­čun na­re­če­ne star­le­te… Ve­li­te ka­ko Di­lan ni­je star­le­ta i ni­je žen­sko? Ne­ma ve­ze, po­što se kod nas o nje­mu go­vo­ri kao da je star­le­ta i kao da je žen­sko. Re­ci­mo, no­vi­ne, por­ta­li i pri­vat­ne te­le­vi­zi­je – ko­ji ni­ka­da ni­ka­kvoj knji­žev­no­sti ni kul­tu­ri ni­su po­sve­ti­li ri­je­či, ni­ti su u isto­ri­ji emi­to­va­nja ima­li ijed­nu mi­nu­tu kul­tur­nih sa­dr­ža­ja, ama i jed­nu je­di­nu vi­jest iz kul­tu­re, sa­da su se ras­to­ro­ka­li o no­be­lov­cu. I ka­že­te, ni­je žen­sko i ni­je star­le­ta? Ne­gdje dru­gdje, i u ne­kom dru­gom kon­tek­stu, si­gur­no ni­je. Ali u Hr­vat­skoj Di­lan ni­je Bob, Di­lan je Kar­da­šij­an. Pod­svi­jest je pro­go­vo­ri­la: od ove je go­di­ne No­be­lo­va na­gra­da za knji­žev­nost pre­tvo­re­na u No­be­lo­vu na­gra­du za funk­ci­o­nal­nu ne­pi­sme­nost. O ko­je li su olak­ša­nje do­ži­vje­li na­ši!
Osvr­nem li se na dru­gu stra­nu, u po­ne­što in­tim­ni­jem dru­štvu, okru­žen rod­bi­nom i pri­ja­te­lji­ma ko­ji ne­što i či­ta­ju, hva­lit ću Di­la­na i uvje­ra­va­ti ih da se do­go­di­la do­bra stvar. Puč­ki je pje­snik, pje­snik na­rod­nih sr­ca, či­ja je gi­ta­ra va­zda bi­la oruž­je pro­tiv fa­ši­zma, na­gra­đen naj­vi­šom knji­žev­nom na­gra­dom. To­mi­slav Br­lek se, či­ni mi se, ovih da­na sje­tio le­gen­de o sta­ro­me Ezri Paun­du, ko­ji je u go­di­na­ma pred smrt (a umro je 1973) us­hi­će­no hva­lio Di­la­no­vo pje­snič­ko umi­je­će. Sta­ri fa­šist, Muso­li­ni­jev ado­rant i ge­nij na­še­ga vi­je­ka, si­gur­no je bio u pra­vu. Paun­du je umjet­nost bi­la iz­nad sve­ga, iz­nad ljud­sko­sti, ali i iz­nad po­li­tič­kih i po­e­tič­kih ogra­ni­če­nja – i na­rav­no da je ra­zu­mio Bo­ba Di­la­na. Ta­ko i ovih da­na, sko­ro ne­po­gre­ši­vo, nad Di­la­nom se gro­ze sla­bi i mon­de­ni pi­sci – pri­mje­ra Irvin Velš – a ve­li­ča ga istin­ski kla­sik epo­he Salman Ruždi. No, ka­ko No­be­lo­va na­gra­da ni­je za funk­ci­o­nal­nu ne­pi­sme­nost, jed­na­ko ni­je ni za na­či­ta­nost. Ovaj put njo­me je ča­šće­na i pu­bli­ka ko­ja ni­šta ne či­ta. Ali za­što bi se či­ta­o­ci osje­ća­li us­kra­će­nim? Po­go­to­vu ako je Di­lan do­pi­rao do njih.
U po­sljed­njih sto­ti­nak go­di­na No­be­lov ko­mi­tet ne­ko­li­ko je pu­ta do­no­sio od­lu­ke ko­je su, po­sle­dič­no, pro­ble­ma­ti­zo­va­le pro­stor i gra­ni­ce ve­li­ke i va­žne knji­žev­no­sti. I sva­ki put či­ni­li su do­bru stvar. Pr­vi put 1950, ka­da su na­gra­di­li Bertranda Rasela, fi­lo­zo­fa ma­te­ma­ti­ke, lo­gi­ča­ra i isto­ri­ča­ra fi­lo­zo­fi­je. Dru­gi put 1953, ka­da su ča­sti­li Vinstona Čerčila, za nje­gov ma­siv­ni, ali sil­no za­ni­mlji­vi me­mo­ar­sko-isto­rij­ski ci­klus. Tre­ći put 1997, ka­da su na­gra­du do­di­je­li­li Da­ri­ju Fou, ko­mi­ča­ru, ak­ti­vi­sti, pi­scu na­mjen­skih tek­sto­va i im­pro­vi­za­to­ru, a tek po­tom kla­sič­nom pi­scu. S Raselom je re­če­no da i fi­lo­zo­fi­ja, iako sa­mo u tre­nu­ci­ma iz­u­zet­nog na­dah­nu­ća i u vr­lo da­ro­vi­tih lju­di, mo­že bi­ti ve­li­ka knji­žev­nost. S Čerčilom: da me­mo­a­ri i pu­bli­ci­sti­ka ko­joj je cilj tek da pred­sta­vi, opi­še i ob­ja­sni ne­ki do­ga­đaj ta­ko­đe mo­gu bi­ti ve­li­ka knji­žev­nost. I za­i­sta, ko god je či­tao Čerčila zna da ta­ko jest, i da je ovaj po­li­ti­čar, je­dan od oče­va sa­vre­me­ne Evro­pe, za­slu­žio sve svo­je knji­žev­ne na­gra­de. A Da­rio Fo – kao, mo­žda, i naj­skan­da­lo­zni­ji na­gra­đe­nik – po­slu­žio je, me­đu osta­lim, i kao po­tvr­da da čak i usme­na knji­žev­nost i im­pro­vi­za­ci­ja mo­gu bi­ti vri­jed­ne no­be­lov­ske ča­sti. U ovaj niz ne­ki će, a na­ro­či­to oni ko­ji ni­šta od re­če­ne autor­ke ni­su pro­či­ta­li, uvr­sti­ti i Sve­tla­nu Alek­si­je­vič, uvje­re­ni da je to što ona pi­še – is­po­vjed­no no­vi­nar­stvo. Ni­je! Ali i da jest, vri­jed­no je No­be­lo­ve na­gra­de.
Bob Di­lan još je­dan je u ni­zu ta­kvih la­u­re­a­ta. Kao ni sir Bertrand Rasel, ni on ne bi bio u sta­nju na­pi­sa­ti do­bar ro­man, a još ma­nje vri­je­dan dram­ski tekst ili knji­gu pri­po­vi­jet­ki. Ali ovo ni­je na­gra­da za knji­žev­ni vi­še­boj. Osim to­ga, ni­je se ni do­go­di­lo ne­što što pret­hod­no već ni­je bi­lo vi­še­stru­ko na­ja­vlje­no. Ali bit će da funk­ci­o­nal­no ne­pi­sme­ni o to­me, opet, poj­ma ne­ma­ju. Funk­ci­o­nal­no ne­pi­sme­ni i Irvin Velš. Još onih dav­nih da­na, već pri­je če­tr­de­set i ku­sur go­di­na, ka­da je Igor Man­dić no­gom pro­va­lji­vao ka­pi­je hr­vat­ske po­e­zi­je, e da bi unu­tra uveo Ar­se­na De­di­ća, ras­pra­va o pje­va­nim pje­sni­ci­ma mo­gla je bi­ti okon­ča­na. Po­sli­je su svi ov­da­šnji an­to­lo­gi­ča­ri, re­dom aka­de­mi­ci, po­slu­šno sli­je­di­li Man­di­ćev na­pu­tak i an­to­lo­gi­zi­ra­li Ar­se­na, ta­ko da je nje­gov na­ci­o­nal­ni sta­tus već po­stao op­ćim mje­stom. Isti­na, bi­lo je to u vri­je­me ka­da su Hr­va­ti dr­ža­li do svo­je knji­žev­no­sti i kul­tu­re, i ka­da ni hr­vat­ski me­di­ji ni­su bi­li po­pri­šte kur­vi i star­le­ta, ali ne­tko bi sve to, ipak, mo­gao pam­ti­ti, pa se kao pu­ra dre­ku ne iš­ču­đa­va­ti ni pred Di­la­no­vim No­be­lom. Even­tu­al­no bi mo­gli la­men­ti­ra­ti nad vre­me­ni­ma ka­da se i u nas ozbilj­no raz­mi­šlja­lo o kul­tu­ri, pa on­da i o knji­žev­no­sti i o gra­ni­ca­ma knji­žev­nih žan­ro­va.
No­be­lov ko­mi­tet nam se, kat­kad, pri­či­ni sku­pi­nom zlob­nih ša­ljiv­dži­ja i za­je­ba­na­ta. Ame­ri­kan­ci se go­di­na­ma bu­ne što me­đu na­gra­đe­ni­ma odav­no ne­ma ni­ko­ga nji­ho­vog, na što im što­kholmska go­spo­da uz­vra­ća­ju ćut­njom i ig­no­ri­sa­njem, a on­da je, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, je­dan od njih, či­ni mi se da je to bio biv­ši taj­nik aka­de­mi­je, kon­sta­to­vao da se u Ame­ri­ci, na­pro­sto, ne pi­še knji­žev­nost vri­jed­na No­be­lo­ve na­gra­de. I on­da Ame­ri­kan­ci klju­ča­ju od bi­je­sa. Ili rav­no­du­šno sleg­nu ra­me­ni­ma, sve­jed­no je. Da bi u slje­de­ćoj epi­zo­di na­gra­da sti­gla Bo­ba Di­la­na. Eto, go­spo­do mo­ja, du­go smo pre­bi­ra­li i raz­ma­tra­li, pa smo i za­klju­či­li da vam je on naj­bo­lji pi­sac.
Je li to baš ta­ko, je li se ne­ko na­ša­lio na ra­čun Ame­ri­ka­na­ca? Na­rav­no da ni­je. To sa­mo ta­ko iz­gle­da. Kao što su, mo­žda, jed­nom dav­no na­gra­de Iva­nu Bu­nji­nu i Bo­ri­su Pa­ster­na­ku ne­ko­me mo­gle iz­gle­da­ti kao ru­žne ša­le na ra­čun So­vjet­skog Sa­ve­za, ko­mu­ni­zma i zbi­lja ve­li­ke te ne­us­po­re­di­ve ru­ske knji­žev­no­sti. Či­nje­ni­ca da i jed­no i dru­go dje­lu­je kao ša­la go­vo­ri, me­đu­tim, o ono­dob­nom So­vjet­skom Sa­ve­zu i o da­na­šnjim Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma. Di­lan i Pa­ster­nak tu su slu­čaj­ne žr­tve. I sjaj­ni pje­sni­ci.
Kao ni u jed­noj dru­goj di­sci­pli­ni uma ili ti­je­la, u knji­žev­no­sti bi­va na­gra­đen sa­mo po­je­di­nac. Nje­go­vi su­na­rod­ni­ci s tom stva­ri ne­ma­ju ni­šta, osim ako ga u nje­go­vu po­slu ni­su baš ja­ko ome­ta­li. Ta­ko­đe, na­gra­da se ni­kad ne do­dje­lju­je žan­ru ili sti­lu. Pa ta­ko ni na­gra­da Bo­bu Di­la­nu ni­je ni­ka­kvo pri­zna­nje rok’n’ro­lu, kan­ta­u­to­ri­ma ni­ti, re­ci­mo, ulič­nim svi­ra­či­ma ko­ji svi­ra­ju i pje­va­ju nje­go­ve pje­sme. Na­gra­da Raselu ni­šta ne go­vo­ri o fi­lo­zo­fi­ji, kao što ni ona Čerčilu ni­je bi­la pri­zna­nje pr­vo­bor­ci­ma i ko­me­sa­ri­ma bri­ga­da ko­ji su se baš u to vri­je­me ras­pi­sa­li i raz­me­mo­a­ri­sa­li.
Ga­nu­tlji­vo je po otvo­re­nim fej­sbu­ci­ma i fo­ru­mi­ma, te na inim jav­nim đu­bri­šti­ma ljud­ske mi­sli, pra­ti­ti ovih da­na sve one te­te i stri­če­ve ko­ji la­men­ti­ra­ju ka­ko je pri­je Di­la­na tre­bao bi­ti na­gra­đen naš Ar­sen. Ili one ko­ji su već is­ko­pa­li što je i kad Bob Di­lan ka­zao o Sr­bi­ma i Hr­va­ti­ma, pa sad vr­lo ozbilj­no pred­la­žu da hr­vat­sko Mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va upu­ti pro­svjed No­be­lo­vom ko­mi­te­tu i Šved­skoj aka­de­mi­ji. Po­ne­što od to­ga na­đe se i u ta­ko­zva­nim jav­nim me­di­ji­ma. Ta­ko su ne­ki is­pre­pi­si­va­li sti­ho­ve iz Di­la­no­vih pje­sa­ma, sve uz apel – pro­či­taj­te ovo, i bit će vam ja­sno za­što je Bob Di­lan osvo­jio No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost.
Već slje­de­će go­di­ne će bi­ti mno­go lak­še. Na­gra­du će do­bi­ti ne­ko za ko­ga ni­ste ni ču­li i o ko­me ne mo­že­te sa­zna­ti ni­šta ako se ne pod­vrg­ne­te toj stra­šnoj i vr­lo bol­noj mu­ci či­ta­nja. A vi­jest o slje­de­ćem no­be­lov­cu bit će opet ob­ja­vlje­na iza ana­li­tič­kog član­ka o lju­bav­noj afe­ri hr­vat­sko­ga li­je­vog be­ka i znan­stve­nog ese­ja o mod­nom iz­ri­ča­ju ne­ke, da­nas još uvi­jek bez­i­me­ne, hr­vat­ske star­le­te. I bit će do­bro, pro­ći će Bob Di­lan, a na­ma će osta­ti no­go­met, ne­djelj­na mi­sa i ba­ca­nje di­ska za že­ne.www.jer­go­vic.com